Др Наташа Шофранац: Црној Гори је иманентан српски језик! (ВИДЕО)

Пише: Наташа Шофранац*

Теза да све државе бивше Југославије имају „свој“ језик, који се зове по народу, односно по држави, заправо говори против, а не у прилог те потребе. Познато је да су те државе то по први пут постале деведестих година прошлог вијека, па је та „адолесцентска“ потреба код њих разумљива. Црној Гори као најстаријој балканској држави такво инфантилно доказивање није потребно.

Одлука о језику, тј. његовом службеном називу и употреби, чисто је политичка и с тим се слажу сви, па и актуелни „реформатори“ језичке политике (у одсуству научних аргумената). Звучи увредљиво, а не само дилетантски, кад високи функционери кажу „нисам лингвиста, али сматрам да…“ – да ипак јесу позвани да они одлучују о материји коју, по сопственом признању, не познају.

Чисто лингвистички гледано, српско-хрватски језик се и даље говори свуда гдје се говорио и раније, ми свој говор нисмо модификовали (осим смијешних дистинкција „новоговором“), те је то најадекватнији назив нашег матерњег језика, ма како некрофилски и политички некоректно то звучало. Али, ако смо већ подијели српско-хрватски језик на пола, у Црној Гори је свакако остала ова прва половина (српски).

Тезу да је језик – један од најважнијих атрибута државности, веома је лако побити бројним доказима: енглеским језиком говоре не само огромне државе-континенти, које океани дијеле од матице, а које су, додуше, некад биле енглеске колоније; тај језик је званични језик Ирске и Шкотске, рецимо, које су веома старе државе веома старих народа, које ни етнички ни језички немају ништа са германским племенима која су се доселила и покорила их, наметнувши им свој језик.

Амерички енглески, као и енглески који се говори у Ирској или у Велсу, знатно више се разликује од стандардног енглеског језика, него ли локални дијалекат Црне Горе од књижевног српског језика.

Одговори да све државе бивше Југославије имају „свој“ језик, који се зове по народу, односно по држави, такође заправо говоре против, а не у прилог те потребе. Познато је да су те државе то по први пут постале деведестих година прошлог вијека, па је та „адолесцентска“ потреба код њих разумљива. Црној Гори као најстаријој балканској држави такво инфантилно доказивање није потребно.

Много опасније од самих лингвистичких спорења јесу политичке намјере које иза таквих одлука стоје. Зна се шта је све на овим просторима почињало избацивањем неких одредаба из неких устава. Чак и да се организује референдум о овом питању, нећемо се усрећити тиме што науку замијени „народна воља“. Народ ће гласати онако како га машинерија припреми мјесецима унапријед, а не по знању и (кратком) памћењу.

(ауторски текст Наташе Шофранац из ревије Исток, фебруар 2008. године)

*Наташа Шофранац рођена је у Подгорици. Ћерка је познатог учесника АБ револуције Драга Шофранца, и сестра спортског новинара ТВЦГ, Небојше Шофранца. Удата и мајка троје дјеце. На Филолошком факултету у Београду дипломирала је 1998. године, а засновала радни однос 1999, најпре као лектор за савремени енглески језик, а потом као асистент-приправник за предмет Енглеска књижевност. Магистрирала је 2006. године на тему “Хамлет у енглеској и српској књижевној критици друге половине двадесетог века”. Докторирала је новембра 2013. године са дисертацијом: „Мотив лудила код Шекспирових јунака“. Добитник је стипендије British Scholarship Trust-а, коју је искористила у љето 2000. године за истраживачки рад на Универзитету у Нотигему, и English Spaeking Union-а у љето 2011. године, за семинар у позоришту “Глоб” у Лондону. Чланица је Међународног удружења шекспиролога (ИСА) и Британског удружења шекспиролога (БСА). Учествовала је и представљала своје радове на бројним међународним научним скуповима. Професионалан конференцијски преводилац од 1998. године, члан Друштва симултаних и консекутивних преводилаца Србије и акредитовани преводилац свих институција ЕУ.

(Извор: Магазин Седмица)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: