Недељу дана касније, а годинама далеко
Прошли су избори. Недељу дана касније, годинама смо далеко од њиховог суштинског значења. Киша која је у међувремену падала спрала је изборне плакате, а заборав ће се побринути за сва политичка обећања која су нам дата уочи избора. Још мало времена да прође , па се нећемо више сјећати ни ових терориста који су нам за мало заробили Премијера.
Дакле рекло би се враћамо се у колотечину свакодневног живота. Паре које смо добили у замјену за наше личне карте, потрошили смо, а ти драги Роми који су били важни у изборном дану опет ће да скупљају жељезо и просе на улицама. Наши шефови на послу којима је било важно наше мишљење за кога ми гласамо и који су нас срдачно поздрављали тих предизборних дана данас нас и не виде више. Не сјећају се пријетњи изречених уочи избора. Опет су професионалци посвећени еуро интеграцијама. Рекло би се, ништа неуобичајено.
Основе модерне демократије, коју баштини западна цивилизација, поставили су још стари Римљани. Основа њихове демократије се огледа у максими :“хљеба и игара“ за обичну сиротињу. Напунили би колосеуме сиротињом, довели гладијаторе пред њих и демократија може да почне. Гледаоци су осим забаве у крвавој борби, могли да извуку најмање двије поуке. Прва је та, да њима то јест римској сиротињи није најгоре и да су срећни због тога. Друга поука је још важнија, стварао би се привид да и они о нечему одлучују. Наиме од њихове реакције на крају борбе зависио би живот бораца у арени. То је онај чувени Императоров палац горе или доље. Императору је било сасвим свеједно, али се на тај начин стварао привид одлучивања широких маса. Уз по неку врећу брашна и јавне гозбе које су дијељене и приређиване за сиротињу имали су угодну и дуговјечну владавину.
Управо у тај палац нашег Премијера гледам ових дана. Недељу дана касније, а годинама далеко од здравог разума, препознајем римску демократију. Хљеба смо добили у виду социјале, привремених запошљавања на мјесец два у државним фирмама. За наш глас (личну карту) купована су нам дрва, опраштани дугови за воду и струју. Имали смо и гладијаторе у лику страних и домаћих гладијатора. Само још, недељу дана касније да Премијер подигне или спусти палац.
Продаће се Буљарица, намјестиће се синовима, родбини и пријатељима нови уносни послови, али ми ћемо бити задовољни јер смо одбранили државу од Четника и Руса. Годинама далеко од здравог разума.
Ја сам опозициони гласач. За њих гласам јер немам за ког а другог. Вјерујем у ријечи америчког политиколога Хенрија Тороа:“свака власт квари људе, апсолутна и дуговјечна власт квари апсолутно и непоправљиво.“ Из тог разлога гласам за опозицију, јер бих већ сјутра дан протествовао и против њих. И против неких других, изнова и изнова бих мијењао власт. Све дотле док обични грађани не забораве ко им је Премијер и док не забораве на Партизане и Четнике и остале приче за малу дјецу које нам сервира ова несмјењива власт. Имам сан да живим у нормалној држави, гдје људи на изборима гласају за свој сопствени интерес. Да бирају власт која ће вратити осмјех на лица грађана и ред у законе ове државе.
И на крају мало филозофије мога друга месара. Месар је аванзовао у аналитчара војне и теорије завјере. Мој друг месар каже да је поносан јер смо одбранили Мила, не пушта њега народ. Сви из окружења су љубоморни на њега и на нас што га имамо. Нарочито Руси. Због тога нам и шаљу ове терористе прерушене у бабе и дједове. Још ми је у пвјерењу рекао да је ова врста прерушених терориста опаснија. Чак Нориса и Рамба одмах препознаш, али мајковићу ајд посумњај на молера или кројача па још у годинама кад је. Срећом, каже месар имамо оваквог специјалног тужиоца. И МИЛА !
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
