13. јул: Да Њемци нису напали Русе, комунисти би мировали, Дража наставио борбу

Пише: Никола Томанов Зец

(Чланак је првобитно објављен у часопису ГЛАСНИК Српског историјско-културнох друштва „Његош“ у Америци, свеска четврта – децембар 1959, стр. 47-57.)

Пораз и последице

Првих дана после капитулације Југославије, нигде се тако очигледно није осетила пропаст државе као у Црној Гори. И нигде са толико бола и пригушеног револта није примљен тај несрећни догађај. Одатле су Круна и Влада напустили земљу. Одатле је Поглавар Српске православне цркве одведен у ропство. Ту су и државне финансије нашле свој гроб. Милијарде златног и папирног новца остављене су без озбиљног покушаја да се униште, или сакрију.

Догађаји су нас прегазили муњевито и људи нису могли да дођу себи. Нико није био у стању да бар са мало разлога објасни онако брзи слом, што је код народа изазивало још више огорчења, колико због националне несреће толико, и још више, због увређеног поноса.

Овако тешка духовна депресија, која је била захватила најшире народне слојеве, створила је идеалну ситуацију за комунисте, каквој се ни сами нису надали. Сада им је било много лакше убедити оне који им до тада ништа нису веровали, јер су у својим демагошким излагањима оперисали и са доста истина, које се ни на који начин нису могле побити. Истински патриоте, из редова интелигенције, нису били у стању да народу пруже охрабрења и утехе, јер су им и самима били потребни, а нису имали одакле доћи. Отуда се заборавило и на комунистичко издајство у јучерањем десетодневном рату. Да нас нису изненадили, само ово било би довољно да их сахранимо: без логора, без апсана и без жандарма, чим би покушали да се незвани намећу народу.

Још лакше су излазили на крај са онима чија су национална и морална осећања била пољуљана. Такви су им се предали у руке и сматрали су, да су још једино остали комунисти којима се може веровати, „јер се обистинило оно што су годинама тврдили и због тога били прогањани“. Па ипак таквих је било најмање. Они су се у здравим народним масама губили заједно са комунистима. Али та обезглављена маса резигнирано је гледала на све што се око ње догађа. Удар је био и сувише јак да би ико после њега могао ма шта предузети да се комунистичком беснилу нађе лека. У тузи и очајању за срушеним делом толиких српских генерација, па и нас самих, ми смо пустили да време мимо нас пролази, док су га комунисти свестрано користили у истинској радости што су сада, после пропасти њима толико омрзнуте Краљевине, за крупан корак били ближе своме циљу.

Држање окупатора према народу у Црној Гори

Италијанске трупе умаршовале су у Црну Гору и поселе вароши и варошице са доста слабим снагама. Њихови поступци били су коректни и много им је било стало да народ од њих не окреће главу. Зато су на путевима устављали своја возила и примали случајне путнике. Трудили су се да својом наклоношћу нађу пријатеље. Нарочиту наклоност показивали су према деци, делећи им храну, слаткише и друго. Они су били свесни да до овако јевтиних успеха нису дошли због своје храбрости, а још мање због нашег страха. На овом делу југословенске територије они се нису могли похвалити победом већ и стога, што је капитулација Југославије, Црногорце затекла на њиховом земљишту. Знали су и то да се оружје налази код народа, које никада неће успети да сакупе. Љутило их је када би им неко у лице рекао да не можемо бити пријатељи и ратни противници у исто време. „Ми нисмо непријатељи Црне Горе, и ви грешите ако нас за такве сматрате“, говорили су они.

Било је ту нечега и искреног, у колико су такве изјаве долазиле од њиховог просечног човека, који је врло осећајан и пун слабости према кући и породици. Гледајући малу децу, потсетила би их на своју и тада би кроз гласан јецај изговарали: „bambini miei“. Такви призори нису били ретки. Носталгију за својим селом, својом кућом и породицом Италијан никада не испољава кроз гнев и праскање, него кроз сузе или песму, коју пева или звиждуће.

Али код њихове интелигенције, нарочито оне из фашистичких редова, те искрености није било. Народ је са правом зазирао од њиховог „пријатељства“ и није лако наседао. Систем који су они собом донели, а који је у њиховој земљи већ одавно постао закон, вређао је осећања Црногораца. Грађани су морали да сачекају, на месту где се затекну, завршетак дизања и спуштања њихове заставе, са уздигнутом руком у знак фашистичког поздрава. Грађани су, такође у стојећем ставу морали саслушати ратни билтен, који је свакодневно преношен преко радија. Ово је било довољно да потсети свакога на ропску потчињеност, без обзира на њихова убеђивања да народ „греши ако их сматра непријатељима“.

Многи су веровали да ова њихова наклоност долази због утицаја краљице Јелене, да се са Црногорцима поступа изузетно благо и пријатељски. Немамо разлога да одбацимо ову претпоставку, као што немамо ни довољно доказа да је прихватимо. Но ако је краљица Јелена заиста могла да утиче у том правцу, било би наивно веровати да је она то радила из чисте сентименталности, и ако је рођена Српкиња Црногорка. Интерес Италијана био је да Црну Гору искључи, не само из југословенске државне заједнице, него и да је изолује од осталих српских покрајина. Она је одмах после наше капитулације прогласила анексију Далмације са Боком, до њене крајње тачке на југу — Спича. Улцињ са широм околином поклонила је Албанији. Са северо-западне стране, Црна Гора је већ била изолована границама, од првих дана у крви огрезле, „Независне Државе Хрватске“. На истоку Метохија је била укључена у албанску државну територију. Од Старога Раса (Санџака) направили су били неки привремени „тампон“, колико да нам прекину додир са Србијом. није тешко замислити судбину ове области, да су Силе осовине победиле. Она би била подељена између Хрвата и Арбанаса, или припала једнима од њих. У том случају тешко да би нам остало чак и Беране и Бијело Поље, у којима ни Турска империја без муке није могла да држи своју власт. Остао је још само Бар, са неких петнаест километара пусте обале (од Сутомора до Можуре). На томе се било свело цело Црногорско Приморје.

Италији је било потребно да тај план изведе што пре, док су водећи људи Црне Горе још били под импресијом нашег несрећног пораза, и док још нису били у стању да хладно размисле шта треба да раде. Краљица Јелена, без сумње, желела је да на престо Црне Горе доведе свога братанца кнеза Михаила. То је једино по чему би могли усвојити претпоставку о њеном утицају на благонаклоност окупаторских власти, која је уствари била притворна и лажна.

Али ствари се нису развијале по њиховој жељи. Ако нисмо могли хладно размислити шта да радимо, ми смо инстиктивно радили онако како њима не иде у рачун. Нисмо драге воље хтели стварати никакву нову државу, у часу када се руше велика царства, а најмање по њиховом рецепту, по коме би и Албанија за нас претстављала велику силу.

Напад Немаца на Совјетски Савез и наши комунисти

Вест о нападу Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, у Црној Гори учинила је шаролике утиске. Једни, верујући комунистима у фантастичну моћ Савјетског Савеза, говорили су како ће рат ускоро бити завршен поразом Сила осовине. Други су се задовољавали тиме што ће се рат водити далеко од наше земље и бићемо поштеђени од ратних пустошења. Трећи, који су догађаје посматрали са више смисла и дубљег разумевања ствари, тврдили су да улазак Совјетског Савеза у рат значи нашу пропаст. За несрећу, оваквих је било најмање.

Одмах после ове вести, у Црној Гори осетило се живље кретање. Комунистички агенти крстарили су по селима под лажним изговорима. Примећено је да је много њих напустило вароши и „склонило се“ код рођака у села. Противу „Комитета“, који је и даље дремао на Цетињу, сада су иступили крајње отворено и оштро, при чему су дотле показивали више обазривости. Сада, када су нацифашисти покварили план за рушење западних капиталиста, у коме је и Русија требала да суделује, наши комунисти су почели оштро да критикују и помисао о споразуму са окупатором у погледу домаће власти. Оно што је јуче било „умерено и политички мудро“, одједном се претворило у „издајство“. Сада су се сетили и Српства и свега другога нашто су јуче бацали дрвље и камење, док је Русија хваљена до изнемоглости. Овим организованим лажовима немогуће се било одупрети, макар што се инстиктивно осећало, колико је у свему томе сакривене лажи и лицемерства. Најмање су могли да противрече државни чиновници и официри, и ако су у првом реду за то били позвани. Они су са губитком власти и најскромнијих средстава за живот, изгубили и оно раније поштовање и пажњу код народа.

Италијани су приметили ово врење у народу и знали су да је то због уласка Русије у рат. Ради тога су појачали опрезу. Она ранија наклоност, у колико је још било после онаквог дочека њиховог Краља на Цетињу, нестала је без трага. Нису више окретали главу на пролазнике. Народ се више није могао кретати из места у место без њихове дозволе као до тада. Да би нам доказали оно што смо ми њима раније доказивали, да не можемо једновремено бити пријатељи и ратни противници, инсценирали су „фашистички револт“. Једне вечери, после 22. јуна, њихове руље у црним кошуљама млатиле су грађане испред кафана на Цетињу, Подгорици и Никшићу, међу којима је било и теже повређених.

Оружани устанак

Пре свега треба нагласити, да се у Црној Гори до Петровдана, ништа није знало за пуковника Дражу Михаиловића и његове припремне акције у Србији. Да се о томе нешто знало бар месец дана раније, организација код нас би се извела лакше и брже него у Србији. Ми смо били у повољнијем положају, што смо просечно мање имали људи у ропству и што је окупатор био мекши него у Србији. То би била и најозбиљнија опомена окупатору да се окане уставних промена у нашој земљи, нашто му ни привремени ратни успеси нису давали право. Међутим комунисти су били боље обавештени и знали су за Дражу, али су то држали у највећој тајности.

Још се у селима није знало о „одлукама“ цетињске скупштине, а на освит сутрашњег дана, 13. јула, изненада су запуцале пушке на мале италијанске посаде. Борба је почела на Вир Пазару у Црмници, да се следећа четири дана пренесе и на сва друга места Црне Горе где су се налазили Италијани, сем Подгорице, Цетиња, Никшића, Бара и Улциња. Истог дана напад је извршен на Сутомору, Петровцу и Обзовици, а сутрадан 14. јула свуда у Црној Гори.

Комунисти, којима је лаж најјаче оружје у свакој борби, касније су тврдили да је Устанак у Црној Гори искључиво њихово дело, они су тако тврдили и за 27. март и све што им годи и што сматрају да им је потребно. Али, кад би Устанак заиста био њихово дело, то не би био 13. јули, него 22. јуни, јер су сви комунисти до једнога тога дана били уз Совјетски Савез, исто тако ватрено као што су били претходног, 21. јуна, за споразум који је био склопио Стаљин за поделу Европе са Хитлером. И да су комунисти имали снаге у народу, они би устанак дигли истог дана кад је нацистичка Њемачка објавила рат црвеној Русији. Осећала се, међутим, само комунистичка пропаганда и вршљање, а народ је посматрао или им није придавао никакву важност. Тек кад је окупатор ударио по основним патриотским осећањима народа, и по његовом националном поносу проглашењем „црногорске државе“, збацивањем династије Карађорђевића и наименовањем италијанског краља за регента црногорског престола, тек тада је тај народ скочио на устанак. И комунисти су, истина, били ту, али више да воде галаму него стварну борбу.

Италијани су одмах могли да интервенишу у Приморју покретом из Бара и Будве, која места нису била нападана. Потпомогнути ватром са бродова „Мљета“ и „Мељина“, који су раније припадали нашој ратној морнарици, они су тај отпор брзо савладали уз грозне репресалије, о којима ће бити речи другом приликом. Охрабрени овим брзим успехом, Италијани су предузели покрет са једним алпинским батаљоном у правцу црмничке планине Созине, како би са висова загрозили побуњеној Црмници. Сазнавши за ово ближа црмничка села скочила су на оружје, предухитрили непријатеља и заузели згодне положаје за одбрану код Пресеке. У кратком али жестоком судару непријатељски батаљон је разбијен и одбачен ка мору. На месту борбе остало је 60 погинулих Италијана, док је на нашој страни било 7 мртвих и 9 рањених. Интересантно је напоменути да се у овој борби афирмирао дух старог херојског доба. После прве ватре, сељаци су извршили јуриш, неки чак и голоруки. Томо Р. Вукчевић, старац од 60 година, улетео је међу Италијане са косијером у руци и погинуо. Већ у овој првој борби запажено је да је улога комуниста била сведена на нулу. Занемела је чак и њихова уобичајена дрека. Тактички, овом борбом руководили су активни официри: капетан Јакша Новаковић и поручници: Владимир Пламенац и Петар Ђуковић, док су се комунистички лидери: Данило Шоровић, Рашко Вукосавовић и Велиша Лековић позади нешто сашаптавали. Један мој рођак, по ујчевини, причао ми је да су они већ тада планирали, на који би се начин отстранио утицај активних официра, а да се њихово стручно знање ипак искористи.

У часу када је извршен онај напад на Вир Пазар (13. јула у зору) код Ђурђевог Ждријела, у близини Обзовице, стигла је група комуниста из села Грађана, које је од места напада удаљено за три сата хода. Тамо му се прикључио „Подгорички одред“ на удаљење од 50 километара. То су они комунисти који су после 22 јуна напустили вароши, а груписали се тамо где им је партиско воћство наредило. Ова тактика „померања“ долази оту-да, што партиско воћство није у сваком случају имало поверења у своје чланове, да ће борбу започети у близини својих села. Из тих разлога, понегде, померали су и своје руководиоце. Владо Дапчевић, на пример, командоваће западно од Цетиња. Његов брат Пеко, заједно са Бајом Секулићем, који је чак из Бјелопавлића, седеће мирно на Ублу Љуботињском, баш онда када се капетан Јаков Кусовац, са одредом крвавио на Кошћелама.

Одред код Ђурђевог Ждријела напао је четири италијанска камиона, који су се кретали друмом Цетиње – Будва. Убили су три шофера, ранили једног официра и три официри заробили.

Напад на Спуж извршен је 14. јула у зору. Неколико младића из оближњих села: Грба, Кликоваче и Новог Села, напали су италијанску посаду у касарни на Адска Врата. Чувши борбу, сељаци су зграбили оружје и потрчали на место борбе. Италијанска посада се бранила и није је лако било савладати. Претседник опшиине спушке, Перо Шарановић, приметио је да они исти младићи који су борбу започели покушавају да се извлаче, па им је подвикнуо: „Ви сте ово крили од нас, а сада хоћете и сами да се сакријете од нас. Нема бјежања, јуначине, но држи!“ Друга једна група устаника сачекала је неколико италијанских камиона, који су се кретали од Подгорице ка Даниловграду, и код села Вељег Брда уништила их. Колону су пратила два тенка ко ји су такође уништени.

На Биочу, у Кучима, истог дана нападнута је финансиска постаја, која је била смештена у основној школи на крају села. Мора се признати да су се овде Италијани храбро бранили и са-владани су после пуна 24 часа борбе. Међу њима је било и неко-лико наших финансиских органа, који су услели да се извуку и прикључе устаницима. То је и допринело да се отпор непријатеља брже савлада, јер су ови органи боље познавали положај и унутрашњи распоред зграде. Њихов старешина био је финансиски прегледник Лазар Шкулетић, на кога су се Италијани доцније највише вајкали и чинили све да се домогну, његове главе.

Сви заробљени Италијани, из Спужа, Биоча и Вељег Брда одведени су у пиперско село Лопате. То село беше постало нека врста заробљеничког логора и депо ратног плена.

Код Пелева Бријега, у Братоножићима, устаници су уништили два италијанска камиона и шофере заробише.

Устаници су после краће борбе разоружали жандармериску фашистичку станицу на Богетићима, у Пјешивцима. Из Никшића им је послато појачање у јачини од 90 војника смештених у три камиона са официрима. Сачекани су на Пандурици, код се-ла Стубице, и скоро без изузетка уништени. При првим плотунима, италијански војници су искакали из камиона, бацали пушке а да не испале ни једног метка, тежећи да се спасавају бекством. Двојица официра су искочили са својих седишта код шофера, попели се на камион и из постављених митраљеза на крову изнад шофера отворили жестоку ватру, убили нам два брата Вукићевића, док и сами нису јуначки пали.

Први командант устаничког батаљона пјешивачког био је Радојица Никчевић, четнички војвода и херој из Првог светског рата. Он је такође био позват на Цетиње да учествује у „проглашењу“ црногорске државе. Кад је видео о чему се ради, напустио је „скупштину“ и пешке се упутио преко Чева, да би се у своме племену ставио на чело устаника. У првој половини 1942. погинуо је у борби са комунистима у селу Бршну.

Даниловград је освојен 20. јула, после упорне борбе. Наладали су га скоро сви Бјелопавлићи, суседна села племена Пјешивачког и Загарчани под командом пуковника Баја Станишића. Италијански гарнизон био је јачине: један батаљон пешадије и две брдске батерије (8 топова). Одбрана је трајала дуго, јер је непријатељ за последњу недељу дана, откада је устанак избио, имао времена да утврди погодне тачке за одбрану. На крају не-пријатељ се предао без много губитака. Заробљене топове наши су повукли ради пројектованог напада на Подгорицу, али се утврдило да су из затварача извађене биле ударне игле. Код уласка у град комунисти су одмах покушали да успоставе своју власт, а као знак да она једино њима припада, ставили су црвени флор око рукава, што им тада ипак није успело.

Следећа три дана борба је пренета на Веље Брдо, северо-западно од Подгорице. Овај брдски ланац, у дужини од 10 километара, почиње код Везировог Моста пред самом Подгорицом, а за-вршава се код Стологлава у близини Спужа. Једна преседлина код села Вранића дели овај ланац на два дела: северни дужи део под именом Веље Брдо и јужни краћи део под именом Мало Брдо. Ово последње пружа боље услове за одбрану Подгорице него оно прво за напад на њу. Чим су Италијани осмотрили из ваздуха да су устаници запосели Веље Брдо, они су брзо заузели Мало Брдо и запречном артиљериском ватром зауставили покрет устаника ка преседлини код Вранића. Борба је трајала цео дан 22. јула, али устаници нису напредовали. Пред ноћ борба је малаксавала, а овоме је доста допринела околност, што је положај устаника безводан, па је жеђ приморала борце да ноћу траже воду, која није била близу, и да се многи од њих више и не поврате. Сутрадан, 23. јула, устаници који су још држали положај приметили су да нема ниједног комунисте. У току ноћи они су се повукли са својим воћством, напуштајући чак и Спуж. После тога устаници су напустили положај.

По замисли устаника, борба на Вељем Брду била је борба за Подгорицу. Да је ова борба успела, Никшић и Цетиње морали би пасти без јаче одбране. Но и да је Подгорица пала, она не би могла дуго остати у нашим рукама, из разлога што саобраћај са Скадром нигде није био прекинут. Непријатељ је имао отворене две саобраћајне артерије: друм Подгорица-Тузи-Скадар и друм до Плавнице и водени пут језером до Скадра. Сама Подгорица изложена је била нападу из ваздуха без одбране. Осим тога, за овај неуспех устаници су кривили комунисте, јер су својим нечуј-ним извлачењем из борбе тежили у првом реду да сачувају сами себе, а код осталих бораца изазову растројство и панику, чиме су онемогућили одбрану и оних положаја у долини Зете, који су још могли да се бране. Тако је Веље Брдо постало отскочна даска за непријатељски контраудар и репресалије које ће ускоро да наступе.

Приказао сам прву фазу устанка на јужном делу Црногорског Приморја, његовом непосредном залеђу Црмници и у долини Зете. Лево и десно од тога правца местимично сам се тек до такао. Прве борбе код села Рваша и Хана Машановића, на правцу Подгорица – Цетиње; затим борба на Ивановим Коритима на Ловћену, на Чеву, Грахову и Шавнику, држим да ће приказати други којима су догађаји боље познати. Вероватно има и других места, где су се налазиле италијанске посаде, које су се предавале без отпора, па стога нису ни запажене. На свим поменутим местима напад је извршен у времену од 48 часова (13. и 14. јула) и стоје у међусобној вези. Заузеће Данилограда и покушај заузећа Подгорице спадају у продужење успеха у првој фази Јулског устанка 1941., која је трајала десет дана када се из напада прешло у одбрану.

Устанак у Лимској долини, који је објективно приказан у првом броју Гласника, претставља одвојену и различиту акцију. Томе је допринела, за оно доба, срећна околност што се у Беранама, као центру устанка на оном простору, сазнало за устанак у Црној Гори 14. јула после подне, јер је тога дана последњи пут, несметано стигао путнички аутобус из Подгорице. Можда је та вест, на неки други начин, стигла и дан раније. И ако кратко време, од свега један или два дана, оно је било довољно да једна група ваљаних и разборитих официра и народних првака не упусте иницијативу комунистма у претстојећој акцији. Ту иницијативу они неће испустити из руку све до несрећног прелома светске политике на нашу штету, пред сам крај рата. У међувремену, из те иницијативе родиће се покрет противу комунистичких злодела, почињући баш у оним крајевима, што ће дати моралног потстрека народу на читавом простору Црне Горе, Боке и Санџака да се својим злотворима крваво освети.

Расположење народа за борбу

На ово питање сви смо одговарали једногласно, а то тврдимо и данас, да је расположење народа за борбу било потпуно. Дали смо одмах и одговор о разлозима таквог расположења. Међутим ово питање изискује студију уз дубоко познавање духовног наслеђа Црногораца, из кога је искован њихов специфичан карактер. Нису ретки случајеви у нашој локалној историји када смо се залетали у љуте окршаје, да би угасили огањ који пламти у нашој крви и не размишљајући коме ће то све да користи. У том погледу ми се не разликујемо много од наших неписмених дедова и ако смо у овом веку, у културном смислу, далеко од њих поодмакли, Па ипак је било људи који су осуђивали тај устанак, под околностима које су нам познате. Нема црногорског племена коме би на праведном суду, Божјем и људском, преостало друго, него да побожно скине капу пред вековним мучеништвом племена Куча за веру и слободу. Па ипак то племе није узело учешћа у првој фази Јулског устанка. На племенском збору на Ублима, 14. јула 1941., говорио је ђенерал Радосав Вуксановић. На захтев неколико истакнутих комуниста тога племена, да се одмах почне са оружаном акцијом, „јер није право да братски Совјетски Савез лије крв за нашу слободу без нашег учешћа“, ђенерал Вуксановић је рекао: „Ја сам прво васпитање и прву кору хлеба добио у Русији. Не може она вама бити милија него мени, а ни прилике у њој нису вам познате боље него мени. За мене није патриотска дужност да погинем за онога, ко није хтео да брани мене, макар то била и мајка Русија. Али то не значи да ћемо ми остати до краја скрштених руку. Борићемо се ми и те како, али само онда када та наша борба буде користила нама и савезницима“.

—-Доле!… Нећемо да га слушамо!… Петоколонаш!… Овај говори са оног света, из царског гробља… Уааа! — дречали су комунисти из свега гласа и ђенерал је престао да говори.

Онде где је он стао покушао је да продужи потпуковник Јован Вуксановић, ваљан официр и врсни Куч, који је међу племеницима више био познат него његов рођак, ђенерал. Чим се појавио комунисти су надали паклену дреку и засули га најпогрднијим речима. Он је погледао по оној маси и уочио неколико голобрадих младића, који су се заценули од урлања. Тада се обратио људима и рекао: „Подигните главе, Кучи, па видите ко су ова пашчад што на мене лају. Не верујем да су то ваша деца, но видите да се неко није увукао међу вама“. Жали Боже, нико се није нашао да их ућутка, и Јован Вуксановић, ненавикнут на овакав дочек у своме племену, отишао је из Црне Горе, а ђенерал Радосав напрасно је умро после неколико дана, под врло сумњивим околностима. Ипак, комунистима тада није успело да поведу Куче на Подгорицу, а своје племе оставе да га спале и униште суседни Арнаути. Њихова омиљена парола: „што горе, то боље“, није међу Кучима нашла одјека баш зато што се грла-та комунистичка мањина и сувише чула и видела.

У вези овог питања, још само један пример из мојих личних доживљаја. Код села Јаблана, у Братоножићима, 16. јула у вече, нађох групу сељака иза камених барикада, које бијаху подигли на путу. Ту се сретох са поручником Иваном Јанковићем, кога сам од раније познавао. Оба осетисмо жељу да мало „претресемо ситуацију“ и он ме повуче за рукав код чесме.

• Шта ово би, Иване, овако изненада и без договора?! — упитах га, колико да започнем разговор, ма да је то питање било излишно.

• Несрећа наша, ето ти и ништа друго! Ту смо да се тучемо са Италијанима чим наиђу, а то ће бити за дан, два. Гинућемо овде на сред пута, јер се нема куд, — рукавица је бачена. Ја сам ти овде неки старешина. Поставили су ме они, видећеш их ту су у хану. Нисам могао да одбијем. Ти знаш да су издајство, које су они сами учинили пре два месеца, приписали нама, официрима. Да сам одбио они би ме јавно, пред мојим сељацима, приказали као „дуплог издајника“, а они би им, несрећници, веровали. Зато сам и сам запео нека што пре иде све по злу путу куд је и кренуло.

И ако ми ништа није рекао што нисам знао, излагање овог разборитог младог човека тешко ме депримирало. Његове речи биле су тешке као олово. Узалуд сам се трудио да их у мислима померим са свога места, не бих ли иза њих сагледао неку светлу тачку.

Но ово су била мишљења појединаца, мањих групица или појединих села — највише племена. Та мишљења, ма како мудра и добронамерна, губила су сваку вредност сада, када је крв непријатељских војника била пала. Народ је био свестан да мора доћи одмазда, и био је решен да што скупље наплати оно што неминовно има да изгуби.

Ми се никада нисмо упитали шта би било код нас да Немци нису напали Совјетски Савез. Комунисти би мировали, а остала би неизмењива одлука Драже Михаиловића да настави борбу, започету 6. априла 1941. Ми верујемо да би још у тој години, организација под његовим воћством добро поодмакла у свим спрским крајевима, али нико не може да погоди када би почела оружана акција. Према стању у Црној Гори, са којим смо се до сада упознали, Црногорци не би могли да чекају на тај тренутак, ово не ради истицања и да нам се глас чује, него од невоље, која нас је била притисла без наше кривице. Италијани су од нас тражили оно што Њемци нису тражили у Србији. Њемцима је било стало да природна богаства сваке окупиране области стрпају у своју торбу, и да се нико томе не сме противити. Иначе, за једну главу оде стотина!

Италијани су се понашали као да је Црна Гора некада била њихова, па им је Србија отела, а они је сада преотимају, да би „сваки стао на своје“. А Црногорци стоје скрштених руку и чекају „заштитника“, који први дође да их усрећи. Ми се и данас чудимо толикој бестидној глупости, ако глупост није један од елемената свих тоталитарних владавина.

Ово су ствари које Црногорци не би могли дуго да подносе, па и када би се помирили са њиховим свакодневним смешним разметањем око „La bandiera nostra“. Устанак је био неминован. Он је у нашим душама већ био изазват неодмереним освајачким апетитима фашистичке Италије. Требало је само прећи на дело, и улетети у олују, која се није могла избећи. Велика је несрећа када се крвљу мора откупљивати оно што је стотинама пута окр-вављено, али несрећа би била далеко мања да нам комунисти у првим данима нису чинили друштво.

Ево нас пред дубоком раком несрећне Црне Горе. Догађаје који су проузроковали тако дубоки понор смрти приказиваћемо најверније што се може, да ништа не промакне. То дугујемо сенима палих мученика, а то је све, што за сада можемо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: