Копривица: Његошева награда у режији режима
1 min read
Проф. др Драган Копривица
Пише: Др Драган Копривица
Иако писац и књижевни критичар, који редовно пише о књижевним дометима савремених стваралаца у афирмативном погледу, овог пута имам непријатну обавезу да, превасходно у интересу црногорске културе, реагујем другачије. Ово посебно из поштовања према нашој културној традицији, која је у директној супротности с данашњим бројним намјештаљкама и штанцованим признањима.
Данашње награде све чешће указују на учестали „вриједносни“ параметар: политичку подобност, лојалност режиму и сервилност, уз „критеријуме“ жирија по систему добијених папирића с именом добитника. И уз демаркациону линију између непожељних и послушних. Притом, ни на једној од таквих награда не пише оно што би требало: да се додјељује за истакнуто послушничко јавно дјеловање и величање актуелне власти. Овом приликом у обавези сам да се јавно и критички осврнем на овогодишњу додјелу Његошеве награде, која је прерасла у чин без преседана, као отужни фијаско и суноврат нашег културног тренутка.
У дневном листу „Дан“, али и другдје, већ су објављени флагрантни подаци да је роман под називом „Човјек без лица“, њемачког аутора Маркуса Волфа, штампан још 2004. у Загребу, а награђени роман Милорада Поповића носи исти наслов, такође штампан у Загребу. Изнесени су и непријатни подаци о плодној пословној сарадњи лауреата Поповића и неких чланова Жирија, што такође баца ружну сјенку на овогодишњу додјелу свијетле Његошеве награде, и непријатно указује на могућа мешетарења по систему – ја теби, ти мени.
У протеклом периоду имао сам прилику, с искреним жаљењем, да на неким ТВ-каналима чешће видим како г. Поповић као егзекутор из казнене експедиције „шамара“ прогресивне интелектуалце, нове токове и политичке противнике режима. Још тад сам знао да ће му се та неславна улога кад тад вратити као бумеранг.
Истина, до бумеранга је требало причекати, јер је у међувремену постао и добитник Тринаестојулске награде за књижевност, о којој се и тад могло штошта рећи. Али сам тај флагрантан примјер додјеле награде из литературе по политичким критеријима прећутао у знак колегијалности. Тад сам гледао и снажна руковања Поповића с челницима режима у тамним одијелима, што су забиљежиле и ТВ-камере, а све је личило на изјављивање саучешћа савременој нам црногорској литератури.
И овогодишње проглашење Његошеве награде прелази сваку мјеру доброг укуса и дигнитета жирија. То је и доказ шта се све по вертикали чини у црногорској култури, ако се овако могао извршити покушај бескрупулозног атака на громадну Његошеву појаву и значај за историју и културу нашег народа.Иако сам добитник више значајних признања из књижевности и културе („Бранко Ћопић“, „Ристо Ратковић“, „Марко Миљанов“, „Доситејева повеља“ и др.), ТВ-сценариста, драмски писац, позоришни посленик са близу двадесет режија у драмском аматеризму, и вишеструки побједник међународних фестивала у овом домену, да ме неко предложио за Његошеву награду, сматрао бих то као чисту провокацију и одбио истог трена.
Господин Поповић се, међутим, нимало не либи да прихвати Његошеву награду, јер је уосталом већ добио и Тринаестојулску. И притом му није засметало чак ни што треба да се нађе раме уз раме с досадашњим добитницима, громадним именима, уз која је много тешко стати и на пушкомет. Уосталом, сви велики добитници Његошеве награде постали су то не само за конкретно књижевно остварење, него и за већ постојећи громадни опус, који г. Поповић, објективно, нема, као ни ја, уосталом.
Наравно, као књижевни критичар, нијесам био толико неопрезан да пишем на невиђено. Имао сам прилику да пажљиво погледам књигу Поповића. Нажалост, импресивно дјелују једино тврд и укусан повез, дебљина папира и број табака, око четристо страница. И, наравно, цијена од двадесет три евра. А црногорски читаоци су у едицији „Вијести“ набављали Толстоја и друге писце за по четири евра.
Проблем је што текст „Човјека без лица“ не препоручује аутора ни за мање награде од Његошеве. Наравно, штиво није неписмено, али роман за који се добија Његошева награда мора бити књига за памћење, а не она чији чак ни наслов није оригиналан. Истина, књига описује неке значајне етапе наше историје, али писати о нечем значајном не значи истовремено да ће вам и књига бити значајна.
Да овај мој текст нема политичку, него искључиво вриједносну конотацију, изрећи ћу и суд због којег ће ме неки пријатељи можда и критиковати, али то је већ најмањи проблем кад се зна раздвојити књижевност од политике. Иако имам неке другачије погледе од Јеврема Брковића, као својевремено најистакнутијег пјесника Црне Горе, затим романописца са више опсежних дјела, која прате и неке контроверзе, да је он проглашен за лауреата Његошеве награде, не бих се бунио ниједног тренутка. Господин Поповић, по мени, то, нажалост, не заслужује, осим ако ћемо као књижевне прихватити некњижевне домете из сфере политике. Али свугдје, па и овдје, постоји частан излаз. Колеги Поповићу предлажем да достојанствено одбије предлог Жирија, уз оцјену да Жири, по њему, напросто, није био у форми. А тиме би помогао и себи и црногорској култури. За то је још увијек на вријеме, тим прије што би такав његов коректан чин наишао на одређене симпатије, па и одобравања.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Miljenko Jergovic, po osnovnoj struci fakultetski obrazovani socilog i filozof, i odlican pisac, clan zirija, pisac pogovora Popovicevog nagradjenog djela i njegov promovent na promociji istog odrzanoj u Zagrebu aprila 2016., stalni saradnik casopisa ARS, suizdavac casopisa ARS je OKF Cetinje vlasnistvo Milorada Popovica, odgovorni urednik Milorad Popovic. Jergovic je zastupnik Milorada Popovica i od njega ima interesa. Popovic mu je objavio u ime OKF dvije knjige, kako slijedi:
M.Jergovic, „Tango, bal i druge price“, knjiga proze, OKF, 2010.
M. Jergovic, „Nezemaljski izraz njegovih ruku“, OKF izdavac, Cetinje, 2016, urednik izdanja Milorad Popovic.
Jergovic je promovisao i vise puta javno predstavljao Popoviceve knjige. I sve bi to bilo ok da Jergovic nije bio clan zirija i da nije glasao, jer je bio u konfliktu interesa i za Popovicev roman, tj glasao je da Milorad Popovic dobije Njegosevu nagradu. To se zove klijentelizam kao nekaznjivi oblik korupcije. Popovic ce primiti nagradu sigurno, niko je do sada odbio nije (Njegosevu) i pride vise od 16.000 eura njen novcani dio, koji ide uz plaketu. Hoce para na paru i nagrada na nagradu kad se vjerno oduzi covjek rezimu. I UDBI naravno. I neminovno. Nece se Popovic, posto je osvojio sve crnogorske zvanicne nagrade, na ovome zaustaviti. No ne moze stici onamo po nagrade koje je umislio da mu pripadaju jer na Zapadu vaze drugacija pravila i procedure i standardi. No ocekujemo Popovicev lobisticki pokusaj pohoda po Herderovu i Geteovu nagradu ili juris u Stokholm u Svedsku kraljevsku akademiju po Nobela. Racuna Popovic Milorad kad je mogao Ivo Andric osvojiti Nobela sto sam ja kao pisac gori od njega. Sumorna nasa stvarnost. Ni humor je ne moze ni za tren i u masti izmijeniti.
. E tako je to kad strucnost, naucnost i umnost se nista ne pitaju. No neki drugi vjetrovi i interesi. Zalosno.
Ako cemo posteno Jevrem Brkovic je kao pisac zasluzio Njegosevu nagradu, ali je i da se kandidovao, nego nije, ne bi dobio jer nije u milosti vlasti kao sto je njen ljubimac Milorad Popovic. I dr Koprivica to zna. I zasluzuje dr Koprivica strucno, bez obzira na njegova politicka uvjerenja, da bude clan zirija za dodjelu Njegoseve nagrade. A ne rezimski novinar Vlatko Simunovic, koji jeste diplomirao jezik i knjizevnost u Niksicu, ali nije referentan da bude clan Ziria. A bio je je jer je rezimski podoban i glasao je za Popovica, po licnoj, prjjateljskoj i poslovnoj vezi i sto mu je Popovic objavio knjigu i promovise ga. Blamirana je Njegoseva nagrada. Zamislite da Popovic stoji u red sa Mirkom Kovacem, dobitnikom Herderove nagrade za knjizevnost koju urucuje Becki Univerzitet. Cemer i bruka.
Cestitam na tekstu dr Koprivica, iako se politicki i ideoloski medjusobno razlikujemo, u pravu ste potpuno. Milorad Popovic je dobio nagradu putem lobiranja i montiranja, a clanovima zirija, trojici njih, Djuzelu, Jergovicu i Simunovicu, Popovicev OKF je objavljivao knjige, bio izdavac ili urednik. I finansijer njihovih knjiga o trosku MK Crne Gore., tj drzave. Dok je sa Ivanom Lovrenovicem laureat Popovic licni prijatelj, koji je promovisao Popovicevu nagradjenu knjigu u PG. Sa 4 clanova zirija je Popovic u prijateljskim i poslovnim odnosima i saradnik je sa njima. A 4 glasa od 7 bili su dovoljni da Popovic pobijedi konkurenciju. Tako je recimo predsjedniku zirija Bogumilu Djuzelu, Popovic 2015. Godine objavio u izdanju OKF-njegove privatne firme-knjigu “ Ostrvo na kamenu“. U pitanju je tipicni i ocigledni sukob interesa a to je zloupotreba prava. Popovic nagradu nije zasluzio, makar ne u odnosu na djelo Slobodana Snajdera koje je mnogo bolje po ocjeni kritike. Prije je nagradu zasluzio prof. Sreten Perovic, akademik MANU, nego Milorad Popovic, pisac i njegosolog sa zavrsenom osmovnom skolom.
Reče čovjek koji je podržao dodjelu jedne crnogorske književne nagrade “velikom pjesniku“ Radovanu Karadžiću. Kad vas čovjek sluša dobije proliv ili nagon za povraćanje.
Jeste vala Komlene sokole.Kod tebe je to trajno stanje ,vazda si ulitan.Savetujem ti da se maneš ovog portala zbog mučnine sprdaće se komšije stalno si upovraćan. Imaš Islamsku deklarciju i u PDFu pa uživaj u mudrolijama rahmetli Gazije.