Похара Куча 1856.

Аутор: Бошко Н. Вујачић Требјешки 

Кажи право са Комова вило
Шта уради Петровић Данило
Како душу своју огријеши
Кад се на зло велико ријеши
Да похара Куче под Комове
Граничаре земље Србинове

Хоћу, рече нагоркиња вила
Ја сам свједок тог злочина била
На хиљаду и осме стотине
А педесет и шесте године
Данило се на Куче наљути
Па им књигу опаку упути
У књизи их књаже прекорио
И грдан им поздрав оправио
Шта чините, самовољни Кучи
Какав ли вас ђаво на то учи
Те на Турке не дижете буне
Но ширите овце и катуне
За државу моју не хајете
Још хараче султану дајете
То не може више бити тако
Макар било зло и наопако
Но спрем’те се па ми донесите
На Цетиње државну дацију
Да не правим велику рацију
Да не шаљем војску и армаду
Да све ваше ђаволу предаду
Да домове ваше не палимо
А све живо под сабљу ставимо.

Кад Кучима таква књига бану
Изненада дан ми црн освану
Па не знају шта ће нит како ће
Не пишу им Турци Анадолци
Него браћа, Срби Црногорци
Па не знају како да ураде
Да још веће не направе јаде
Једни веле да дацију дамо
Да са браћом крв не проливамо
Други веле да му ками дамо
„Он не ради поштено нит право“
То књаз српски није него ђаво
Па нек хара нек пали и руши
Све о њему и његовој души
Три су дана вијећ вијећали
Док на исту мис’о нису стали
Па на томе вјеру ухватише
И овако књазу отписаше

Чуј, несрећо, сине Станков Зеко
Никад нико није срећу стеко
Нит је стеко нити ће је стећи
На разури братској и несрећи
Неслога је свему ископање
Сложна браћа кућа и имање
Многоме је сила врат сломила
Црна памет црну мрежу плете
На престо си Светог Петра сио
А нијеси грдан научио
Да брат брату не чини зулума
Ако има људскога разума
Но се браћа поштују и пазе
Један другом у жељу долазе
Брат се први у помоћи нађе
Кад човјека тешка ура снађе
Брат за брата радо главу дава
Не прави се без браће држава
Ко год да нас клевеће и лаже
Истина је само једна, књаже
Куч никоме хараче не даје
Нити цара у Стамбол признаје
Турска рука ође само влада
Сила њина нашу кад надвлада
Само онда самовољне паше
Отимају свако добро наше
Ал’ најпосле све то Турчин плати
Јер зло сваком зло се већим врати
То би, књаже, и ти моро знати

А ми смо се били ограшили
Кад смо оно мио глас добили
Да си сио на владарски престо
Да Турцима не даш мира често
Мислили смо да ћеш с војском амо
Да заједно Турке проћерамо
Да завазда с њима рашчистимо
И вјечите међе поставимо
Сви рекосмо да нам сунце грану
Док од тебе црна књига бану
Три смо дана вијећ вијећали
И најпосле тврду вјеру дали
Да Куч неће са браћом ратити
Нити ћемо одбрану правити
Па да ћеш нас, књаже, истражити
Ми који смо кадри за мегдана
Тога ћемо несрећнога дана
Сви отићи у пусте Комове
Оставити нејач и домове
А ти ради како ти је драго
Нећеш наћи нит понијет благо
У сузе ћеш сиротиње наше
Своју грешну душу утопити
Сам ћеш своју главу искобити
Дан ће доћи нећеш се питати
За свој живот нит ђе ћеш скончати
А своју ћеш кућу ископати
Злобом дишеш а инатом владаш
Шта ли мислиш, чему ли се надаш
У памет се назлобрзовићу
Не срамоти Петровића кућу.

Кад књаз виђе шта му пишу Кучи
На дјело се безумно одлучи
Па објави ратни позив војсци
Чујте мене добро, Црногорци
И Брђани, поданици моји
Немој да би сад изост’о који
Ко не дође на речено мјесто
Кунем му се у круну и престо
Сабљом ћу му главу одрубити
А свако му добро разурити.

Глас отиде на четири стране
Ђе би јунак без страха и мане
Онај што се не боји човјека
А Христу се моли довијека
Ко за брата и срамоту знаде
Нешће књазу но за дом остаде
Да се моли Пресветој Тројици
Да умири књаза у грозници.

Не прођоше ни три пуна дана
Стиже књазу војска за мегдана
У редове двојне пред Биљарду
Као да су дошли на параду
Поштењем се и јунаштвом хвале
Веселе се и замећу шале
Боже један, ти о томе суди
Јесу ли то јунаци и људи
Или свима знани јапајаци
На срамоту отаџбини мајци.

Књаз нареди своме брату Мирку
Немој ову пропуштит прилику
Да јунаштво посвједочиш своје
Води вјерне јединице моје
Племе Кучи завазда умири
И државу на исток прошири
Нни ђетету немој опростити
Ако мислиш до мене сјеђети
Тврдоглаве Куче све умори
Њина добра на ватри изгори
Старо, младо, све под нож ставите
И брзу ми побједу јавите.

Црн војвода црну војску крену
Црним путем да црње уради
Кад су били близу до границе
На Дољане више Подгорице
Ту војвода војску улогори
Да је среди и да је одмори
А упути брзе извиднице
Да извиде брда и главице
И да онда у команду јаве
Какав дочек њима Кучи праве
Ко је с њима јесу л’ на опрезу
И држе ли са Турцима везу
Извиднице налог извршише
И војводи у логор јавише
Да у Куче никог другог нема
Осим ђеце, стараца и жена.

Тад војвода војску распореди
Одреди јој вође и нареде
Крен’те војску, браћо одабрана
И у року данашњега дана
Похарајте, огњем попалите
И то дивље племе умирите
Мач и огањ нек кроз Куче прође
Жива роба да не видим овђе
Но одреда главе сијеците
И према ме сваку донесите
Немој да би ко имо милости
Да зажмури или да опрости
Ко опрости данас Кучу главу
Нека своју преда забораву
Јер је неће задуго носити
Моја ће му сабља пресудити.

Још војвода наредбу не сврши
Отпочеше крвави јуриши
Наста халак и вриска чудака
Као икад бијесних Турака
Укрстише са свакоје стране
Као вуци кроз бијело стадо
Кад чобана нема да га бране
И со и хљеб ногом погазише
И ту прве главе посјекоше
Крв се проли по хљебу и соли

Огањ ждере куће уџерице
И бијеле куле зиданице
Стоји метеж крава и оваца
Јечи лелек слијепих стараца
„О Господе што си на висини
Шта Куч тако опако учини
Шта он Теби толико згријеши
Те зло ово на њ’га одријеши?“
А старице оне златне мајке
Што подижу унуке нејаке
По камењу ко чавке пануле
С’једе власи низ прси просуле
Туже јадне, мртве набрајају
А све књаза и војводу Мирка
У студени камен затуцају
Ђецу крију ојађене мајке
У оборе и у саврдаке
Но ни тамо не налазе спаса
Крваво се коло свуд таласа
На каменом пољу испод Кома
Са шљемена сваког кучког дома
Букти пламен пут ведрих небеса
И прождире безглава тјелеса

Али ко ће море запалити
Ко мајчину љубав угасити
Јер да видиш великога чуда
Шта уради једна млада љуба
Хитра, танка ко кошута лака
На дојци јој оно мушко чедо
Она трчи по згаришта млада
Па говори безумноме војну
Бог и Свети Јован међу нама
Крсти мени у наручју сина
Хоћу, кумо, ко што сам и свима
Двадес’ пута овог истог дана
Па нож трже крвави сатана
Ту не паде испод ножа глава
Него сјајсна од злата јабука
А потече материна храна
Прије него она врела крвца
Неста дана, неста јарког сунца.

Сунце сјало па је помрчало
Црна земља шену са темеља
„У пештере звјерад утекоше“
Из камена сузе потекоше
Крвницима руке малаксаше

Двјеста глава тога црног дана
Двјеста глава и педесет више
Пред војводу Мирка донесоше
Црн војвода црну књигу пише
И у књизи ‘вако књазу вели:
„Што смо шћели – то смо учињели.“

Браћо моја и дружино мила,
И дан-данас јадикује вила
Ето кад је та несрећа била
Та је рана задовијек боли
Сваког Куча као брата моли
„Молим ти се, мој брате Србине
С кама тврда што Ком подупире
Немој судит, клетву заборави
Стегни срце нек мржњу удави
Куч си био па то и остани
Стражар будни и граничар људи
Намученој земљи Србиновој
Молимо се Христу Спаситељу
Да нас јади већи не задесе
Видимо ли њима не гледали
Да сатана Црном Гором влада
Ево скоро тридесет година
Лажа му је сва памет и знање
А црн образ једино имање
Ђе имаде брата свуд издаде
Није шала с мора до Урала
Још велича и знамења диже
Грешницима силним над силнима
Што им Господ одавно пресуди
Силу узе а траг им утрије
Као њему што ће најпослије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: