Да ли нам је мјесто у Русији?

Фудбалска репрезентација Србије остварила је велики успјех пласманом на Свјетско првенство у фудбалу, које ће се, наредне године, одржати у Русији. Како смо пропустили посљедња два велика такмичења ( Мундијал у Бразилу 2014 и Еуро 2016 у Француској ), а пошто се ради о ”најважнијој споредној ствари на свијету”, – овакав резулатат фудбалера је у рангу, или ”скоро као” успјех других бројних српских спортских екипа.

Формално гледано, фудбалери су још увјек много далеко од кошаркаша ( сребрни на олимпијади, сребрни у Европи ), кошаркашица ( олимпијска бронза ), одбојкаша ( трећи у Европи ), одбојкашица ( олимпијско сребро и европско злато ), тенисера ( полуфинале Дејсвис купа = нешто као ”екипно прванство свијета” ), ватероплиста ( олимпијски и европски шапиони, трећи на свијету…. итд. )…. Заиста, Србија представља сам свјетски и европски врх у познатим тимским спортовима….Али! Али! Али!!! У овом народу ништа није толико важно колико фудбал, а сад фудбал постаје још важнији, под претпоставком да би могао да се бори за сами свјетски врх, и тако се придружи напријед побројанима, и онима који планирају то да буду ( рецимо, рукометаши и рукометашице….).

Међутим, нико овдје није сигуран, да ли је то баш тако!? Још од 1998.г., не знамо за неки значајнији успјех српског репрезентативног фудбала ( када је ондашња Југославија прошла у други круг Мундијала ). Зато је и овај пласман на завршницу највеће фудбалске манифестације, сам по себи, значајан резултат. Боље рећи, резултат са ограниченим значајем. Јесмо се пласирали, баш угодан осјећај – али, шта ћемо тамо? Можемо ли проћи други круг? То би требало бити јасније послије одређивања група, 01. децембра у Москви, -јер тај жријеб, у многоме одређује судбину неког тима на Мундијалу, црта његов могући пут….Мада, знало се десити да играмо са Хондурасом и С.Ирском (1982.), или са Ганом и Аустралијом (2010.), па да нам то буду непремостиве препреке.

Питање просласка у сљедећи круг је један крај велике теме. Други њен крај је отворена бојазан да нам се не деси нешто сасвим супротно, и да, под одређеним околностима, постанемо ”топовска храна” јачима од нас ( сјетимо се Аргентине и оних 0:6 у Њемачкој)!!! Јер, колико смо лијепо и компактно изгледали у Ирској, када смо домаћина надиграли и рутински матирали са 1:0, толико смо катастрофално дјеловали у Бечу, посебно у фази одбране ( примили смо три гола, а требало је да добијемо још толико ). Мислим, Аустрија јесте озбиљна репрезентација, али није у рангу са најјачима које нас чекају на Мундијалу! 

Кад смо код тих најјачих, апсолутно је право питање, како можемо, и да ли уопште можемо – играти равноправан фудбал са њима? Можемо ли се надигравати са Њемцима ( као у Јужној Африци 2010., кад смо их чак побједили!, или у Француској 1998. – кад смо их баш надиграли ), или бити равноправан такмац некој екипи каква је рецимо била Холандија 2006.г ( кад смо изгубили 0:1 у једној релативно изједначеној утакмици )? Дакле, кад год одосмо на Мундијал, имали смо тај неки, – контакт са успјехом! Или смо га постигли, или смо били близу њега! Чак и оне лоше српске ( југословенске ) Мундијале ( какви су 1982. или 2006. ), памтимо по равноправној игри са бољима ( судијска крађа против Шпаније, реми са С.Ирском; ”егал” игра са Холандијом и Обалом Слоноваче ). Хоћу рећи, српски фудбал није створен за епизодне улоге. Нема тога ко ће заборавити побједу над Њемачком и онај чувени ”повратак отписаних” у Порт Елизабету!

Оно што би могло да нас брине пред предстојећи Мундијал јесте очигледно неповезана игра и недовољно формиран тим, којим смо окончали ове квалификације. Са оном игром из Беча, – немамо куд кретати пут Русије!!! Руку на срце, није боља игра била ни у Београду против исте Аустрије, а ни у првом мечу са Ирском! Оно што би могло бити добро, можда и најбоље од свега јесте сљедећа чињеница:

У један су се догађај сабрале двије чињенице: отишли смо на Мундијал а са друге стране, знамо да не играмо како би требало! Шта је ту добро? Па ето, неће бити оне еуфорије која нас је спутала 2010. и 2006.! Која нас је брутално приземљила 1982., па и 1974. ( старији се сјећају ). Сад имамо шансе да наставимо да играмо као против Аустрије, и да нам се ”лоше пише” догодине у Русији, – али можемо и да се преиспитамо, престројимо, и да, као они који знају да играју фудбал, и као представници нације која зна да побјеђује ( резултати из других спортова са почетка текста ), као они чији фудбалски клубови ове године играју јесењу ренесансуу у Европи, – одиграмо у Русији ”да се памти”!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: