Диктатор, луксуз и ауто-пут

Почетну еуфорију након прошлонедјељних хвалоспјева предсједника Европске комисије Жан Клод Јункера, смијенила је убрзо колективнa зебња да би ове похвале евентуално могле довести до опуштања наше проевропске владе и тако у перспективи довести у питање нашу лидерску позицију у евро-интеграцијама.

На срећу зебње су нестале већ следећег дана. Изјавом премијера Ђукановића да  ће се акцизе на нафтне деривате повећати за 7 центи и да ће бензин убудуће имати третман луксузног добра, доказано нам је да су њега бриселске похвале и признања осоколиле да још енергичније ради на испуњењу ЕУ стандарда и још одлучније бори за свако отворено преговарачко поглавље. Уводећи храбре иновације ширења појма луксуза, наша лидерска позиција у евро-интеграцијама је без сумње обезбијеђена на дужи временски период. Наредне недјеље показаће да ли је премијер Ђукановић уврштавањем нафтних деривата у луксузна добра, ударио на основне постулате политичке економије, или своје иновације у дефинисању појма луксуза планира да развија и обогаћује  даље.

Политичка економија цијену нафте означава као један од најважнијих фактора инфлације, јер не постоји роба у чијој производњи, или тржишној реализацији у некој мјери не учествују нафтни деривати. Највећу зависност од цијена нафтних деривата према економским теоретичарима показују основне животне намирнице хљеб и млијеко. Дакле сљедствено важећој економској теорији пораст цијена нафтних деривата, морао би нужно да имплицира и раст цијена основних животних намирница. Стога убзро ћемо сазнати да ли наш дични премијер својим последњим маневром планира да сруши један од основних економских постулата, или ову последњу иновацију планира упарити са даљим развојем револуционарног пројекта “Homo duclanicus“.

Нови црногорски проевропски човјек, или  Homo duclanicus представља биће које се одликује осмовјековном историјском празнином, протканом осјећањем стида због непросвећености предака зато што су неколико вјекова раније Црну Гору оставили да буде црна рупа на Балкану. То биће је у XXI вијеку почело да сриче нова слова, говори новим језиком и сурфује по интернету на црногорској тастатури. Е у циљу задржавања наше лидерске позиције у евро-интеграцијама, можда ће овом бићу бити неопходно истренирати неке нове особине, као нпр. одрицање од хљеба, млијека и бензина, изузев у данима празника.     

 Искрено шта нам уопште требају те тричаве луксузне робе као млијеко, хљеб и бензин, када ћемо за неколико година добити наш први ауто пут, читавих 45 км дуг. Пошто је очекивано је да ће се пролазак једнократно наплаћивати 5 евра, што испада да ћемо на све авансно плаћене доприносе кроз увећану цијену бензина, евентуално коришћење ауто-пута доплаћивати са по још 10 центи по километру и тако вишеструко оборити све свјетске рекорде у висини цијене путарине.   

Док грађани Црне Горе ушушкани у економском благостању, пресрећни због читаве гомиле отворених преговарачких поглавља и поносни на нашу лидерску позицију у евро интеграцијама, тамо далеко, на далеком сјеверу, иза седам гора и седам мора у држави Бјелорусији влада Александар Григоријевич Лукашенко – последњи дикататор у Европи. О његовом диктаторском режиму недавно је у црногорском парламенту говорио посланик Дритан Абазовић. На ове надахнуте Абазовићеве опсервације снажан утицај је вјероватно оставио дан ранији кафански дернек са балканским нај Европљанином Хашимом Тачијем.

Начин на који је Александар Лукашенко дошао на власт недвосмилено показује да се ради о једном бруталном диктатору. Умјесто најбоље европске демократске праксе виђене у нашој Црној Гори 1989. године, 5. октобра у Београду, револуције ружа у Грузији, наранџасте и евро-мајданске револуције у Украјини, последњи европски диктатор власт је освојио на изборима. Наступајући као независни кандидат, означен као аутсајдер у свим предизборним сондажама и подједнако супростваљен тадашњем проевропском премијеру и осталим опозиционим не мање проевропским кандидатима, Лукашенку је пошло за руком да уђе у други круг. А тамо са чак 80% подршке почистио је дотадашњег проевропског премијера Вјачеслава Клебича. Пуне двије деценије касније Лукашенкова подршка у народу и даље стоји на том нивоу.

Диктаторски ген Александра Лукашенка долази до изражаја у потпуном неразумијевању благодети које би његова земља могла добити из европских интеграција и одбијању да се угледа на импресивна достигнућа нових про-европских власти у сусједној Украјини. Током последње двије деценије Лукашенко се показао и као прави анти-таленат за политику. За разлику од наших мулти-талнетованих проевропских политичара на Балкану, који обећано гласачима у кампањи  забораве моментално по доласку на власт, односно након уваљивања у опозиционе посланичке клупе, последњи диктатор у Европи је своја предизборна обећања схаватао крајње озбиљно.

На пароли обрачуна са мафијом, очувања фабрика основаних у времену СССР-а и задржавања контроле над стратешким ресурсима, Александар Лукашенко је добио прве предсједничке изборе далеке 1994. године.  Данас, више од двије деценије касније Лукашенкова диктатура одликује се најнижом стопом преступништва у Европи, у Бјелорусији не постоје олигарси, нема екстремних богаташа, просјечна зарада уз најниже трошкове живота у Европи износи око 480 евра, незапосленост је на нивоу од 2%, спољни дугови готово да не постоје, све фабрике основане у времену СССР-а и даље функционишу, а пољоприведа из године у годину повећава приносе. Компаније без обзира на тип власништва, законски су обавезне да запосленим женама гарантују трогодишње породиљско одсуство . Привилегован положај бјелоруске привреде на тржишту Руске федерације мотивисао је многе западне компаније да у последњу европску диктатуру инвестирају неупоредиво више него у напредне, демократске проевропске државе.

Интересантно је како се брутална Лукашенкова диктатура на крајње ригидан и превазиђен начин односи према дефинисању појма луксуза, формирању цијене нафтних деривата, изградњи и експлоатацији ауто-путева. Бјелорусија не посједује властите нафтне изворе, али ипак цијене нафтних деривата држи најнижим у Европи. Од почетка године, на бјелоруским пумпама литар бензина варирао је између 65 и 80 евро центи. Коришћење густе мреже ауто-путева,  укупно дуге 1500 км, у последњој европској диктатури потпуно је бесплатно за домаће грађане. Више од 1200 км изграђено је за вријеме Лукашенковог диктаторског режима, а грађевинске машине потребне за изградњу ауто-пута и осталих великих инфраструктурних објеката конструисане су у тамошњем у концерну БЕЛАЗ. Обавезно годишње осигурање и регистрација за аутомобил (шкода октавија) које сам недано платио 300 евра, у Бјелорусији стоји приближно 5 пута мање.  

Међутим грађани последње европске диктатуре никада неће осјетити неописиву радост због отворених преговарачких поглавља, неће осјетити снажан понос због Јункервоих признања њиховом лидеру, њиховом пријестоницом никада неће промарширати педери, неће се наодмарати усљед хроничне незапослености, никада неће платити путарину, доступан ће им бити најефтинији бензин у Европи и основне животне намирнице тамо никада неће постати луксузно добро.

Стога, поносни на нашу слободу и проевропску демократију, пресрећни што смо поштеђени страхота једног диктаторског режима Лукашенковог типа, остаје нам да на крају поручимо:

• Нека живи проевропска Црна Гора – лидер европских интеграција;
•  Живио наш добротвор и просветитељ Жан Клод Јункер;
• Нек је вјечан наш премијер, коме дугујемо безграничну захвалност за ову неописиву срећу, понос и благостање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: