Бог Запада и нихилизам

Пише: Драгана Б. Мијушковић

1. oктобра 1844. године рођен je Фридрих Вилхелм Ниче, син Карла Лудвига и Франциске. Карл Лудвиг је био лутерански свештеник у малом пруском граду Рекен у близини Лајпцига. Ниче није имао ни пуних пет година када је остао без оца, те ће његово одрастање уз мајку, сестру Елизабету, баку и ујну много утицати на његово касније поимање мушко-женских односа. Примјер за то и „чудна“ веза између њега и Лу Саломе. Познато нам је, да је већ на самом почетку универзитетског образовања „одустао“ од религије, ломећи на тај начим све мајкине наде да ће као и отац бити свештеник. Фридрих у том периоду бави се хуманистичким подучавањем класичних језика и саме филологије. Не треба заборавити да у овом периоду живота највећи утицај на младог Фридриха је имао Вагнер, који је истих година био као и Ничеов отац да је жив.

Укратко, Ниче је био „преплављен“ од стране Вагнерове личности, па ће се зрелији Ниче касније осврнути на овај однос са неким жаљењем, иако никада није порекао значај Вагнеровог утицаја на његов емоционални и интелектуални пут.

Без обзира на то, у свјетлу овог односа, лако се може открити Вагнерово присуство у већини Ничеових раних писања, посебно у „Рођењу трагедије“.

Многи научници и философи показују необичан интерес за биографске анегдоте Ничеовог живота које су као неодвојиви дио његове философске мисли и касније његовог назовимо „култа“ који живи и данас.

Ниче је тврдио да је примјерно људско биће морало да створи свој идентитет путем самореализације и да то учини, а да се не ослања на било шта што надмашује тај живот – попут Бога или душе.

Већ после 1880. када је написао „Антихриста“ Ниче је доживио потпун ментални и физички слом. Његове учестале мигрене и крик душе можда је најсликовитије описао Ирвин Јалом у популарној књизи „Кад је Ниче плакао“.

Након што је провео вријеме у психијатријским клиникама у Базелу и Јени, Ниче је први пут „стављен“ под бригу његове мајке, а потом и његове сестре (која је провела другу половину 1880-их година покушавајући да успостави „расно чисту“ њемачку колонију у Парагвају, заједно са својим супругом антисемитским политичким опортунистом Бернхард Фоерстером).

Баш је то моменат битан за схватање идеје Ничеовог Натчовјека, којег су Нацисти касније најсуровије искористили. Деценије су прошле док је Ниче да кажемо постхумно ослобођен терета да је сам створио прљаву идеју коју је Хитлерова Њемачка користила. Елизабета је та која је након Ничеове смрти хтјела да направи култ мртвом брату и као жена нацисте потпомогла да јавност баш тако и види ствари.

Фридрих је за живота доживио мало славе, али се никад није опоравио од слома крајем 1888. и почетком 1889. године. Његова последња година проведена у лошем менталном и физичком стању, завршава се смрћу 25. августа 1900.

Елизабета је наставила да утиче на перцепцију Ничеовог рада и угледа, посебно међу читаоцима, све до своје смрти 1935. године.

Ничеов нихилизам и рађање идеје „Бог је мртав“

У дјелу „С оне стране добра и зла“ Ниче  тврди да философи данас, после миленијума догматизирања апсолутних, сада имају „дужност неповјерења“ догматизирајућих тенденција филозофије (стр. 34). Ниче је тврдио да су све филозофске интерпретације природи акти воље (стр. 9) и да његове интерпретације подлежу истој критици (стр. 22). У дјелу „Тако је говору Заратустра“, Заратустра говори о сопственом „неповјерењу“, када описује срећу која му је дошла.

Ниче овдје објашњава капацитете за позиционирање вриједности и том приликом изградити „нове вриједности“.

Критичари и даље се не слажу око тога; да ли Ничеов нихилизам се односи конкретно на стање ствари које карактеришу специфичне историјске тренутке, у којима су наслијеђене вредности биле изложене као сујевјерје, те на тај начин застарјеле, или да ли то за Ничеа значи нешто више од овога како ми схватамо. У најмању руку, сложићемо се сви, нихилизам је био проблем за деветнаести вијек, када су маске лажних увјерења покривале лице Западне Европе, оне Европе коју је Ниче живио.

Раскринкавање лажне моралности и лажних увјерења дежурним моралистима никако не иду под руку, како тада, а тако и данас када „штрчиш“ из масе пожељно је за главу те скратити или бар те прогласити лудим. Људска бића треба да испитају своје метафизичке претпоставке и да истражују нове путеве истине, тако је и Фридрих истраживао и градио свог Натчовјека вољом за моћи.

Нихилизам Фридриха Ничеа указује да постоји нешто неповјерљиво у аксиоматској оријентацији западног свијета.

Хајдегер, на пример, тврди да с проблемом нихилизма Ниче показује суштину западне метафизике и њеног система вредности (Ниче:“ Бог је мртав „).

Сјећам се предавања на факултету када сам се први пут сусрела са озбиљним читањем Ничеа и да мени као вјерници никако у уши није могла ући ова реченица „Бог је мртав“, али сјећам се и објашњења од стране професора „Бог Запада је мртав“, то поимање идеје Бога у протестантској Европи оно је мртво, оно је прегажено лажним начелима у којима је Европа тада грцала.

Вратимо се на Хајдегерово објашњење Ничеове философије вриједности. Она подразумијева да чак и концепт истине у западном свијету доводи до произвољних одређивања вриједности и политичког поретка и да се овај поглед на свијет распада под тежином сопствене унутрашње логике (или можда „нелогике“).

У „Сумрак идола“, вриједност је чак спремна да угрози дубоко противрјечне антиномије које воде, коначно, на поништавање западног философског оквира. Оваква системска мана је изложена историјској свијести деветнаестог вијека, што чини проблем нихилизма све више акутно повезано са Ничеовом историјском ситуацијом. Међутим, да би нихилизам пропустио ту ситуацију, према Хајдегеру, наше размишљање оставља непотпуним.

Ничеова теорија да „вриједности девалвирају саме себе“ говори о томе као тежња модерног свијета за искреност, поштење и храброст у потрази за истином, па те врлине које живе у сржу научног напретка, пропадају у самој тој сржи и пријете да доведу по сопственог уништења.

Ниче је поручио да Бог старих метафизика и даље се обожава, и биће обожаван и у годинама које долазе, што и свједочи крвави двадесети вијек. А, он као да је знао да за њега онако крхког нема мјеста, скончао је са самом почетку тог вијека.

Извор: https://ladydragond.blogspot.com/2017/10/blog-post.html

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: