Косово и стварност и мит

Пише: Слободан Милић

Живимо у доба глобализације кад се чине сви покушаји, свим доступним средствима, војним поготово, да се уништи свако јединство, све што је јединствено и да се постигне хегемонија над целом планетом, над цивилизацијом.

Ми Срби, доживели смо то што смо доживели управо бранећи то јединство, прво, територије, друго народа и треће, нама најважније а њима ефемерно, покушали смо да сачувамо дух српског народа, који је једино одолео пред различитим и окрутним освајачима: преко Римљана, па преко окрутног и крвавог полумесеца пуних петсто година, до покушаја у ХХ веку Аустроугарске, касније Немачке и на крају века Америке да разоре тај наш велики Дух. Значи, нашли смо се на путу неисторијског процеса, јер овај је процес као што видимо насилан, чији је једини циљ ликвидација где је год то могуће.

Невиђено лицемерје исказано је од стране Буша и гласи: подржава се демократска, проевропска, проатланска Србија и обећава се огромна помоћ, а други део истог исказа гласи Косово мора да буде независно или лепше казано Србији се мора откинути једна нога. Но, нит лицемерја лебдела је кроз целу историју изнад глава српскога народа па ова америчка нас и не чуди.

Да је мит вечан, неуништив и да је свевремен сведочи данас као никада српски Мит о Косову, који се ево, почетком ХХI века раширио и прочуо широм земљиног шара. Нису Косово и Метохија пуста поља или пешчана пустиња, они су митска поља на којима је израстао наш велики мит.

Шта би било са грчком културом, европском и светском баштином када би им данас одузеле и уништиле рецимо Мит о Сизифу, остао би нам осакаћен јединствени дух цивилизације. За српски народ отимање Косова значило би то исто, уништење јединства, можда горе и теже, ми немамо толико митова као Стара Грчка. Онај који нема своје митове не може да хаје за туђе.

Зар Косовски мит, манастири и цркве, у њима фреске и иконе, средњовековно српско сликарство, епске песме, српски епос којег велики енглески критичар Баура ставља у исту раван са Хомеровим епом, нису део јединственог европског духа, или је та иста Европа заборавила на античку светлост и сада бауља са илузијама о савременом Римском царству, простору без духа и душе.

Европа, односно Европска Унија не може ни саму себе да препозна, а ми захтевамо да се одреди и уочи косовске светионике уметности који светле вековима правдом и вером античком духу Европе а сада угашеном. Сада се опет неко сетио да мало притули светла која подједнако светле и Истоку и Западу, можда су преблештава за свевидеће и кратковидо америчко-европско око, можда подсећају као паклени сан да се врате лепоти и снази духовности а да баце у страну снагу оружја и мисао о колонијализму.

Шиптари заборављају а и не знају да су кроз историју све окупације биле понекад и дуге, ефикасне и на крају неуспеле, заборављају да је то српско, а шта је најглавније Србија им је много ближа подопд Америке, па нит која их сада спаја лако се може прекинути а тада ће остати на цедилу.

Косово и Метохија јесте питање о постојању Српског народа и његовом опстанку на вековном балканском огњишту, између Инквизиције и угашеног полумесеца с једне стране, и у новије време Зла умотаног у глобализам који се шири из Америке као Добро.

Косово и Метохија – то је Храм српског Духа који је гори за освајаче од сваког модерног оружја јер нема те ракете која неће бити уништена пред митом Мајке Југовића. Вечан је само Мит о Косову који почива на великом српском Духу.

Кроз векове урањали смо безброј пута насилно, применом силе у таму историје и у лавиринт времена, прекривали нас дебелим плаштевима онедуховљења, обезбожења, сеобама, одузимали нам епитет народа, потискивали у дубоке слојеве заборава, да бисмо кроз те исте црне векове израњали као нека чудовишта, усамљена, безгласна, заборављена на светлу позорницу историје са златном жицом подсвести српског народа изазивајући ужас и панику међу освајачима и тобоже културним народима Европе.

Српски народ је тако брзо повезивао и спајао удаљена и покидана светла векова и историје и сустизао народе који су се вековима у миру развијали материјално и духовно, сустизао народе и надокнађивао време јер је уграђивао у златну жицу подсвесног Мит о Косову, вредности посвећене Богу које побеђују и само време и освајаче, у ту златну жицу уграђивао је своје памћење, веру у свој дух, веру у правду и слободу.

Ваља се овде присетити древних Астека и Маја који су се били помирили са смрћу пред културним и католичким европским конквистадорима, али се нису могли чуду начудити зашто руше градове, уништавају храмове, ломе кипове, пале књиге, зашто уништавају једно непроцењиво благо једне древне цивилизације.

Косовско духовно, епско и митско косовско благо уништавају Шиптари без културе и традиције, потпомогнути и уз пуну подршку управо од потомака оних конквистадора који су рушили Индијанску и Астешку цивилизацију.

На крају један прави западни интелектуалац ми каже да постоји само једно решење за Косово. Док је Америка још на ногама да те пола милиона Шиптара, њих и нема више, добровољно пресели у Албанију. Сва друга решења после биће касно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: