Ломпар: Покушавају да криминализују српску културну и историјску традицију

Синоћ је у Књижари Матице српске у Подгорици одржано вече са проф. др Милом Ломпаром. Ломпар је говорио о Његошу и односу према његовом дјелу, српској политици у области културе, као и „духу самопорицања“.

Говорећи о дјелима Петра II Петровића Његоша, Ломпар је казао да је у њима присутан дубок цивилизацијски сукоб.

„У Његошевом дјелу сусрећу се двије силе које имају дубок цивилизацијки сукоб. Сусрећу се двије кључне традиције – хеленистичка и јудеохришћанска. То је сусрет хеленистичког и хришћанског – сусрет Логоса и Откровења“, казао је Ломпар, и додао да је Његош, „као стуб српске културе“ пратио европски такт дајући својим дјелима надлични тон.

„Он је преокренуо Косовски завјет, дајући му надлични тон“, сматра Ломпар.

Хашки трибунал за промјену српске јавне свијести

Ломпар се осврнуо и на помињање Његоша и „Горског вијенца“ у процесу против Радована Караџића, који се води у Хашком трибуналу.

„Помињање Горског вијенца у тужиочевим ријечима, у оквиру суђења која трају у Хашком трибуналу, има за циљ да обезбиједи судску подршку за институционалну промјену наше јавне свијести. То је циљ који, нажалост, оглашавају и носиоци власти у Србији. Неопходно је, отуд, криминализовати српску културну и историјску традицију у највећем могућем степену. Као највећи српски пјесник, Његош је изузетно погодан за овакву намјеру“, нагласио је Ломпар.

Према његовим ријечима, на дјелу је драстично кривотворење чињеница везаних за Његошево дјело, које су последица политичких и идеолошких намјера уперених против српског народа.

„Тако Славој Жижек каже да брђани опсиједају долину Сарајева зато што су вођени најчувенијим стихом „Горског вијенца“. Он каже да је то стих: „Оро гњездо врх тимора вије/ јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да га нема ни у „Горском вијенцу“ нити код Његоша. Јер, то је стих хрватског пјесника Ивана Мажуранића. На таквом знању почива садашња свијест“, закључио је он.

Југословенство као дух самопорицања

Ломпар је истакао да у књизи „Дух самопорицања“, између осталог, указује на појачавање већ устаљене тенденције подређивања српске културне политике хрватској културној политици, „све у склопу тзв. југосфере као новог термина за већ виђену културну политику у доба титоизма“.

Према његовим ријечима, приликом стварања Бановине Хрватске, 1939. године, сви католици су рачунати у Хрвате, док су сви православци рачунати у Србе, а муслимани су посматрани као посебна цјелина.

„Титоистичко југословенство озаконило је све процесе унификације који се односе на Хрвате, па је нестало Срба католика и Буњеваца, док је истовремено подстицало све процесе дезинтеграције Срба, прогласивши нове нације: Македонце и Црногорце“, казао је Ломпар, и додао да је такво југословенство је за Хрвате било интегративна сила, док је на Србе дјеловало дезинтегративно.

„То је резултат једног далекосежног кретања: за хрватску културну политику, југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског. Отуд аксиом хрватске културне политике гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско“, истакао је он.

Он је казао да је за српску културну политику, југословенство увијек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења.

„Отуд је настала српска тежња за поистовјећивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били подложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали супротном процесу: настајању кроз Југославију. Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању. Из те ситуације неопходно је осмислити српско становиште“, сматра Ломпар.

Модератор вечери био је доц. др Горан Радоњић, а организатор Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: