Неподобни адмирал

Пише: Небојша Рашо

Зашто у „будућој европској престоници културе“ Херцег Новом нема мјеста за најпознатијег новског поморског капетана, заповједника црноморске флоте, првог главног директора црноморског поморског училишта?

Матица Боке поднијела је захтјев да се у Херцег Новом, родном мјесту Марка Војновића подигне биста овом великом поморцу. До дана данашњег нема одговора на овај захтјев. Подгорица лукаво ћути, а херцегновска управа не дјелује превише заинтересовано.

Биста је урађена и чека нека боља времена у цркви Св. Николе – резиденцији митрополита Љубибратића на Топлој, оној цркви коју су 2. октобра 1806. запалили поражени Французи бијежећи пред руско-бокељско-црногорском војском. Новски челници сваког 11. новембра постављају цвијеће на гроб француског окупатора а у граду нема мјеста за бисту чувеног адмирала.

Војновићи су позната српска породица, којима су племство признале Венеција, Русија и Аустрија. Марко Војинов Војновић рођен је у Херцег Новом 1750. На позив царице Катарине многи бокељски поморци ступили су у руску морнарицу у рату против Турске 1768-1774. Учествовао је у експедицији кнеза Долгорукова у Црној Гори.

У чину мичмана (најнижи официрски чин) ступа 1770. у састав Балтичке флоте. На броду „Св. Георгије победоносац“ испловио је из Кронштата у Средоземно море.

Постављен је 1771, за заповједника полаке „Ауза“ наоружане са 12 топова.  Крстарећи по Медитерану нападао је турске бродове. Средином 1771. замјенио је погинулог заповједника фрегате „Слава“, такође Бокеља Бијелића. И са овим једрењаком гроф Војновић успјешно напада и заробљава турске бродове. Исте године заробио је везира Молдаванжи пашу. Марко и његов рођак Јован Војновић заједно са другим Бокељима и Грцима истакли су се у нападу на тврђаву Митилена 2. новембра 1771. За побједу над турским бродовима под тврђавом Лагос одликован је 8. септембра 1772. орденом Св. Георгија 4. степена. Орден је добио „За храброст и смјелост, показану за вријеме командовања мањим бродом на улазу у Дарданелски канал и дуж европске обале, гдје је напао наоружане непријатељске бродове под заштитом обалске батерије и заплијенио четири од њих са теретом, онда извршио десант на обалу и узео непријатељу четири топа“.

Марко и Јован Војновић истакли су се и боју у Патраском заливу са улцињским гусарима и тунишким бродовима 26. октобра 1772. Сви улцињски бродови су потопљени. Учествовао је 1773. у опсади и заузимању Бејрута и десанту на острво Хиос 30. маја 1774. гдје је командовао одредом бродова.

Након потписаног примирја обављао је више дужности у руској морнарици. По Потемкиновом наређењу преузео је 11. јуна 1781. команду над каспијском експедицијом која је имала задатак да на персијској обали оснује руске трговачке станице.

Након преузимања Крима 1781. Марко Војновић упућен је 6. априла 1783. у састав Црноморске флоте. Постављен је за команданта луке Херсон. За сузбијање епидемије куге у овом граду одликован је орденом Св. Владимира IV степена. Гроф Војновић постављен је 21. априла 1783. за заповједника линијског брода „Слава Катарине“ наоружаног са 74 топа и произведен у чин капетана 1. ранга. Послије смрти командујућег Севастопољске ескадре и луке, контра-адмирала Мекензија 12. јануара 1786. године, постављен је на његово мјесто. У чин контра-адмирала унапређен је 1787.

Други руско-турски рат почео је несретно по Севастопољску ескадру која се упутила ка луци Варна ради напада на турску флоту. Бродови су упали у олују 8. и 9. септембра 1787. и претрпјели тешка оштећења. Ипак ескадра је 3. јула 1788. у боју код острва Фидониси потукла турску флоту. У боју се истакао будући непобједиви адмирал Фјодор Ушаков. За своје командовање Севастопољском ескадром у боју код Фидонисија Марко Војновић одликован је орденом Св. Георгија 3 степена. Кнез Потемкин обавијестио је Војновића о одликовању и честитао му 22. октобра 1788. године:

„Храброст и одважност коју сте показали заповиједајући флотом на Црном мору у бици 3. јула ове 1788. године против надмоћне непријатељске силе под вођством капетан-паше, удостојене су Њезине највеличанственије Императорске пажње и добре воље. У знак Њезине Свенајмилостивости додијељен вам је орден Св. Георгија III степена, који имате да ставите на себе и носите након што вам се исти додијели. Поздрављам вас и честитам вам ову милост Монархиње, и очекујем, са пуном надом и увјереношћу да ви нећете пропустити да одликујете себе новим подвизима“.

Међутим дошло је до сукоба између Војновића и Ушакова. Децембра 1788. Војновић је постављен за команданта Црноморске флоте а Ушаков за заповједника Севастопољске ескадре. Ово није био крај сукоба ова два адмирала. Након што се истакао на новом положају Ушаков је 14. марта 1790. године постављен за командујућег Црноморске флоте. Истог дана Војновић је постављен за заповједника ескадре Каспијског мора. Није желио да се прихвати нове дужности и тражио је отпуст из морнарице. Једно вријеме боравио је у Трсту.

Марко Војновић је потписник „Статута и прописа народа и братства илирскога“ (Statuti e Regolamenti della Nazione e Confraternita Illirica) у Трсту 1. септембра 1793. Вратио се у Русију 1796. године. Реактивиран је и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру. Постављен је за првог главног директора новоустановљеног Црноморског навигаторског училишта 24. августа 1798. године. Ово је још један податак који говори да је Марко Војновић остао цијењен и након смјењивања са мјеста заповједника Црноморске флоте.

У чин адмирала унапређен је 14. марта 1801. године. Цар Павле одликовао је Марка Војновића орденом Св. Јована Јерусалимског и произвео га у „командора Малтешког ордена“.

Марко Војновић умро је у Витебску 1807. У браку са Аном Алексејевом имао је сина Владимира. Владимир Војновић истакао се као поручник царске гарде у великом отаџбинском рату 1812. У Бородинској бици 1812. рањен је. Одликован је 1813. године орденом Светог Владимира 3 степена за показану храброст у борбама код Лицена и Бауцена. Од рана задобијених у бици код Улма преминуо је 17. августа 1813.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: