Иако није реч о њиховим сународницима, ипак ће ови претпостављени грађани Торонта или Сиднеја сасвим сигурно доживети владарку Уједињеног Краљевства као „своју" (и поред формално прекинуте међузависности Британске империје и њених некадашњих колонија), баш као што ће какав староседелац Кракова или Даблина у римском папи (иначе Немцу) видети више „свог", него ако би којим случајем сусрели своје рођене сународнике (припаднике њихове националне политичке или духовне елите). Очигледно је да постоје нека „дужа трајања" и приснији међусобни доживљаји од оних које свакодневно сусрећемо у новинама и на телевизији, чак много јачи од „обичних" националних или идеолошких веза.
Е, исти овај феномен ће се догодити и онда када неки Србин буде непосредно суочен са ма којим лицем оне праве, исконске Русије.
Наиме, заиста постоји нека невероватно снажна, готово органска веза између Срба и Русије - између нас и оних тако типичних руских пејзажа, оних плавих и златних торњева руских храмова, оне узбудљиве матерње мелодије руског језика и бајколике руске ћирилице, оних распомамљених руских тројки које јуре залеђеним снегом и оног спокојног и моћног звука црквених звона над бескрајем руских степа. И неће случајно затитрати око (и срце) неком нашем човеку одмах чим буде крочио на Црвени трг или у Третјаковску галерију, док погледом и поштовањем буде додиривао споменике великих руских владара и војсковођа или целивао древне руске иконе у полумраку средњовековних манастира-тврђава (опасаних зидинама). Довољно је да видимо оне шарене дрвене бабушке, да чујемо титрај балалајке или прочитамо неколико реченица Чехова, Достојевског или Толстоја - и ми смо се, одједном, нашли у сред нечег нашег и најрођенијег. И ту никакву улогу не игра то што, можда, не знамо ни реч руског, или то што, рецимо, немамо оно поуздано предзнање неопходно за боље разумевање историјског или религијског контекста каквог руског обичаја, плеса или ритуала.
Ту постоји непорецива међусобна блискост, коју примећују чак и они које се те исте блискости грозе, на све могуће начине покушавајући да изађу из сопствене јединствене српско-руске коже. Уосталом, „рускост" је последња шанса некада снажне „словенске идеје", задњи остатак словенства („славјанства") и одавно већ поколебане вере у надмоћност и аутентичност словенске душе.
Наравно, одмах нам пада на памет и стиже у помоћ она чувена Јунгова теорија архетипова, његово заводљиво и тајанствено учење о колективној подсвести код сваког озбиљнијег и дуже постојећег народа... али и још много тога другог. Наиме, сви знамо за искушења готово па обавезног неслагања, где год да су присутне управо те „мале разлике" (понекад и једва приметне), баш као између „српства" и „рускости". И као што су се некада обреновићевци и карађорђевићевци међусобно мрзели и сукобљавали више него са Турцима, а стаљинисти и троцкисти између себе ратовали жешће него са белогардејцима, тако се данас у нашим оригинално блиским и братским српско-руским односима појављује и једна бесмислена, сасвим наопака црта. Довољно је да се само мало разочарамо у неку изјаву, текст или поступак актуелне руске власти, па да одмах крене преиспитивање наших односа, све праћено сумњама и нефер коментарима.
И они исти којима ни мало не смета што су нас, ето, војске неких (западних) земаља данима немилосрдно бомбардовале, а њихове владе пре и после тога излагале садистичким привредним и друштвеним забранама и ембаргом - невиђено им смета што Русија није променила све своје планове и жртвовала своје националне и државне интересе, те није одмах похитала у нови светски рат (пратећи и чувајући Србију), а супротно свим њеним дугорочним интересима и тренутним могућностима.
Једноставно Русија је, у неку руку, понекад и „више српска од Србије", јер у себи чува (у недрима „руске идеје") заједничке идеале некадашњег Источног римског царства, моћне Византијске империје. Ова империјска свест, уоквирена заједничким погледом на свет и рафинованом средњовековном православном цивилизацијом, представља животворни основ онога би могли да назовемо „византијском идејом", која се после пада Цариграда (1453) трансформисала и касније развила у раскошну „руску идеју", на основу које ми данас треба да потражимо елементе аутентичне „српске идеје".
Јер само преко Русије и у њу органски уткане и сливене православно-византијске „идеологије живота", ми сада можемо да реконструишемо смернице наше исконске оријентације.
То је суштина важности Русије (руске културе, књижевности, филма, осећајности, сликарства, музике, обичаја, естетике свејединства, мистичне софиологије...) за нас, за генерацију која је одлучно решила да коначно пронађе своје некадашње, исконске, моћне корене. Да би престали да лутамо туђим, магловитим пејзажима и почели да живимо, стварамо и боримо се на свом терену, у складу са богатим искуством и драгоценим наслеђем предака. Уз ону древну, вечну матрицу уз коју смо успешно преживели прву хиљаду година своје историје, све док је нисмо одбацили „у корист своје штете".
