„Да смо ишли до краја, Америка сада не би постојала“: Совјетски официр који је спречио трећи светски рат

Пишу: Олег Јегоров и Ракеш Кришнан Симха

Совјетски потпуковник Станислав Петров преминуо је у Московској области у мају 2017. године. Свет је сазнао за његову смрт тек прошле недеље, након неколико месеци, и поред тога што је управо тај човек спасао човечанство одлуком да се не издаје наредба за нуклеарни напад на САД после лажне узбуне. На недавно одржаној седници Савета безбедности Организације уједињених нација посвећеној питању неширења нуклеарног оружја, Станиславу Петрову је одао пошту државни секретар САД Рекс Тилерсон.

Локација: „Серпухов-15“, командни пункт за рано упозоравање о ракетном нападу, јужно од Москве.

Време: неколико минута после поноћи, 26. септембра 1983. године.

Елитни официри совјетске противваздушне одбране те вечери започели су још једну ноћну смену у објекту највишег нивоа тајности. Њихов командант, 44-годишњи потпуковник Станислав Петров, сместио се на своје место у очекивању да и та ноћ прође у рутинском осматрању, када је завијање сирена одједном прекинуло тишину у бункеру.

Присутни официри одмах су почели да гледају у огроман екран који је изненада оживео и на конзоле на којима су засветлеле разнобојне лампе — то је био знак да је СССР нападнут. Да ствар буде још гора, црвено дугме поред столице команданта пункта почело је да трепће. Тај тастер имао је само једну намену — притиском на њега отпочињао је процес лансирања хиљада совјетских ракета усмерених на земље Запада.

Петров је био искусан војник, у службу је ступио још почетком 1970-их, али чак ни он није био у потпуности припремљен да се носи са насталом ситуацијом. Систем за детекцију напада дао му је информацију да је до његовог командног пункта стигао сигнал од сателита за надгледање „Молнија“ („Муња“). Рачунар противракетног система извршио је анализу сигнала и „донео закључак“ да је са континенталног дела САД испаљена једна интерконтинентална балистичка ракета са више нуклеарних бојевих глава.

Док је особље у бункеру још било у стању шока, стигло је обавештење да је испаљен и други пројектил, потом трећи, четврти и пети — и да сви лете ка руским градовима.

Процена је била да ће ракете до СССР-а стићи од противника за 30 минута. Совјетској врховној команди било је потребно 15 минута да покрене ракетни противудар, тако да су официри у бункеру имали највише 10 минута да реагују. Ако оклевају, прилика да се узврати на напад нестаће неповратно.

Није било времена за премишљање

Петров је касније у интервјуу за „Глас Русије“ изјавио: „Током 15 секунди били смо потпуно шокирани. Морали смо да одлучимо шта ћемо да предузмемо.“

У бункеру је настала пометња. Светла на електронским мапама и конзолама интензивно су пулсирала. Његове колеге официри сматрали су да систем можда греши када региструје једну или две ракете, али да грешке не може да буде када уочи чак пет пројектила. По њима, било је очигледно да је у току напад који ће довести до „краја света“. А у таквој ситуацији дужност Петрова била је да притисне тастер којим се започиње противнапад. „То није било за људе слабих живаца“, рекао је он. „На том месту било је толико напетости, збуњености и пометње да је све лако могло да прерасте у панику.“

„Да смо ишли до краја, Америка сада не би постојала“

Петров је био део ланца командовања у коме су биле предвиђене вишестепене провере како би се избегла случајна или недозвољена употреба совјетских стратешких нуклеарних ракета. Његово основно задужење било је да прати сателитске сигнале. У случају потребе могао је обавештава надређену команду, а она је даље извештавала совјетски Генералштаб који је једини имао овлашћење да се са државним руководством договори о томе да ли ће се и како узвратити на напад.

Такође, совјетски радари смештени на тлу нису регистровали ракете. Није познато шта се те ноћи догађало у Кремљу, али је мало вероватно да би совјетско руководство, на чијем је челу тада био Јуриј Андропов, своје нуклеарне бомбе лансирало без вишеструке провере укључујући и телефонски разговор са Белом кућом преко „црвеног телефона“.

Ситуација је била још опаснија услед догађаја који су јој непосредно претходили. Посебно треба поменути и деловање тадашњег америчког председника Роналда Регана. Још од 1980, када је започео свој први председнички мандат, устремио се на СССР са проповедничким жаром. „Многи од његових саветника дуго су се пре тога залагали за припрему нуклеарних напада и активно су радили у том правцу“, написао је Николас Томпсон за магазин „Wиред“. „Они су били настављачи дела Хермана Кана, аутора књига ‘О термонуклеарном рату’ (Он Тхермонуцлеар Wар) и ‘Мислити о незамисливом’ (Тхинкинг Абоут тхе Унтхинкабле). Сматрали су да ће страна која има више нуклеарног наоружања и која јасно изражава намеру да га употреби бити надмоћнија приликом кризних ситуација.

Имајући све то у виду, совјетско вођство је озбиљно разматрало могућност да САД изведу ненајављен нуклеарни напад и зато је својим обавештајцима широм света послало инструкцију да посебно обрате пажњу на знаке да се тако нешто спрема.

Да ствар буде још гора, само три седмице пре регистровања лажног напада, међусобни односи двеју суперсила нагло су се погоршали, пошто је изнад СССР-а оборен јужнокорејски авион који је под сумњивим околностима залутао неколико стотина километара унутар совјетског ваздушног простора. Међу погинулима је наводно био и један амерички официр, а званични Вашингтон је обарање авиона назвао „још једним злочиначким потезом империје зла“. (Потпуно је друга ствар што су Американци ту летелицу највероватније жртвовали у оквиру сложене операције осматрања у којој су учествовали и шпијунски сателити и авиони СР-71.)

Петров се, дакле, нашао у веома сложеној ситуацији. Како је касније закључио: „Да смо тада ишли до краја, Америка данас не би постојала.„

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: