Црне тројке

Потпуно сам збуњен. Да ли је то опет српско-србијанска-масонско-јудејска завјера против најбољег режима на свијету: који је тако добар да му демократске установе не требају, изузев колико један украс; који је први на реду за чланство у Европској унији? Ко то стално опањкава Ђукановићев режим? Какви су то центри моћи којима смета један тако широк и прилагодљив човјек који је знао да се супротстави слабијима и умили јачима, а што је још важније да на вријеме и тачно уочи ко су први, а ко други? Коначно, зашто то чине безумници, када је јасно да САД и ЕУ, које се када је ријеч о Црној Гори нешто питају, уопште не брину за људска, грађанска и демократска права грађана ове земље и равноправност њених народа?

Прије седам година, уочи референдума, неки режимски активисти снимљени су како нуде мито једном грађанину. То је била непријатна ситуација. Не можеш да негираш. Дисквалификација свједока и сниматеља, која по правилу услиједи у ауторитарним режимима какав је ДПС-ов, нема толики значај зато што и сами свједоци не вриједе много у присуству снимљеног доказног материјала. Послије су одговарали само снимљени. Они су из љубави према ‘’својој држави Црној Гори” заређали по кућама, наговарали људе како да гласају и још су им нудили и новац свакако лични. Било је послије свачега у малој и сиромашној, али демократској и европској Црној Гори Мила Ђукановића. Снимак, који је прије неколико мјесеци потресао Црну Гору, а који је показивао злоупотребе режима, одбачен је на начин на који би нека америчка старлета коментарисала свој порно снимак. Мало је недостајало па да судионици снимка туже медије који су га објелоданили због ауторских права, баш као што је некад покушала да уради чувена Северина. Што се пребијања тиче, ствари су одавно измакле контроли: сјетимо се напада на Јеврема Брковића, који се завршио погибијом особе која је била с њим.

– Брковић је спомињао како је напад повезан с његовим рoманом који је имао политичку поруку. Да ли је то истражено? Све ове године не знамо ко је убио новинара Душка Јовановића. Прије неки месец чујемо од премијера Црне Горе да он зна и да је то опозициони политичар из Србије, са којим је тада и двије године касније, био у коалицији!? И никоме ништа. А пребијање новинара „Вијести”? Па напад на новинара, или је био фотограф, за који су оптуживани високи функионер ДПС-а и градоначелник највећег града и његов син?

Шта би било са српском владом када би је оволико мрзјели и клеветали за насиље над грађанима, прогон и прислушкивање политичких противника, новинара? Да она малољетника противно закону задржи 30 дана у истражном затвору, да она послије десет година опањкава бивше премијере и предсједнике сусједних демократских држава, да она шири мржњу и обесправљује народе који у Србији живе, да је оптужују бивши полицајци и чиновници, да је компромитују непорециви снимци? Замислите да „Политика” разглаба о томе да ли су свједоци-полицајци лагали тако што упоређује њихове раније изјаве о дресури паса и личном пријатељству са некима од функционера режима? Србију би одавно бомбардовали, отели јој Војводину, Санџак и Тимочку крајину, а у остатак послали окупационе групе. Било би ту посла и за велику пријатељицу НАТО-а Црну Гору, за онај један тенк и за све незадовољне полицајце. ‘’Слободна Европа” и ”Блог Б92” би је разапели на крст, а свакако јој не би уступили главног уредника.

Али, то је Србија. Колективно крива. Она може да буде „вијечна” само како би биле афирмисане ријечи Дрљевићеве верзије нове црногорске химне.

Како ће се ово завршити? Добро бити не може. Грчки историчар Ксенофонт, пишући о тиранији, на једном мјесту примјећује како дође час у животу тиранина када он пожели да сиђе с власти, али је невоља што за то, по правилу, нема храбрости. Све ово што се догађа само је наставак неминовне радикализације Ђукановићевог режима. Данас овај режим више личи на неку средњоисточну или сјеверноафричку псеудосоцијалистичку монархију него на ДПС-ов режим из 1997. године. Режим који је тада, поред постојећег Милошевићевог, дјеловао као млад, реформски и либералан. Али, требало је да Ђукановићев режим падне с Милошевићевим. Пошто је на вријеме уочио политичку стварност требало је да сам, по узору на толике владајуће источноевропске комунистичке партије, прихвати изборну смјењивост, те независне судске и демократске државне установе. Тада би ДПС неминовно једном отишао у опозицију, али би у деценијама које би услиједиле свакако углавном био на власти. Та његова власт, међутим, не би била демократским шљокицама нашминкана деспотија, већ владаједне модерне партије у демократској држави. Ђукановић би, вјероватно, дуго година, попут Кучана, био кохабитациони предсједник државе. Упамтила би га историја, али би му се сарадници, подређени и пријатељи (уколико их још има) подсмијевали.

У питању је једна наизглед сасвим неприлична дилема: да ли је боље личити на Кучана или на Мубарака? У сваком случају, данас су обојица без власти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: