Ђакон Ненад Илић: Стабилност

Данима траје прегањање о тим миговима. Да ли су стари или још увек довољно корисни, имају ли смисла…? Сви ми рођени пре 1999. знамо да је пут ка било каквој нашој војној озбиљности води преко система који могу да руше туђе авионе. САМ-300 па навише. Они који се боље разумеју знају и шта је потребно. Дотле све служи само локалној паради. Или међусобним сукобима на Балкану. А заправо, не може да угрози нас нико са Балкана. Нити нам може донети трајни мир нико са Балкана.

Наравно, нико не жели да умањи витештво који наши авијатичари одувек показују.

Расправљамо се о политици, а ко год овде дође говори само о „стабилности“. Свима је потребно да ми будемо стабилни. Да оно што преко нас инсталирају ради своје користи не би било угрожено. Логично.

То што нама стабилност у лошем стању не одговара, то је наш проблем, а тешко ћемо наћи савезника који хоће и може да нам помогне да прођемо кроз нестабилност ка стабилности која нам одговара. А да притом њима направимо штету, макар и најмању.

Видимо да се по Београду зида, не само на води. И да су ту ангажоване паре многих који траже од ове полуколоније наравно – стабилност.

Имамо власт која ће све учинити да очува стабилност. И туђа улагања у туђу добит, ма колика и ма у шта. Јер само тако ће и даље остати власт.

Сви даљи кварови и наши социјални проблеми су само колатерална штета „стабилности“ ка којој смо почели да идемо 2000 године. И тако ће то убудуће бити третирано.

Заиста је време да се сви озбиљни људи повуку из циркуса који се назива страначка политика и избори. Опозиција. Опозиција чему, коме?

Једино је још достојанствено удаљити се и дати до знања кликама да нам је јасно да ништа нити раде нити могу да раде за нас. Оно мало колатералне добити која нам повремено стигне није због нас, него због „стабилности“. А оно нешто колатералне добити која редовно стиже њима је због тога што учествују у добити оних већих од њих.

Бавити се озбиљно трансмисионим шрафовима, бесмислено је. Могу да буду предмет подсмеха и ничега више.
А повученост из унапред режираног циркуса са правилима на која пристајемо можда породи нешто. Кад заговорници стабилности западну у нестабилност можда то омогући да се породи здрава стабилност.

Учествовање у задатој политичкој игри, постаје крајње бесмислено. За подсмех или чак и презир. Дистанцирање које ће оставити шрафове огољеним – може да има смисла. Да се до краја осиле и упадну у сопствену замку. Нова правила, нова игра…

А дотле је паметније бавити се нечим смисленим. Са пуном свешћу шта трпимо.

Па с Божјом помоћи.

(Стање ствари)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: