Како је римски папа нудио новац за рушење Његошеве капеле на Ловћену
1 min read
Пише: Никола Маловић
Нико не спори да је главни град Боке – Котор. Само незналице и туристи зарезују Будву. Котор посјећују мисионарски бродови-библиотеке, посјећују геј крузери, посјећује га флотила крузера и јахти, потом олигарси, државници, масони, шпијуни, оберкурве… чиме се, дакако, не треба хвалити, али служи као одличан увод у то колико је Котор, поред тога што је лијеп и географски алогичан, све вријеме тема многих геополитичких ћакула.
Преко Котора Његош одлази у свијет, у Котору ће убити књаза Данила II Петровића, а његовом насљеднику, књазу Николи, стићи ће Фројд. Итд, итд. Котор је главна лука средњовјековне српске државе. И одличан тег клупку змијах увезаних с оностраним, који се не преплићу у Будви, нити у Подгорици, него баш у Котору. Како онда, тако и данаске.
Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“?
Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски Српске православне цркве, отац Момчило Момо Кривокапић, један од најобразованијих Бокеља у историји, на увид ставља непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву христову веру“. Екавица и мало х су изворни, као и велико М у именици Маузолеј, из времена док га на врху Ловћена још није ни било.
Елем. Прије скоро 50 година Ватикан је дебело имао оперативне планове за обезглављивање Ловћена и сламање духовне кичме Црне Горе и православне Боке Которске.
У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.
„Свима је јасно“ – каже се у писму папиног изасланика (све грешке у наставку су изворне) – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, може се рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и новим прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру заштој је вољан и да уложи велика средства“…
У писму митрополиту Данилу, папин изасланик даље спекулише: „Верујући да ће у вама наичи и на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вера, и тај народ поврати и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да се све жртве поднесе и сва средства зато уложи“.
Зато је требало да се Озана огласи светицом а њени остаци похране у маузолеј на Ловћену, „за што ће битии изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост Маузолеја“.
Папин изасланик, звани Паловинети, узалуд се надао да ће у митрополиту Данилу наћи саговорника. А нуди му чак и „положај међу својим најближим сарадницима“, уз загарантовану, гле, дискрецију.
Стари Бокељи и данас имају пословицу: Карта канта, у значењу – писмо (до)казује. Београдска издавачка кућа „Јасен“ објавила је 2013. мега-документ под насловом „Седам Његошевих сахрана“. Данас се кости највећег Црногорца међу Србима налазе у саркофагу на врху Ловћена, без икаквих хришћанских ознака.
Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски, о. Момо Кривокапић, човјек који се својеврено успео на многе свете горе па и на Синај, одлучио је да никад ногом не стане на Ловћен, оскврнут 1972, док тамо поново не никне капела, пречника 4 м. На мало простора, мудром доста.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Braco moja Crnogorci-Srbi, svi oni koji se smatraju nasljednicima starih Crnogoraca, evo predloga: da se organizujemo u grupu i da se borimo za stare vrijednosti u novom dobu. Da se demokratski izborimo putem peticija i donacija da se ponovo sagradi Njegoseva kapela na Lovcenu. Da Crna Gora bude parlamentarna monarhija sa Petrovicima na tronu. Bolje imati Kralja nego predsjednika, a moge imati iste funkcije kao predsjednik koje i nisu neke. Dosta price ajmo na djela!
Pa neka su srusili onu okupatorsku kapelu Karadjordjevica , treba oni da mi se sire na sveti Lovcen .
ne cudi sto ovako reaguju,neko je uvjek gradio a neko davao balgoslov za gradnju .vi sigurno nijste ni gardili ni davali prilog za gradnju ,zato vi je sve i dans okupatorsko sto vi znate ovce jdne,po vama je i Hrsitos okupator jer nije iz Cetinja, jedinio vi je Tito bio dobra,jer ste primali penziju sto ste rusili i ubijali!
Pa neka su srusili onu okupatorsku kapelu Karadjordjevica , treba oni da mi se sire na sveti Lovcen .
kaze iva ,otac mu je bio Srbin a majka Slovenka,jos mu je otac bio brico,.Govrio je Mikula Despotovic iz serije Gradjani sela Luga „Iva kod nas musko ime“,e ne znam jesi li musko ili zesnko ali si jedna obicna straca i radaca,Navodno hoce da kaze da necije majcino porijeklo koje nije po njoj srpsko je dovoljan predznak da neko ne bude Srbin,a ocevo zanimanje po ivinom misljenju je dosta za takve kao ona da se zakljuci da neko kao Nikola Malovic niukom slucaju nije mogao postati to sto je on danas.
Ima takvih u Montenegro danas dosta,koji su ivine pameti,pa ovako lamentiraju a njihovo razumijevanje nekoga i necega ide dotle da je savko ko vozi dobra kola i dobar covjek ,da svako ko ima novca je i vidjeni gradjanin,a uvazilo se miasljenje da svako ko je veliki LOPOV je jos i VELIKI najbolji i naveci Crnogorca,ima ih podosta i time se ponose,ali ni to im nije dosta nego nam i prijete da i mi u to moramo povjerovati,ali gle cuda narod vice LOPOVI
Narode pitajte ivu za misljenje kada drugi puta pokusate ili pocnete da vicete LOPOVI!
Kakve gluposti pise ovaj Malovic.A on mi se izdaje za velikog srbina a majka mu je slovenka.i kao mali je jedva natucao nas jezik vise je govorio slovenacki.Otac mu je bio dobar brico i narod ga je volio.U sto se on to pretvorio boze sacuvaj.a i ovi sto hvale Momcila su divni.To je jedan izrod Crnogorski.Kako moze biti Srbin iz Cuca nikad mi nije bilo jasno.
Otac Momcilo Krivokapic je Srbin iz Cuca, isto sto sam i ja Srbin iz Ceklica . Iva cudno ime za pravoslavku . Ja sam imao srecu da sa osam godina boravim (oko mjesec dana)na Jezerskom vrhu sa svojom familijom. NJEGOSEVA KAPELA mi se urzala u pamcenje , inace na mauzolej nisam bio nijednom .
Iva potpuno se slazem s Vama.
Одличан текст. Мала исправка-на Његошевом саргофагу је крст, а испод њега је грб из Његошевог доба (нешто измијењеног изгледа).
g. Malovcu pali ste na niske grane sa objavljivanjem ovog ociglednog falsifikata i ovim sramnim tekstom uperenim protiv Crne Gore. Vi sirite, sada van svake sumnje, nacionalizam i rasizam u Crnoj Gori. Sto ce vam to, kao „intelektualcu“, vi to bolje znate?
Uzgred, ako je onaj rasisticki pop iz Kotora „један од најобразованијих Бокеља у историји“ – onda je Boka u velikom problemu sa obrazovanjem. Nastavite da pisete vase naci-pamflete, ali znajte da vam to ne sluzi na cast.
Ипак је Ватикан одговоран за рушење капеле. Почивши митрополит Данило Дајковић је одбио понуду дон Франциска и Ватикана и имао једине демонстрације у ондашњој СФРЈ. Маузолеј се гради тиранима и фараонима, а никако православним владикама. Његош је проклео сваког ко буде дирао мошти његовог стрица и његове, када буде умро. То је аманет, а зна се како пролазе они који не испоштују нечији аманет. Маузолеј је када се гледа из ваздуха у облику усташког слова „U“. Осим тога идеју је дала хрватска академија знаности и умјетности.
Причу о ц… језику, Боже ме опрости цркви, нацији пласирају „загребачки црногорци“, а азбуку им је склепао Загреб. А да, химну им је скројио Анте Павелић, преправивши изворну пјесму „Јуначкој нам српској Црној Гори“ и заједно са Пирцом Биролијем и њемачким командантом за југоисточну Европу, предали хрватској пудлици секули Дрљевићу исту и прогласили га фирером-вођом Монтенегра. Је ли треба још нешто да се каже?
https://youtu.be/frFbDOx2cTY?t=59
O STAROM I NOVOM KONKORDATU
Čim je najavljeno potpisivanje konkordata Crne Gore i Vatikana, oglasiše se provereni evropski stručnjaci za datu temu; među njima, i poznati izučavalac „janusovskih lica istorije“ Šerbo Rastoder, koji u tekstu za „Vijesti“ podseti čitaoce da je kralj Nikola potpisao konkordat sa Vatikanom još 1886. godine i da bi ga možda bilo samo potrebno „inovirati“. Rastoder je, ipak, upozorio da ondašnja i sadašnja politička situacija nisu sasvim iste i da je knjaz Nikola, po svemu sudeći, imao nekakvu drugačiju motivaciju kad je potpisivao konkordat.
O čemu je, zapravo, reč? Posle Berlinskog kongresa, Crna Gora je stekla priznatu nezavisnost, ali je, istovremeno, dobila i izlaz na more – kod Bara. U primorskoj oblasti je tada živelo nekih 5 do 8.000 rimokatolika, koji su tako ušli u sastav države sa pravoslavnom većinom. Ovi rimokatolici su se osećali kao Srbi; takvima ih je smatrala i država Crna Gora (u čijem školskom udžbeniku, „Zemljopis knjaževine Crne Gore“ za treći razred osnovne škole, objavljenom 1889, stoji: „Svi ljudi koji žive u našoj domovini jesu Srbi većinom pravoslavne vjere, a ima ih malo rimokatoličke i muhamedanske“). Knjaz Nikola je, zbog toga, želeo da „svoje“ rimokatolike izbavi od vlasti moćnog suseda, Austro-Ugarske, koja je preko Kotorske biskupije nadzirala vernike rimskog obreda u Boki, i da ih veže za srpski etnos. Trudio se da središta duhovne jurisdikcije pravoslavnih, katolika i muslimana budu u Kneževini Crnoj Gori. Zato je u saradnji sa đakovačkim nadbiskupom Štrosmajerom (koji je bio za vatikansku verziju jugoslovenstva) uspeo da obezbedi da papa Leon Trinaesti izdvoji barsku nadbiskupiju iz sastava skadarske, da za biskupa postavi Srbina rimokatolika, franjevca Šimuna Milinovića, kao i da odobri bogosluženja na staroslovenskom jeziku (Štrosmajer je tu video svoj, kriptounijatski interes, ali je bio spreman da pomogne). Barski nadbiskup je dobio staru titulu „primasa Srbije“. Pregovore sa Vatikanom, u ime knjaza Nikole, vodio je poznati srpski plemić, rimokatolik Lujo Vojnović, a on i novopostavljeni barski nadbiskup Milinović izborili su se da vatikanskom zavodu Svetog Jeronima ostane stari naziv „ilirski“, a ne da mu se da naziv „hrvatski“ ( promena će se desiti kasnije, kad Vatikan konačno shvati da je cementiranje katoličenja na Balkanu upravo kroatizacija pokatoličenih). Veliki ruski istoričar Pavle Rovinski bio je veoma zadovoljan uspesima crnogorske diplomatije u pregovorima oko konkordata: „Nije moguće ne diviti se tome što je papa učinio koncesije Crnoj Gori i Srbima katolicima“, pisao je.
Srbi katolici su, malo po malo, nestajali, to jest bivali pohrvaćeni. Sresko poglavarstvo u Kotoru, 14. jula 1924. godine, Ministarstvu unutrašnjih poslova Kraljevine SHS šalje izveštaj u kojem podrobno opisuje austrijsku politiku pretvaranja domaćih katolika u Hrvate s ciljem da pomoću vatikanskih misionara i prosvetnih radnika među Bokelje unese versku mržnju i netrpeljivost, s ciljem da zauzda srpske oslobodilačke težnje. Tridesetih godina 20. veka se, na katedrali u Kotoru, postavlja spomen-ploča polumitskom hrvatskom kralju Tomislavu ( iako nije imao nikakve veze sa Kotorom). Kroatizacija napreduje, tako da 1940. godine izvesni „povijesničar“ Tripunov u „Hrvatskoj smotri“ piše: „Boka je kroz cijelu povijest bila nerazorivo povezana sa Hrvatstvom i ona je prepuna tvorevinama hrvatske kulture i hrvatskog duha(…) Njena budućnost se mora odvijati u zajednici sa ostalom dalmatinskom Hrvatskom, ona je njezin nerazdruživ dio“. Tome doprinose i političke kanonizacije. Godine 1927, papa Pije Jedanaesti proglašava blaženom Ozanu (Srpkinju iz Stare Crne Gore koju su kao sluškinju u Kotoru pokatoličili i koja je postala časna sestra). Rimokatolici šire Ozanin kult i nastoje da ga nametnu i pravoslavnim Srbima iz Boke. Kasnije ( 1977. godine ) će blaženim biti proglašen i Leopold Mandić, takođe pokatoličeni Bokelj, pa će Hrvati proglasiti Boku Kotorsku „zaljevom hrvatskih svetaca“ ( ni više, ni manje!) Poglavar „Crkve u Hrvata“, kardinal Franjo Šeper će, učestvujući na svečanoj beatifikaciji u Kotoru i Herceg Novom, pokazati šta misli o ekumenizmu, pozivajući se upravo na Mandića koji je govorio da bi se zbog ostvarenja istinskog jedinstva „odijeljeni istočnjaci trebalo da vrate u katoličko jedinstvo“.
I tako dolazimo do promenjenog istorijskog konteksta: kralj Nikola je nekad potpisivao konkordat da bi Srbe rimokatolike sa primorja sačuvao za Srpstvo, a Crna Gora danas konkordat potpisuje da bi se što više udaljila od Srpske crkve i evropeizovala se na vatikanski način. Uostalom, koji bi političar na vlasti u današnjoj Crnoj Gori prihvatio reči knjaza Nikole, upućene predsedniku crnogorske Skupštine Šaku Petroviću, 12. decembra 1906. godine (a povodom odluke da se Skupština nazove „Srpsko-crnogorskom“) „da smo, Srbi porijeklom, a Crnogorci provincijalno. To su sve nepobitne istine, kao istina univerzalno poznata da su Crnogorci Srbi“? I tu, naravno, dolazimo do tajne balkanske geopolitičke budućnosti – evropeizacija Crne Gore značila bi njenu kroatizaciju. Na to se spremno čeka: dovoljno je setiti se da je posle „Bljeska“ i „Oluje“ kada je sa svojih vekovnih ognjišta proterano 250.000 pravoslavnih Srba, „Udruženje nacionalne zajednice Crnogoraca Hrvatske“ uputilo čestitku Tuđmanu za „uspješno slamanje srpske pobune“, a da je svojevremeno Mladen Švarc, vođa Nove hrvatske desnice, u svom listu „Nezavisna država Hrvatska“ (25. maj 1999 ) objavio tekst „Crna Gora i Crvena Hrvatska“, u kojem naglašava da je Crna Gora „Crvena Hrvatska“, da je hrvatski interes „neovisna Crna Gora“ i da Crnom Gorom „struji duh Sekule Drljevića“. On je jasno rekao: „Današnji nemiri na Cetinju i te kako se tiču nas Hrvata. Oni će vrlo brzo uroditi odvajanjem Crne Gore od svoje fatalne zajednice sa Srbijom. Za Crnogorce je sada nastupio čas odluke: sada ili nikada. Samostalna Crna Gora značiće oslabljenu Srbiju i crnogorskog susjeda na našim granicama koji je oslobođen frustracija i kompleksa što mu je nametnuo štetni suživot s beogradskim hegemonom. Riješit će se tada i pitanje Boke. Zato je prioritetna zadaća hrvatske politike svim sredstvima poduprijeti put Crne Gore u slobodu“.
Izgledalo je da će Leonardis najveći uspeh ostvariti preko cetinjskog mitropolita Mardarija, koji je, zbog preteških uslova u kojima je Crna Gora živela, 1639. godine priznao papu kao „samodršca celog hrišćanstva“ (u isto vreme, molio je za pomoć od moskovskog cara, „samodršca Rusije“.) Papa Urban Osmi oduševljeno je pozdravio odluku cetinjskog vladike i obećao mu „misionarski honorar“ na svake tri godine. Preko njega, dobio je preporučeno pismo za Leonardisa, koji je otišao u Peć i tamo pokušao da pridobije patrijarha Pajsija za uniju. Nije u tome uspeo, ali je od pape primio titulu barskog nadbiskupa. Mardarijev sinovac, Visarion, nasleđuje svog strica na Cetinju, ali kao rimski plaćenik. Godine 1648. u manastiru Morači, rimski propagandisti, unijati sa Ukrajine, prave lažne sabore sa kojih papi šalju pisma o tome kako su navodno Srbi tog kraja spremni da se pounijate, a 1651. godine grupa trebinjskih unijata, kaluđera i vernika, ustaje protiv zakonitog hercegovačkog mitropolita Svetog Vasilija, zbog čega on i bira ostrošku stenu, nastavljajući da čuva verski i nacionalni identitet svog naroda.
Dinastija vladika iz loze Petrovića ide putem Svetog Save, on je Rimu jasno stavio do znanja da se Srbi neće katoličiti. Vladika Danilo, koji se potpisivao kao „vojevodič srpske zemlje“, bio je omrznut među rimokatoličkim prvacima. Kotorski biskup Marin Drago o njemu kaže: „ On je agresivan i ako mu svetovne vlasti ne stanu na put katolicizam u udaljenim krajevima njegove Eparhije doći će u veoma veliku opasnost. Cetinjski vladika spušta se svake godine s Cetinja u kotorsku dijecezu, te pored pravoslavnih oporezuje i katolike“. Sličnim putem nastavili su i ostali, a Njegoš je (iz Nenadovićevog putopisa po Italiji to vidimo) odbio da celiva okove apostola Petra (ne zato što nije poštovao svetinju, nego zato što je osnovna teza papizma da su pape Petrovi naslednici u vlasti nad Crkvom), kao i to da izađe iz svojih kočija i pokloni se pontifeksu kojeg su sluge nosile u nosiljci (iako su to nalagali zakoni zemlje kroz koju je putovao). Zbog odbijanja da se pokloni Vatikanu, Njegošu su se svetili dva puta: prvi put, kada je za vreme Velikog rata komandant Vražje divizije Stjepan Sarkotić naredio rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu, i 1974. godine, kada su opet porušivši 1926. godine obnovljenu kapelu crnogorski komunisti, Titovi izmećari, utamničili velikog vladiku u mauzolej, delo hrvatskog papiste Meštrovića, koji je u svojim memoarima najpodrugljivije pisao o Srbima, „bizantincima“ i njihovoj tuđosti „Europi“. Vrlo dobro su znali šta rade: prilikom otvaranja mauzoleja Veljko Milatović je rekao da je dužnost Novog crnogorskog poretka da Njegoševo državničko i književno delo oslobode „balasta romantičarske i folklorne naivnosti, pravoslavne i građanske mitomanije“. Princ Mihailo Petrović Njegoš je želeći da spreči tragediju rušenja lovćenske kapele, pisao čak i papi Pavlu Šestom, moleći ga da interveniše kod Tita da bi se izbegla ta kulturna katastrofa. Od pape nije bilo avaza. Naravno…Znao je on ko je Njegoš.
Pokušaji prevođenja Crnogoraca na uniju nastavili su se i za vreme Kraljevine Jugoslavije, kada je mitropolit crnogorsko- primorski Gavrilo (Dožić), kasnije poglavar SPC-a, 1936. godine izveštavao Sinod: „Očigledno je i tačno, da se rimokatolička propaganda svestrano i svim silama i sredstvima trudi da postojeće nezadovoljstvo ovdašnjeg stanovništva eksploatiše u svoju korist. Preko svojih časopisa, letaka, propovijedi i sa raznim sredstvima rimokatolička propaganda nastoji da papu i papsku crkvu predstavi kao zaštitnika i dušebrižnika ne samo Hrvata već i Srba. Ona jednako širi i dokazuje otvoreno i tajno, da su Srbi ovih krajeva, pa cio Naš Narod i njegovi svjetski i duhovni poglavari u dalekoj prošlosti bili pod papom, ali da su ih Turci i Grci otrgli od Rima! Čak se stalno, pa u posljednje vrijeme javno proturaju tobože istorijski utvrđena fakta da su ovi krajevi nekakva Crvena Hrvatska, a nesrpska pokrajina, da su vladari Zetsko-Crnogorski od Vukana do Crnojevića bili rimokatolici i tome slično, samo da bi se naše svetinje i tradicije što više sumnjičile i omalovažavale u očima današnjih narodnih masa!“ Zato je patrijarh Gavrilo, u teškim uslovima izgnanstva posle Drugog svetskog rata, a znajući za ulogu Vatikana u NDH, odbio svaku pomoć pape Pija Dvanaestog.
U uslovima komunističkog ropstva, Crna Gora je živela teško i strašno, a Vatikan je i tu gledao da nešto ušićari. Za vreme tolerantnog i blagog mitropolita Danila (Dajkovića) posredno mu je nuđena pomoć u stvaranju autokefalne „Crnogorske crkve“, što je vladika Danilo odlučno odbio (znajući kako je Vatikan pomagao stvaranje makedonskog raskola). Još za vreme Drugog vatikanskog koncila, papa Ivan Dvadeset Treći dao je smernice barskom nadbiskupu Tokiću da stupi u vezu s mitropolitom Danilom, zarad ekumenizma. Prilikom jedne posete Ostrogu, Tokić je u spomen-knjigu zabeležio da bi bilo dobro da se SPC ujedini s drugim hrišćanima, što je vladika Danilo (znajući da ovde ujedinjenje znači uniju s Rimom) nazvao „besmislicom“. Iako je negovao više nego dobre odnose sa rimokatolicima u Crnoj Gori i Boki, podsećajući na versku trpeljivost Njegoša i jugoslovenski orijentisanog kotorskog biskupa Ućelinija, vladika Danilo je znao meru i granicu.
Ali, naravno, Vatikan nikada ne odustaje. On menja samo taktiku, a ne i strategiju. Iako je zvanična Crna Gora bila sastavni deo SR Jugoslavije, Rim je još devedesetih godina prošlog veka nudio svoje „dobre usluge“ vladajućoj garnituri. Godine 1994, u posetu su došli papini „Malteški vitezovi“ koji su ponudili humanitarnu pomoć crnogorskoj vladi. U zvaničnu posetu primio ih je ondašnji ministar spoljnih poslova Crne Gore Miodrag Lekić, a u zvaničnom saopštenju se pored pomoći u vidu lekova našla i vest o tome da „Malteški vitezovi“ žele da „dugoročno sarađuju sa svim institucijama crnogorskog privrednog i kulturnog života“. Najavili su i otvaranje svoje kancelarije u Crnoj Gori. Novinari su pisali da im je cilj podrška crnogorskom separatizmu, a revija „Istok“ je iznela podatak da su ponudili grdne pare da bi iz Cetinjskog manastira uzeli ruku Svetog Jovana Krstitelja, koja je pripadala njihovom redu pre nego što se, krajem osamnaestog veka, obrela u Rusiji (a zatim, posle boljševičke revolucije, došla među nas). Tada su priče o separatizmu i vatikanskim vitezovima u nas ocrnjivane kao „teorija zavere“…No, ispostavilo se da nije baš tako banalna priča.
Ево још једна јаснија верзија Шканетиног филма о рушењу Његошеве капеле и разарању врха Ловћена коме она била круна. Само што је рушење извршено 1971-1972,, а не 1974 кад је свечано отворена Мештровићева апсана.од стране Брозовог црногорског сатрапа Вељка Милатовића.
https://www.youtube.com/watch?v=bpva1mTd5-w
Маловићу, требало би да имаш толико памети, да схватиш о каквој се глупости овдје ради. Ово ти је спуштање, на ниво, нећу га именовати, које ти не приличи, а још мање треба.
Neka Bog čuva našeg oca Moma. Svim neprijateljima prave Crne Gore bode oči kada on Na pjaci Sv. Nikole okupi pravoslavlje. Davno bi ovi ludaci na vlasti uradili svašta da nije naroda koji čuva Crkvu, a ona Njega. Za to što je narod prepoznao vjeru i vratio joj se, jedan od najzaslužnijih je otac Momčilo Krivokapić, Srbin iz Cuca. Kao i svi pravi Crnogorci uvijek na pravoj strani istorije.
http://images.google.de/imgres?imgurl=http%3A%2F%2Fwww.slobodnarijec.me%2Fwp-content%2Fuploads%2F2016%2F04%2F13023657_10207975446162925_1
Nekada su nam Pape nudile pare da stusimo i oskrnavimo nase crkve,
a sada dosta Crnogoraca bi to ucinjela i za dzabe, napredak je ocigledan.
Revolucija koja tece,nekada je to bilo mnogo bolje organizovano od strane KOS-a za Crnu Goru,koji je stajao iza toga u jednom dijelu.Vojna bezbedonosna sluzba do danas ima svoje kadrove u stvari njihov uticaj je jos dobro vidljiv ,iako se to cini da niie,narocito u krugovima gdje su Srbi vecina.Tako je u to vrijeme kada se ovo desavalo a bila je 68 god. mom pokojnom ocu koji je radio u Arsenal u Tivtu stiglo pismo u plavoj koverti bez markice,sjecema se toga kao da je bilo juce ,jer je sadrzina pisma bila dosta cudan,a pimo je pocelo ovako : Neka ti pomogne Bog i SV Anton……………… !Moja majka je pismo citala da bi na kraju otac rekao daj to ovamo i pocijepao pismo,samo je pitao ko je donio pismo,ona je rekla Savo V.Znam posije toga da su svi Grbljani uglavnom svi koji su radiliu Arsenal , tada isli u Crkvu i otvoreno slavili slavu dobili ovo pismo,pitamo se zasto,ili zbog cega,a ovo pismo je bilo predhodnica Palavinetijevog pisma za koje sam cuo nesto malo ksnije od oca a on vjerovatno od oca Momcila ,.Dakle drzava SFRj i KPJ je stajala na tom programu ,koji nijesue do juce a dobrim dijelo su tome kumovali i princ Pavle Kradjojrdjevic i njegovo orgijanje s Vatikanom.
KONKORDAT
PAVLE nije trpeo Musolinija i odrţavao je veze s italijanskim dvorom. U politici s Italijom rukovodio seliĉnim inteteresom, jer je u Firenci imao tetku Demidov, koja je u centru imala imanje s dvor
om, koji je santikvitetima vredeo 300.000.000 lira. Naslednik je bio knez Pavle, koji je planirao da to imanje otkupi
Vatikan (tu leţi pozadina Konkordata).Kako to nije prošlo, traţio je naĉin da ga isplati italijanska drzava, a posle strahovite kampanj
e u Beogradu
posle Konkordata, Pavle je u nekoliko navrata Stojadinoviću i Korošecu poruĉivao “kako naš narod nije zreo za samostalan parlamentarni zivot, a najmanje za demokratski rezim
Interesi naroda i drzave ili drzava na ovim prostrima uvjek su stajali u suprotnosti jednih prema drugima,sve nase dinastije su bile po principu i ustrostvu PRAVOSLAVNE i sve su pokusavale flertovati sa Zapadom ,kada god su to pokusale stete su bile neprocjenjive,iz pouke tih dinastíja Petrovica Obrenovica i Karadjordjevica pokoljenja nijesu izvukli ama bas nikakve pouke,i mi se cudimo sto danas imamo jednog Djukanovica ili do juce Djindjica a sda Vucica ,pravo bi cudo bilo da ih nemamo ,jer sto macka koti mise lovi.
Kod nas je dijalekticki materilaizm ne u izvornom smilu nego u najprmitivnijoj formi koju ni sam Hegel ili Fojerbah nijesu mogli zamisliti,nesto poput borbre komunista za cisti socijalizam ili nacista za taj isti socijalizam u stvai za nacional socijalizam.
Zato zvuci cudno ,ali nimalo za podcjenjivanje Djuknoviceva izjava o SPC i oduzimanju crkava za sada nekih 20 a u buducnosti i manastira,jer crnogorski Robespjer nece Dantonovu sudbinu ,iako ga ona ceka,sudbina se ne moze izbjeci,to nikome nije poslo za rukom .a sto joj se covjek vise opire to ce njegov kraj biti tezi i u svakom pogledu bijedan!
isto kao sto kralj Nikola nije htio da shvati i prihvati da ne moze biti na tronu SRPSTVA ,tako ni Djuknovic nece da prihvati da je njegovo proslo da je odsluzio bijedno i najbjednije sto je mogao,a da sada dolazi njegov KRAJ !
Ево и први дио филма са промоције књиге Борба за Ловћен Његошев у Подгорици 2002
https://www.youtube.com/watch?v=2c4a1sTI7PU
Врло успјешна борба,видимо…
А поред оваквих ретзултата борбе ваљало би да витешки прегаоци мало и почину.
Потомство ће то умијети да цијени.
Треба непрекидно и снажно подсјећати на зло на Ловћену и неуморно се борити да се оно уклони, као што ево чиним већ скоро пола стољећа
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/becsestidizlocina.html
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/sumraklovcena.html
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/rodjenjenjegosa.html
vido
https://www.youtube.com/watch?v=2c4a1sTI7PU
https://www.youtube.com/watch?v=vgcrjgtgZIY
Јадни смо ми Црногорци. Јадна је наш земља Црна. И наша црна буда. Влада и владари, наука и навика. Много шта црно да црње тешко може бити.
Удварамо се ономе против чега смо се борили.
Како би се само радовали да нам доже папа и донесе новце, за наше овце.
Како би се радовали да нам дођу Турци, и донесу новце. За наивне овце.
Паше много на све стране, овце гладне па блеје, и гледају на све стране.
Тужна времена, а бојат се да ће бити још тужније.