Два најутицајнија филма југословенског црног таласа из 1967. г.

Пише: Драган Антић

Након најезде оптимистичких филмова о партизанским подвизима и општем напретку нашег социјалистичког друштва у послератном периоду, сниманих педесетих година прошлог века, који су пре свега представљали својеврсну пропаганду тадашње владајуће елите, шездесете и седамдесете обележили су филмови црног таласа. Црни талас је био један неформални, спонтани покрет, не само у филму, већ и у другим сферама уметности, али је неспорно да је најдубљи траг оставио управо на седму уметност.

Шездесетих година прошлог века у југословеноској кинематографији појављује се читава група талентованих аутора, режисера и сценариста који су на наше друштво гледали другим очима у односу на дотадашње филмске трендове. Поменућемо само неке: Александар Петровић, Живојин Павловић, Душан Макавејев, Желимир Жилник, Мића Поповић…

Њихови су главни ликови били својеврсни антихероји, људи са маргине друштва, безнадежне луталице и пробисвети који су обитавали по блатњавим и сивим предграђима, у најодвратнијим биртијама. Сурова реалност, драматична доза песимизма, естетика насиља, нискобуџетни секс, зла људска коб… То су све одлике црноталасних остварења. Такав уметнички израз био је несумњиво велика новина за нашу кинематографију, а настао је под утицајем филмских трендова који су тада захватили Европу, пре свега Француску.

И док је наш филм управо захваљујући овим младим ауторима почео да се анфирмише у европској и светској кинематографији, а црноталасани филмови пунили биоскопске сале и освајали престижне награде, јавност у Југославији је била запрешаћена. Аутори таквих филмова су жестоко критиковани, забрањивани и чак проглашавани за државне непријатеље. Тај нови филмски израз сматран је великом опасношћу за даљи развој социјалистичког друштва. Логично, највише је сметао тадашњој политичкој елити. Чак се огласио и сам Тито, прогласивши ова велика уметничка остварења „модернистичким иживљавањима и декадентним појавама унесеним из вана у којима има много туђег, неспојивог са социјалистичком етиком“. За такву уметност коришћен је термин Црни талас, који је подразумевао све оно што се косило са социјалистичком идеологијом и што је у том тренутку било једноставно неприхватљиво.

Снимљено је на десетине одличних филмова који су наишли на одличне критике у свету, а који су код нас сврстани у црни талас. Већина тих филмова била је јако квалитетна, али су се неки од њих ипак издвојили од осталих. Занимљиво је да су два можда и најутицајнија црноталасна филма снимљена исте, 1967. године.

Кад будем мртав и бео

Један од најтипичнијих преставника црног таласа свакако је филм „Кад будем мртав и бео“, Живојина Павловића. У својој богатој каријери Драган Николић је глумио разне ликове, а један од најупечатљивијих је био Џими Барка, главни јунак филма „Кад будем мртав и бео“. Ово је иначе и прва велика Гагина филмска улога.

Џими је младић без преспективе, неодлучан и неспособан да себи нађе одговарајући посао, због чега мора да скита од места до места, ни сам незнајући куда је пошао и шта уствари тражи. Овај ситни преварант и јефтини заводник током тих својих лутања упознаје певаљку Душку (у тумачењу Ружице Сокић) и одлучује и сам да постане звезда естраде, без обзира што нема ни мало талента за певање.

Сплет неповољних околности, праћен провинцијским сивилом, хрпом необичних и грозних ликова, упечатљивим музичким секвенцама, кулминира у завршној сцени филма. У пољском клозету стоји Џимијево беживотно тело са метком у челу.

Филм „Кад будем мртав и бео“ остварио је огроман успех у свету. Чак је и чувени британски режисер Џон Шлезингер изјавио да је био инспирисан овим филмом током снимања свог „Поноћног каубоја“. Утицај овог филма на многе будуће ауторе је немерљив, а „Кад будем мртав и бео“ данас спада у култна филмска остварења српског и југословенског филма.

Скупљачи перја

Филм „Скупљачи перја“ Александра Петровића карактеришу снажни фолклорни мотиви, а то је један од првих филмова који је готово цео на ромском језику. Таква врста етнографије по многима је била претања успеху овог остварења, поготово када је реч о његовим пројекцијама на великим фестивалима. Међутим, десило се сасвим супротно – филм је на фестивалу у Кану, као један од само неколицине филмова у историји овог престижног фестивала, успео да освоји како награду критике, тако и награду публике. Приказиван је у више од 100 земаља, а највећи успех доживео је у Француској, у чијем главном граду га је одгледало више од 200.000 људи.

Иако су његови јунаци Цигани, ово није филм о њима већ о људској слободи. А Цигани су само у потрази за њом. Уметничка снага филма огледа се у мноштву лирских елемената, попут сцена прелепих пејзажа војвођанске равнице, сцена сниманих у зору које приказују излазак сунца и рађање дана, рецитованих дијалога, честих музичких секвенци.

Најупечатљивија је метафора белине (соба пуна перја, јата гусака које се каше по блатњавим шоровима, главни јунак Бели Бора обучен у бело одело и сл.). Без обзира што на први поглед та лирика делује као идеализација ромског начина живота по војвођанским забитима, „Скупљачи перја“ је ипак једна сурово реална прича пуна парадокса – блато и перје, слобода и смрт, природни и људски закони.

Главне улоге у овом ремек делу српског и југословенског филма тумаче: Беким Фехмију (Бели Бора), Бата Живојиновић (Мирта), Оливера Вучо (Ленче), Гордана Јовановић (Тиса), Мија Алексић (отац Павле), Рахела Ферари (игуманија) и др.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: