Из Земље нићи

Поглед на елитно туристичко насеље, беживотно зими, на пет минута хода од срца приморског старог града (Фото: Н. М.)

На локалном плану запатили су се државници-квислинзи, осим Додика, а на глобалном државници-марионете. Без великог мијешања карата ту се за нашег живота не може учинити много. Обичан човјек гледа како да преживи: ко је васпитаван да буде слободан, отпадник је од система и трипут сиромашнији од неслободног, који је пак лојалан партији и зато мањи од маковог зрна без обзира којој класи припада.

Све учесталији избори изазивају мучнину сваком који би да поштено ради у уређеном систему, не да калкулише којему се страначком привољети царству. Јер се током предизборних кампања, или политичких криза, успорава финансијски крвоток, на што човјек ван политике може да утиче колико и на путању планете Земље.

Оно што прост човјек може, јесте да пословично уреди своје двориште. Ако је двориште метафора за имање, а имање за државу, тада се питалица рачва: да ли је нама дозвољено да уређујемо властито имање? Јер ако није, онда је ли то наше имање, а ако јесте дозвољено – нисмо ли идиоти што имање не уређујемо да би нам доносило плода?!

Нисам економиста и не могу да објасним логику по којој се страни инвеститори стимулишу са 10.000 евра по радном мјесту умјесто да се учини чудо стимулацијом наших привредника? Све што смо видјели од 2000. наовамо указује не само да смо издавани, давани и продавани, него и да смо дебото по свим географијама на којима живе Срби – распродани.

Из шарене кабловске ТВ стварности пуне испразног бљештавила, укуцавам да чујем шта каже, нпр. проф. др Миодраг Зец. Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости. Његошевским портретом описан, увијек насмијани проф. Зец тумачи нашу и глобалну економску збиљу. И перспективу. Ваља миодрага зеца укуцати трипут дневно. Написан чак и малим словима он се појављује као велики зналац.

Економски излаз постоји. Све док држава не прода земљу, постоји у теорији шанса да се из државе никне. Ако се држава прода странцима, из које то земље може да никне српски или било који други народ?

Како за сада било, куда год око да погледа, од Сомбора до Боке Которске – видимо море необрађене земље. Такса на имање које може да донесе иметак а не доноси га због нерада или непословности – одличан је начин да се напуни буџет. И да се подстакне домаћа привреда.

Ко има маслину а не бере је – да плати порез. Порез на необрану маслину, лозу, на било коју мимозу из жуте шуме пуфнастог цвијета – да буде мањи од закупа, да се свима исплати, и газди, и закупцу, и сутра-онда нашој држави.

Ко год у зимским мјесецима прошета Бокељским приморјем (од Херцег Новог до иза Буљарице), опазиће више затворених ресторана и кафића него отворених. Ако се дакле њиховим власницима (махом закупцима) исплати – ма којој рачуницом да су вођени, не радити дуже него радити, онда су љети стекли толико да ваља да плате порез на нерад, јер не радећи – чине приобалне градове мртвим, од јесени до касног прољећа. Слично је и са некретнинама. Осматран ноћу, сваки обални град има један прозор освијетљен, а два у мраку. Приморје је пуно аветињских туристичких четврти у којима током дуге вансезоне не станује нико.

Ко год је рекао да паре леже свуда само их треба убрати, био је у праву, с једном ипак оградом: сигурно није имао на уму дахијски политички систем у коме се стимулише лојалност на уштрб производње. Срби и данас имају адолесцентски однос према власти, а власти пак адолесцентски однос према економији. Док год слушамо да је неко отишао, неће нам бити боље. Јер тај неко ко је отишао сигурно није осредњи.

Осредњем овдје преостаје да се политички активира. И завршио је посао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: