Лидери ДФ-а о извјестиоцу ЕП: Одавно Танок игра како Мило свира

Предлог Резолуције о Црној Гори који је 28.02.2017. год. усвојен од стране Спољнополитичког одбора Европског парламента, поред објективних и подстицајно-критичких оцјена, садржи и одређене несумњиво паушалне, пристрасне, неутемељене, чак и контрадикторне ставове и препоруке. На жалост, пристрасан, навијачки тон у корист актуелне црногорске власти који карактерише поједине дјелове Резолуције није ни нов ни изненађујући, с обзиром да је Нацрт Резолуције уобличио господин Чарлс Танок, стоји у писму који потписују Андрија Мандић, Небојша Медојевић и Милан Кнежевић, у којем су реаговали на нетачне и тендециозне наводе Танока о предлогу резолуције.

Уз Елаборат, који је приредио докторанд на универзитету у Атини, Драган Бојовић, посланицима ЕП су послати и амандмани које упућује Небојша Медојевић.

Као дугогодишњи извјестилац ЕП за Црну Гору, господин Танок ни у својим ранијим Нацртима резолуција, али и званичним изјавама, није успијевао да сакрије пристрасност према владајућој гарнитури у Црној Гори. Тако је, препоручујући за усвајање допуњену верзију документа, господин Танок и овом приликом изјавио да је „Црна Гора остала добра вијест Западног Балкана“, као што је раније Црну Гору представљао као „лидера у региону када је у питању процес приступања ЕУ“, удјељујући безрезервне комплименте црногорској власти (http://www.rtcg.me/vijesti/politika/20214/tanok-djukanovic-je-vazan-partner-eu.html) и експлицитно се противећи протестима опозиције. Очекивано питање за господина Танока јесте: Да ли се земља у којој власт никада није промијењена на изборима може промовисати у „добру вијест Западног Балкана“?

Но, мањкавост постојећег предлога Резолуције није само у појединим њеним погрешним ставовима који су explicite исказани, већ једнако у чињеницама које су прећутане. У предлогу Резолуције је, наиме, прећутана чињеница око које су сагласне све опозиционе партије, да се Црна Гора налази у дубокој политичкој, институционалној, социоекономској и безбједносној кризи. Криза је примарно изазвана нелегитимимним изборима, прије свега усљед бројних изборних манипулација од којих су само неке виђене у афери „Снимак“.

Подсјећамо, водећи актери те афере, умјесто да буду судски процесуирани, организују нове изборне „побједе“. А да се закони примјењују селективно, схватамо и на примјеру низа корупционашких афера (Телеком, Лименка, Рудник угља, итд.) за које су одговорна лица из најужег круга око Мила Ђукановића, као и он сам, за које постоји обиље доказа, али које немају правосудни епилог.

Криза је радикално продубљена најновијом афером тзв. „покушаја тероризма“ или „државног удара“, а који се наводно припремао на дан избор. Ова монтирана афера, као и у неким ранијим изборним процесима, послужила је режиму за стаљинистички обрачун са политичким неистомишљеницима. Контролисано тужилаштво подиже оптужнице без икакавих доказа са циљем да се на бруталан, незаконит и неуставан начин обезглави опозиција, те да се у атмосфери одмазде и страха паралише било каква критичка, антирежимска дјелатност.

Криза ескалира и на економском и социјалном плану. Држава је дубоко у зони банкрота усљед нерационалних и мегаломанских инфраструктурних пројеката, са високим коруптивним оптерећењем. Убрзано се увећава број незапослених (према најновијим подацима стопа незапослености је 22.46%, док је у истом периоду прошле године износила 18.03%), умањују се и у најави укидају законом стечене накнаде мајкама са троје и више дјеце, не исплаћују се законски гарантоване отпремнине отпуштеним радницима, нема отварања нових радних мјеста.

Криза се манифестује и у безбједносном смислу, јер се поред поменутих политичких тензија изазваних репресијом и отвореном диктатуром режима, на улицама црногорских градова одвија прави рат између транснационалних нарко картела у коме је до сада убијено преко 20 људи.

Дубину кризе у Црној Гори региструју бројне међународне организације. На примјер, у последњем извјештају Freedom House из 2016. год. (https://freedomhouse.org/sites/default/files/NIT2016_Montenegro.pdf)  Црна Гора је оцијењена као „дјелимично слободна“ у сфери поштовања грађанских и политичких права, иако је у претходном извјештају била означена као „слободна“. У објашњењу се, између осталог, наводи да је у Црној Гори дошло до нарушавања људских слобода, ограничења слободе мирног окупљања, итд.

И најновији извјештај Transparency International (https://www.transparency.org/country/MNE) показује да је Црна Гора у 2016. по индексу перцепције корупције пала 3 мјеста ниже у односу на 2015. годину, и на скали од 1 до 100 оцијењена је са 45 бодова.

Још радикалније оцјене садржане су у извјештајима Amnesty International за 2015/16 и 2016/17 год. (https://www.amnesty.org/en/countries/europe-and-central-asia/montenegro/report-montenegro/) , као и у извјештајима State Department (http://www.state.gov/documents/organization/252855.pdf) у којима се Црна Гора описује као аутокративна земља, повезана са организованим криминалом, у којој се гуши слобода изражавања и слобода штампе.

Посебно изражајан у том смислу је последњи извјештај State Department о људским правима за 2016. год. гдје се, између осталог, говори о раширеној корупцији у више грана црногорске власти, коју карактеришу „некажњивост, политички протекционизам, непотизам и селективно гоњење политичких и друштвених противника“; (https://infographics.economist.com/2017/DemocracyIndex) о АНБ-у као политичком крилу владајућег Демократске партије социјалиста (ДПС) која, како се сматра, законски неовлашћено прислушкује опозиционе партије, цивилни сектор, представнике међународне заједнице; о одсуству санкција за већину припадника САЈ-а који су пребијали грађане и медијске посленике на опозиционим протестима; о изборним неправилностима које замагљују линију између владајућег ДПС-а и државе те подривају повјерења грађана у изборни процес; итд.

Сви ови извјештаји, дакако, нијесу морали бити познати г-дину Чарлсу Таноку током израде текста Резолуције о Црној Гори, јер су неки од извјештаја публиковани након овог периода. Но, г-дину Таноку су извјесно, осим мишљења представника црногорских власти, доступна и мишљења представника опозиционих партија, као и других политички независних структура. За очекивати је и да је британски извјестилац ЕП могао бити упознат са писањем угледног лондонског листа Economist који је, у свом последњем годишњем мјерењу индекса демократичности у свијету, констатовао слабљење демократских вриједности и раст неповјерења у црногорске институције система, са даљом тенденцијом пада индекса демократичности, сврставајући Црну Гору у ред хибридних политичких система, тзв. квази–демократија које карактерише нетранспарентност, искључивост, ригидност, подјела на пријатеље и непријатеље државе, нетолеранција и осветољубивост према неистомишљеницима, као и креирање друштвеног миљеа по принципу: „један народ, једна партија, један човјек“.

Пристрасност господина Танока евидентна је и из начина на који у датом тексту Резолуције презентује и тумачи минуле парламентарне изборе, посебно тзв. аферу „државни удар“ која је, између осталог, узроковала бојкот Парламента од стране свих црногорских опозиционих партија. Ова три догађаја: парламентарни избори, „државни удар“, опозициони бојкот, који су у политичком смислу испреплетени узрочно-посљедичним везама, у Резолуцији су презентовани као изолована, узајамно неповезана дешавања.

Тако, у ставу 2, стр. 4. предлога Резолуције стоји да ЕП „похваљује надлежна тијела која су 16. октобра 2016. одржала парламентарне изборе, који су протекли мирно и у којима су темељне слободе уопштено уважаване“. У наставку (став 3) се, између осталог, изражава жаљење због „потребе привременог гашења“ програма интернет комуникације (Whats Up i Viber) на изборни дан, истичу могући изборни недостаци, неправилности и злоупотребе које треба досљедно истражити, али се не помиње ни бојкот, ни „државни удар“. Штавише, са жаљењем се констатује да дио опозиције не признаје резултате избора и, без објашњења, наводе „спољни актери“ који су покушали да „дискредитују изборни поступак.“

На сасвим другом мјесту, у ставу 5 предлога Резолуције, спомиње се тзв. coup d’ έtat и „озбиљни инциденти“ који су се десили 16. октобра 2016. (дакле, на дан избора) и обавезују највиши званичници ЕУ да помно прате текућу истрагу надлежних органа.

Али, ако су се на дан избора догодили „озбиљни инциденти“ и тзв. „државни удар“, како се онда у истом документу оцјењује да су избори, „протекли мирно“ и да су „темељне слободе уважаване?“ Како се могу уважити изборна права и слободе грађана у случају када надлежни органи на дан избора потенцирају могућност „крвопролића“, те јавности континуирано обзнањују хапшење групе терориста која је наводно намјеравала да зароби (или убије?) тадашњег премијера и челнике власти? Да ли се упоредо са објављеним покушајем тероризма и насилне смјене власти, уз специјалне снаге и полицијске сирене на улицама, могу истовремено одвијати „мирни“ и „слободни“ избори, како се тврди у предлогу Резолуције?

Поред ове очигледне контрадикторности коју не би смио да садржи официјелни докумет ЕП-а, у тексту Резолуције налазимо и друге нејасноће и произвољности. Тако се бојкот опозиције, који је како смо истакли примарно узрокован наведеном афером „државни удар“, спомиње одвојено, у ставу 6., као готово необјашњив и ничим изазван феномен кога што прије треба отклонити. Стога се сугерише нови дијалог са представницима власти и евентуални улазак у Владу, а која је настала уз помоћ афере „државни удар“. Овдје се посебно уочава потпуно одсуство слуха и крајње игнорантски однос према аргументима и ставовима опозиције која безмало представља више од половине бирачког тијела.

Постојећи документ, такође, сасвим некритички укључује јефтину режимску причу о наводној укључености Русије у аферу „државни удар“, те индиректно и о руском утицају на опозициони бојкот Парламента. Ово је врло наиван покушај да се и Црна Гора укључи у „воз“ бројних оптужби у наводној умијешаности Русије у разне изборне процесе широм свијета, те да се за потребе власти искористи ехо постојеће пропганде. Власт манипулативно представља антирежимску опозициону борбу као покушај Русије да блокира улазак Црне Горе у НАТО, и ова манипулација је, на жалост, садржана у тексту Резолуције. Стога се, поред осталог, у ставу 36 изриче похвала Црној Гори зарад истрајавања на санкцијама Русији, а у ставу 40 поздравља и охрабрује приступање Црне Горе НАТО-у.

Постоји више разлога због којих је овај опис политичких збивања у Црној Гори неутемељен:

1. Надлежни органи нијесу понудили ниједан ваљан доказ о умијешаности Русије у аферу „државни удар“. Сви „докази“ се своде на исказе пар лица криминалне биографије.
2. Једини ко има директну политичку корист од одржавања афере „државни удар“ је режим. Циљ је добити стање перманентног „државног удара“ како би, у ванредним околностима, обезбиједили додатни простор за злоупотребе и махинације. Такође, вјештачким укључењем „руске пријетње“, режим покушава да ангажује политичке структуре и јавно мњење Запада за своју корист.
3. Црногорска опозиција је програмски веома разнородна и оно што је обједињује је тежња да се изборе услови за одржавање првих фер и слободних избора. Сви досадашњи опозициони протести имали су у првом плану управо овај захтјев: да земља која је „најдаље одмакла у приступним преговорима“ испуни елементарно начело демократије.

На крају, грађани Црне Горе очекују од ЕП и институција ЕУ да покажу објективност, те да својим посредовањем помогну успостављању стварне, а не декларативне демократије, чиме би се коначно поправило и пољуљано повјерење у европске институције.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: