Горановићу, будимо у културном контакту

Удружење књижевника Црне Горе ове године слави 70 година постојања заједно са часописом „Стварање“ и јубилеј дочекује без свог часописа, просторија и макар једног компјутера, рекао је Новица Ђурић, предсједник УКЦГ.

„То најбоље говори о односу власти према једној великој културној тековини и министра за културу који се појави на ТВ-у када су у питању општа мјеста у култури. За очекивати је да министар културе, уз то писац, зна шта су и од каквог значаја ови јубилеји. Хтјели смо да му то предочимо, али се не јавља“,каже Ђурић.

Он је додао да је сада пригодна прилика да се јавно и транспарентно, министар Павле Горановић јави, одговори на позиве УКЦГ, или да јави како да успоставе контакт са њим. „Ви сте министар културе, не само оних који кажу да су Црногорци, већ и оних који су потомци Срба, Албанаца, Муслимана, Бошњака, Хрвата… Кажем свих, мада са осталима, како сам разумио, одржавате сталне контакте. Будимо у културном контакту, министре културе“, поручио је предсједник УКЦГ, поздрављајући, како каже „писца Павла Горановића“.

„О њему све најбоље“, поручио је Новица Ђурић са трибине посвећене савременој српској прози у Црној Гори.

О овој теми поред њега говорили су и Радован М. Караџић, Илија Лакушић, Перивоје Поповић, Тодор Живаљевић Велички, Будимир Дубак, Слободан Милић. Била је ово прилика и да књижевници проговоре о свом положају, стремљењима и препрекама на које наилазе као савремени српски ствараоци у Црној Гори.

Пјесникиња Милица Краљ, уредница трибине, направила је кратак осврт на прозне великане, преминуле колеге, Мија Ћупића, Гара Јовановића, Миодрага Вуковића Бркицу, Јована Дујовића…

„Проза и поезија оних писаца који нијесу казали да су се одрекли Његошеве Црне Горе и Петровића је стваралаштво, односно литература у егзилу. Томе су допринијели и писци, али и један број оних који су менаџерија, који су уновчили све и кога су год могли, па им и није до тога да добар роман прескочи границе Црне Горе. Јесте, ако им то обезбјеђује добру зараду. Писци овдје више наводно знају о писцима из окружења него о писцима с којима су свакодневно на књижевним вечерима“, казао је Ђурић.

Књижевник Тодор Живаљевић истиче да је савремено писање утонуло у опште сивило пиљарења и безначајности.

„У овом транзиционом лудилу сви пишу: келнери и конобарице, уличари и генерали, домаћице и курве, гастарбајтери и гориле, (…) дворске даме и камарила недовршених људи, са надом да ће писањем стећи углед. Неће да знају, да ‘једно је ангажован, а друго је регрутован писац бити’, како је добро примијетио Езра Паун“, поентирао је Живаљевић.

Анализирајући стање своје гледиште о статусу савремене српске прозе у Црној Гори саопштио је и Радован М. Караџић.

„Када је у питању проза у Црној Гори, доминирају романи, приповијетке су рјеђе, а драма скоро и да нема. Читав је низ фактора који на то утичу. Постали смо етничка енклава чији се језик из дана у дан сужава. Такође, свако прозно дјело мора имати пратећу критику, а овдје је то упитно“, казао је Радован М. Караџић.

Слободан Милић је скренуо пажњу на штету коју је проузроковало, како каже, лоше образовање. „Необразовани или најмање образовани су најпродорнији и најопаснији. На жалост антикомуниста, данас се ствара много гора и опаснија идеологизација него у вријеме социјализма“, примјећује Милић.

Како доћи до ћирилично штампане књиге за Илију Лакушића основно је питање, које је и услов да књига дође до читаоца. „Ако у неком од медија прочитате да се појавило неко књижевно дјело овдашњег аутора, морате га директно пронаћи, зазвонити му на врата и замолити за књигу. Преко књижаре никако“, појашњава Лакушић. Он је додао да писци знају да роман, приповијетка, прича, нијесу текстови за један дан, већ пишу вјерујући да ће за књигу доћи бољи дани.

Књижевник Будимир Дубак заложио се за интегралистички приступ тако што би се проширио оквир појма српска књижевност у Црној Гори на цјелину српске књижевности. „Потребно је сачинити једну компетентну антологију српске прозе од Риста Ратковића до данас, писаца у Црној Гори, било гдје да су они живјели и стварали. Дакле, основни критеријум је вредносни, а не географски“, закључио је Дубак.А.Ћ.

Лакше у Хрватској него у Црној Гори

Књижевни критичар Перивоје Поповић је говорио о горкој, али истовремено величанственој судбини прозног српског писца у Црној Гори.

„Сматрам да су од владике Василија и Светог Петра Цетињског, преко Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова, па до Бранимира Шћепановића и Мира Вуксановића, водећи српски прозни писци углавном из Црне Горе. Лакше је данас бити српски писац на Косову, или у Хрватској, него у Црној Гори“, казао је Поповић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: