Подсећање на „Јулски ултиматум“ упућен Краљевини Србији – почетак Првог светског рата
1 min read
Аустро-угарски ултиматум Србији или „Јулски ултиматум“ био је ултиматум упућен влади Србије 23. јула 1914. године, послије атентата на аустороугарског пријестолонасљедника Франца Фердинанда и његову жену Софију, 28. јуна исте године у Сарајеву.
У Србији се сматрало да се захтјеви Аустро-Угарске не могу испунити и да је ултиматум само начин за стварање повода за рат.
Садржај „Јулског ултиматума“
Барон Гизл фон Гизлинген, посланик Аустро-Угарске у Београду
Др Лази Пачуу, вршиоцу дужности председника владе и министра иностраних послова
Београд, 10/23. јул 1914. године
Господине,
Част ми је, Екселенцијо, да Вам доставим приложену ноту коју сам примио од моје владе, упућену влади Краљевине Србије.
(Уручено лично у 6.00 часова поподне)
Текст Ноте:
Беч, 22. јула 1914. године
Екселенцијо, предаћете следећу Ноту Краљевској Влади у четвртак поподне, 23. јула:
Дана 31. марта 1909. године, посланик Краљевине Србије на Бечком Двору дао је, у име своје Владе, следећу изјаву Царској и Краљевској Влади:
„Србија признаје да њена права нису погођена стањем које је створено у Босни, и изјављује да ће се сходно томе прилагодити одлукама које постигну Силе у вези са чланом 25. Берлинског уговора. Прихватајући савет Великих Сила, Србија се обавезује да ће одустати од става протеста и противљења који је усвојила у погледу анексије од октобра прошле године, и надаље се обавезује да ће изменити тенденцију своје садашње политике према Аустро-Угарској, као и да ће односе са њом у будуће заснивати на пријатељству и добросуседству“.
Развој у последњих неколико година, а нарочито болни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји субверзивни покрет, чији је циљ одвајање извесних делова територије од Аустроугарске Монархије. Тај покрет, који је настао пред очима српске Владе, касније је дошао до изражаја у низу покушаја атентата и у убиствима изван територије Краљевине.
Уместо да испуни званичне обавезе садржане у изјави од 31. марта 1909. године, Влада Краљевине Србије није учинила ништа да сузбије овај покрет. Толерисала је злочиначке активности разних савеза и удружења уперене против Монархије, неконтролисане изјаве у штампи, глорификацију починалаца атентата, учешће официра и званичника у субверзивним интригама; толерисала је нездраву пропаганду у јавној настави; и најзад, толерисала је сваку манифестацију која је могла да одведе народ Србије у мржњу према Монархији и непоштовање њених институција.
Ова толеранција за коју кривицу сноси Влада Краљевине Србије још увек је била очигледна у тренутку када су догађаји од двадесет-осмог јуна показали целом свету ужасне последице такве толеранције.
Из изјава и признања злочиначких починилаца атентата од двадесет-осмог јуна јасно произлази да је убиство у Сарајеву замишљено у Београду, да су убице добиле оружје и бомбе којима су их опремили српски официри и званичници који припадају Народној Одбрани и, коначно, да је слање злочинаца и њиховог оружја у Босну организаовано и извршено под руководством српских пограничних органа.
Резултати истраге више не дозвољавају Царској и Краљевској Влади да очува став стрпљиве толеранције који је годинама показивала према овој агитацији чији је центар у Београду и која се отуда шири на територије Монархије. Уместо тога, ови резултати намећу Царској и Краљевској Влади обавезу да стане на крај овим интригама које представљају сталну претњу миру у Монархији.
Да би се постигао овај циљ, Царска и Краљевска Влада сматра да је принуђена да од српске Владе захтева да јој пружи званично уверавање да ће осудити пропаганду уперену против Аустро-Угарске, односно, да осуди читав низ покушаја чији је крајњи циљ да се од Монархије одвоје територије које јој припадају; и да се обавеже да ће свим средствима која јој стоје на располагању сузбијати ову злочиначку и терористичку пропаганду. Да би овим уверавањима дала свечани карактер, Влада Краљевине Србије ће на првој страни свог служеног гласила од 26/13. јула објавити следећу изјаву:
Влада Краљевине Србије осуђује пропаганду уперену против Аустро-Угарске, односно, читав низ покушаја чији је крајњи циљ да се од Монархије одвоје територије које јој припадају, и најискреније жали због ужасних последица тих злочиначких активности.
Влада Краљевине Србије изражава жаљење због тога што су српски официри и званичници учествовали у горе поменутој пропаганди и на тај начин довели у опасност пријатељске и добросуседске односе, за чије је неговање Краљевска Влада дала најсвечаније обећање у својим изјавама од 31. марта 1909. године.
Краљевска Влада, која не одобрава и одбацује сваку идеју и сваки покушај мешања у судбину становништва било којег дела Аустро-Угарске, сматра својом дужношћу да најенергичније скрене пажњу официрима, званичницима и целокупном становништву Краљевине на чињеницу да ће у будуће поступати с највећом строгошћу против таквих лица која буду окривљена за било које такве активности, за чије спречавање и сузбијање Влада неће штедети напора.“
На ову изјаву ће се истовремено скренути пажња и Краљевској војсци путем наредбе Његовог Величанства Краља, као и њеним објављивањем у службеном гласилу војске.
Влада Краљевине Србије ће надаље обећати следеће:
- Да ће забранити сваку публикацију која распирује мржњу и непоштовање према Монархији, а чија је општа тенденција уперена против територијалног интегритета Монархије;
- Да ће одмах распустити Народну Одбрану и конфисковати сва њена средства пропаганде, као и да ће на исти начин поступити против осталих савеза и удружења у Србији који се баве пропагандом против Аустро-Угарске; Краљевска влада ће предузети мере које су неопходне да би се обезбедило да распуштена удружења не буду у могућности да наставе своје активности под другим именом или у другим видовима;
- Да без одлагања искључи из јавне наставе у Србији све што служи или би могло послужити потхрањивању пропаганде против Аустро-Угарске, било да је везано за наставно особље или за методе наставе;
- Да уклони из војне или административне службе уопште све официре и службена лица која сносе кривицу за вођење пропаганде против Аустро-Угарске, а чија имена Царска и Краљевска Влада задржава право да саопшти Краљевској Влади приликом достављања материјалних доказа које сада поседује;
- Да се сагласи да органи Царске и Краљевске Владе сарађују у Србији на сузбијању субверзивног покрета упереног против интегритета Монархије;
- Да покрене судску истрагу против сваког учесника у завери од двадсет-осмог јуна који би могао бити пронађен на територији Србије; органи Царске и Краљевске Владе одређени у ову сврху учествоваће у поступцима који буду покренути у том циљу;
- Да ће с највећом хитношћу ухапсити мајора Војислава Танкосића и неког Милана Цигановића, српског званичника, који су компромитовани резултатима истраге;
- Да ће ефикасним мерама спречити учешће српских власти у кријумчарењу оружја и експлозива преко границе; да ће отпустити из службе и строго казнити припаднике Пограничне службе у Шапцу и Лозници који су помогли починиоцима злочина у Сарајеву да пређу границу;
- Да ће дати објашњење Царској и Краљевској Влади које се односи на неоправдане изјаве високих српских функционера у Србији и иностранству, који, без обзира на свој службени положај, нису оклевали да се изразе на начин који је непријатељски према Аустро-Угарској након атентата од двадесет-осмог јуна;
- Да без одлагања обавести Царску и Краљевску Владу о спровођењу мера предвиђених у напред наведеним тачкама.
Царска и Краљевска Влада очекује одговор Краљевске Владе до суботе, двадесет-петог јула, најкасније у 6.00 сати поподне.
Подсетник:
Кривична истрага која је предузета у суду у Сарајеву против Гаврила Принципа и његових другова због убиства почињеног на дан 28. јуна ове године, укључујући и кривицу саучесника, довела је до сада до следећих закључака:
1. План да се убије надвојвода Франц Фердинанд за време његовог боравка у Сарајеву сковали су у Београду Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, извесни Милан Цигановић и Трифко Грабеж, уз помоћ мајора Воје Танкосића.
2. Шест бомби и четири пиштоља типа Браунинг, укључујући и муницију – које су злочинци употребили као оруђе – набавили су и дали Принципу, Чабриновићу и Грабежу у Београду извесни Милан Цигановић и мајор Воја Танкосић.
3. Бомбе су ручне гранате које потичу из складишта оружја српске војске у Крагујевцу.
4. Да би се обезбедио успех атентата, Цигановић је обучио Принципа, Чабриновића и Грабежа како се користе гранате а Принципу и Грабежу давао часове из гађања пиштољем типа Браунинг у шуми у близини стрелишта у Топчидеру.
5. Да би се Принципу, Чабриновићу и Грабежу омогућио прелаз преко босанско-херцеговачке границе као и да прокријумчаре оружје Цигановић је организовао читав тајни систем превоза. Улазак злочинаца и њхиовог оружја у Босну-Херцеговину омогућили су главни погранични званичници у Шапцу (Раде Поповић) и Лозници, као и царински службеник Будивој Грбић из Лознице, уз учешће више других лица.
Приликом предаје ове ноте, молим Вас, Екселенцијо, да усмено додате такође да – у случају да да се безусловно позитиван одговор Краљевске Владе не добије у међувремену – по истеку рока од 48 сати који се помиње у овој ноти, а који се рачуна од дана и сата када Ви то објавите, обавезни сте да напустите Царску и Краљевску амбасаду у Београду, заједно с својим особљем.
Одговор Краљевине Србије на Јулски ултиматум
Српска влада нема никаквих доказа, нити јој такве пружа нота царске и краљевске владе, да су „Народна одбрана“ и друга слична друштва учинили досад ма какво кривично дело ове врсте у лицу кога од својих чланова. Па и ако то не постоји, ипак ће краљевска српска влада изићи на сусрет захтеву царске и краљевске владе и распустиће друштво „Народну одбрану“ и свако друго које би радило против Аустро-Угарске.
Српска краљевска влада прима на себе да уклони одмах из јавне наставе све што служи или би могло послужити стварању пропаганде против Аустро-Угарске, а кад јој царска и краљевска влада пружи факта и доказа за то.
Српска краљевска влада пристаје исто тако уклонити из војске и администрације оне официре и чиновнике, за које би српска истрага показала да су криви за дела која иду продив интегритета територије Аустро-Угарске монархије и очекује да јој царска и краљевска влада саопши накнадно имена и радње или дела тих официра и чиновника ради даљег поступка.
Српска краљевска влада мора признати да јој није јасан сав значај и домашај захтева царске и краљевске владе да се Србија обавеже примити на својој територији сарадњу органа царске и краљевске владе, али изјављује да ће примити сарадњу која би одговарала међународном праву и кривичном судском поступку као и добрим суседским односима.
Српска краљевска влада, разуме се по себи, сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних који су или који би били евентуално умешани у злочин од 15. јуна а налазили би се на територији Краљевине Србије.
Што се тиче учешћа у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би царска и краљевска влада за то делегирала, српска краљевска влада не може примити њихово учешће, јер би се тиме погазио устав и закон о поступку судском у кривичним делима. Међутим, у конкретним случајевима могли би се органи Аустро-Угарске упознати са резултатима дотичне истраге.
Српска краљевска влада је одмах, још исте вечери, притворила мајора Воју Танкосића, а за Миланом Цигановићем, који је аустро-угарски поданик и до 15. јуна је био званичник (аспирант) Железничке дирекције, наређена је потера, јер се он до сада није могао пронаћи. Моли се царска и краљевска влада да изволи уобичајеним путем саопштити што пре остале сумње досадашњом истрагом у Сарајеву, ради даљег поступка.
Српска краљевска влада појачаће и прошириће предузете мере да се спречи недопуштени пренос оружја и експлозива преко границе. По себи се разуме да ће одмах наредити истрагу и строго казнити пограничне чиновнике на линији Шабац-Лозница, што су се огрешили о своју дужност и пропустили кривце Сарајевског злочина.
Српска краљевска влада ће радо дати објашњења односно изјава које су њени чиновници у земљи и на страни после атентата чинили у интервјуима који су, по тврђењу царске и краљевске владе, били непријатељски према Монархији, чим јој царска и краљевска влада укаже на дотично место тих изјава и чим се утврди да су употребљени изрази заиста изрази дотичних чиновника – о чему ће се она сама старати да прибави доказе и уверење.
Што се тиче извршења мера, које се у горњим тачкама помињу, уколико то овом нотом није учињено, српска краљевска влада ће одмах извештавати царску и краљевску владу, чим се која мера нареди и изврши.
Након реакције барона Гизла на одговор, истог дана (25. јула) уследио је Манифест српске владе којим се народ упознаје са ситуацијом и могућношћу рата. А рат је сасвим извесно куцао на врата Краљевине Србије али и готово целог света. Већ следеће вечери пали су први плутони на Београд.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
