Насловна Издвојено Малтешки витез

Малтешки витез

6
ПОДИЈЕЛИ
Кап. Петар Желалић, (1727-1811), први православац Витез Малтешког реда, непознати аутор, Поморски музеј – Котор & разгледница у јавној продаји (Књижара Со, Херцег Нови, 2017).

Уз дозволу которског Поморског музеја, штампао сам почетком љета разгледницу са мотивом једног од наших најпознатијих капетана.

Замислимо да неко данас отме амерички носач авиона.

То је на симболичкој равни учинио Бокељ из мелене Бијеле, капетан Петар Желалић, када је 1760. г. организовао побуну међу сужњима, са групом завјереника отео највећи турски ратни брод тих времена, „Круну отоманску“, и њоме одједрио за Малту. За тај подвиг награђен је новцем, и титулом, те је постао први у историји православац витез Малтешког реда.

Овако укратко гласи прича о човјеку који се родио прије 290 година, одрастао у Заливу, прошао сва поморска звања, био заробљен јужно од Пелопонеза, робовао седам година, ставио живот на коцку једног петка када је већина Турака била на копну зарад празника – и прославио се мимо осталих бокељских капетана.

Да ли се може рећи да је Србин из Боке задивио тадашњу Европу?

Наравно: отео је понос турске ратне флоте. О величини и значају „Круне отоманске“ свједочи податак да је имала 68 само монтираних топова, 750 морнара, 60 официра, два капетана, и адмирала – капудан-пашу лично.

Провиденца је најбоља ријеч која објашњава како је управо провиђење помогло побуњеним хришћанима да савладају Турке преостале на броду, покидају барбете, развију једра, обдрже курс, пуцају на осињак побјешњеле потјере из луке острва Кос… да би након 17 дана брод којим је командовао кап. Желалић, утекавши гониоцима због техничких предности, добродио финалменте до Малте, гдје не престаје филмичност свих невоља.

Тог 6. октобра 1760. г. Ла Валета је на ногама: под зидинама јој је опасна „Круна отоманска“. Малтежани су готови да распале из свих топова. Кап. Желалић наређује да се саватају неки рибарски бродићи, не би ли пренијели поруку о подвигу. Остало је историја…

Кап. Желалић предаје „Круну отоманску“ Великом мајстору Малтешког реда, који одушевљен трофејом, гле, вäс новац оставља кап. Желалићу и вођама побуне (84.000 златних цекина), дочим задржава наоружање које посад припада Малти, тј. Витешком реду Св. Јована.

Емануеле Пинто, Велики мајстор Витешког реда Св. Јована, производи кап. Желалића у Малтешког витеза.

Као и свака историјска прича и ова има наставак.

Некадашњи понос османске флоте бива преименован у „Santissimo Salvatore“ (Пресвети Спаситељ), али га Малтежани губе за зеленим столом: француски двор да би спријечио тензије на Медитерану откупљује од Малтежана некадашњу „Круну отоманску“ и враћа је султану.

По одобрењу малтешких власти, кап. Желалић гради двије палате и православну цркву посвећену крсној слави Св. Николи, заштитинику помораца. Мештар Пинто направио је изузетак дозволивши градњу православне цркве. Зграде које је кап. Желалић подигао у Ла Валети сачуване су до данас, но не и православна црква Св. Николе јер је, fama volat, страдала током интензивног њемачког бомбардовања у Другом свјетском рату.

Подвиг кап. Желалића ушао је у књижевност за дјецу, пером Анта Станичића, чији је „Мали пират“ постао лектира, али не у Црној Гори, и не у Боки Которској (!).

Да ли је Желалић могућ и данас? Увијек је могућ. То је Сноуден. То је Асанж. То је српски пуковник који држи до слова Устава Републике Србије и хапси квислинге на власти да би инсигније предао Влади националног спаса.

Уз дозволу которског Поморског музеја, штампао сам почетком љета разгледницу са мотивом једног од наших најпознатијих капетана. То је једина разгледница у јавној продаји на којој је славодобитно портретисан јунак из доба барока.

6 КОМЕНТАРИ

  1. 9
    0

    добра прича

    …а, ваљало би најпре чути владику Николаја

    „Пре неколико година био је занимљив скуп у Бањалуци и направљен је салдо, биланс збивања и резултата нашег развоја у двадесетом веку. И било је прилично поражавајуће. Поставило се питање узрока – зашто је то тако, да ли смо били глупи, кукавице, дезоријентисани, збуњени, да ли смо желели да опстанемо или не? Превладало је мишљење да је било свега, и доброг и лошег, али изостао је кључни састојак успешног раста и развоја једне нације и једне државе – стратешко мишљење и стратешко делање. У овом тренутку у земљи Србији, која је у транзицији, реализују се стратегије – али су то туђе стратегије. Ми се, на неки начин, пасивно односимо према питањима наше судбине – кад кажем ми мислим на оне који одлучују, а не на народ и поштену интелигенцију – ми испуњавамо жеље и интересе страних центара моћи. Дакле, успешно се реализује стратегија, али за нас је то антистратегија“, рекао је између осталог академик Часлав Оцић.

    https://stanjestvari.com/2017/10/05/caslav-ocic-dijalozi-sanu/

    https://www.sanu.ac.rs/Izdanja/NoveKnjige.aspx?arg=10,

    …“С обзиром на чињеницу да Косово и Метохија чини део српске др-
    жаве, било какав облик аутономије законски је могућ само у оквиру уставног
    поретка Србије, и у складу с њеним међународним обавезама везаним за за-
    штиту људских права свих њених грађана.
    Произвољно отцепљење српске провинције или њеног дела законски је
    немогуће. Такав поступак био би противан суверенитету и територијалној
    целовитости једне европске државе, као и противан Уједињеним нацијама,
    које управљају овом покрајином уз пристанак српске државе. Било каква
    „признавања“ таквог отцепљења била би незаконита према међународном
    праву и противна Повељи Уједињених нација.
    Штавише, наметање неког посебног облика аутономије или наме-
    тање отцепљења од стране самог УН правно је немогуће. Према соп-
    ственој Повељи, УН ни у ком случају нема надлежност да „намеће
    статусе“ унутар територија својих држава чланица. Таква одлука била би
    једнака нападу (агресији).
    Према међународном праву, отцепљење Косова и Метохије од Србије
    није могуће без пристанка српске државе, под условом да је такав приста-
    нак дозвољен Уставом Републике Србије и да је у складу с његовим одре-
    дбама…“, из Закључка студије СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ПРЕМА МEЂУНАРОДНОМ ПРАВУ Панајотиса Г. Харитоса (за потребу, енг. Panagiotis Charitos), превод Александар Павић

    Песенка про старого гусака, Булат Окуджава

    Лежать бы гусаку в жаровне на боку,
    да, видимо, немного подфартило старику: не то,
    чтобы хозяин пожалел его всерьез,
    а просто он гусятину на завтра перенес.

    Но гусак перед строем гусиным
    ходит медленным шагом гусиным,
    говорит им: «Вы видите сами —
    мы с хозяином стали друзьями!»

    Старается гусак весь день и так и сяк,
    чтоб доказать собравшимся, что друг его — добряк.
    Но племя гусака прошло через века
    и знает, что жаровня не валяет дурака.

    Пусть гусак перед строем гусиным
    машет крылышком псевдоорлиным,
    но племя гусака прошло через века
    и знает, что жаровня не валяет дурака.

    1968

    Гусак, Булат Окуджава

  2. 2
    0

    Dobrica Ćosić, književnik, član SANU, bivši predsjednik države, „otac srpske nacije“, napisao je sljedeće: -„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.“ -„Laž je srpski državni interes.“ -„Laž je u samom biću Srbina“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here