Проф. др Јелица Стојановић за ИН4С: Вук је свједочанство народног отпора

Проф. др Јелица Стојановић, са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу, добитник награде Вукове задужбине за науку у 2016, у разговору за ИН4С истиче да би добро било да није било муке из које је њена награђена књига рођена, али да, с обзиром на огромне фалсификате које је ово вријеме донијело, не би ваљало да смо затворили очи и ћутали.

„Многи су значајни и значајно у Црној Гори говорили и писали, знајући да је ћутање пристајање и посустајање, да не кажем срамота. Зато ће остати забиљежено како је Црна Гора (званична), и ко у њој, у овом времену негирала себе, своју историју, своју слободу, свој идентитет, градећи ‘чардак ни на небу ни на земљи’“, каже Стојановић.

Ово значајно признање професорка је добила за књигу „Пут српског језика и писма”, која је, у издању Српске књижевне задруге, из штампе изашла уочи Сајма књига у Београду.

Лингвиста објашњава језичке околности у вези са тзв. новим црногорским гласовима, кроз начело „опћене правилности“ којим се водио Вук Караџић.

„Што се тиче покушаја увођења дијалекатских облика српског језика у норму новонаименованог језика, ту је видљиво колико отклон од Вуковог начела опћене правилности, који је он уградио у норму српског језика, води хаосу“, казала је уа ИН4С.

Истиче да се ова власт својом политиком према језику поиграла са земљом, с народом, с људима, дјецом, науком, историјом, традицијом, здравим разумом.

„Ничега доброг, нажалост, из овога није произашло“, упозорава професорка.

Прије разговора морам да Вам честитам на и те како заслуженој Вуковој награди, једној од најпрестижнијих на овим просторима, и да вас питам колико цијените човјека по којем је она названа. Другим ријечима, чиме нас је, према Вашем мишљењу, толико задужио да га стално величамо? И колико су уопште основане критике које значај његове језичке реформе преиспитују?

– Вук је громада, не само за српски језик, књижевност, културу, него је његов значај велики и у словенским, европским и свјетским оквирима. Може ли ико да замисли колико би књижевно-језичко насљеђе било сиромашније да није Вуковог подухвата. Народно стваралаштво које је сабрао и објавио Вук Караџић спада у врхове по умјетничкој вриједности, а уз то је свједочанство народног духа, отпора, снаге памћења, које чува и народ и традицију. Богатство српског језика и насљеђе, као и Вуково надахнуће, неуморност, истрајност и љубав, допринијели су да Вуково дјело буде изузетно и обимом и садржином и тематском разноликошћу. Оставио нам је преко 2000 пјесама у близу 200.000 стихова, око 120 приповједака, преко 6.000 пословица, близу 50.000 ријечи, око 200 штампаних загонетки и још више необјављених, граматике, рјечнике, путописе, полемичке списе, писма… Као да је имао девет живота! И, што код нас није ријетко, ми управо оно што је најзначајније и најпрепознатљивије почесто покушавамо да обезвриједимо, натрунимо, да чепркамо и „тражимо репове“, конструишемо… Умјесто да то надограђујемо, његујемо и – славимо.
Тако је и што се тиче језичке реформе, која је у многоме савршена. Покушава се створити утисак да је Вук узео „језик сељака“ те тиме осиромашио богатство словенског насљеђа, тј. да је „укинуо“ црквенословенски језик и „виши стил“ и на његово мјесто увео језик „простог пука“. Истина је далеко од тога. Нажалост, континуитет српског црквеног (и књижевног) језика прекинут је умногоме силом историјских прилика. И много прије него што је Вук Караџић живио и стварао. Након турских зулума, Срби су у више таласа сеоба, нарочито са југа, те са простора Косова и Метохије, напуштали своја вјековна огњишта и селили се на просторе који су махом били под управом Аустрије и Угарске. Највећа и најпознатија сеоба је она под Арсенијем Чарнојевићем. Иза њих су остајале и књиге писане црквенословенским језиком српске редакције, који се у науци зове српскословенски. У новом простору, желећи да сачувају вјеру, писмо, а у недостатку књига, прије свега црквених, обраћају се за помоћ једновјерној ћириличној браћи – Русима. Тако на смјену српскословенском долази рускословенски, који уопште није могао да заживи у српској писмености и књижевности јер се у многоме разликовао од српског. И у области фонетике, и морфологије и синтаксе, разлике су биле велике. Зато је и дошло до мјешавине која је названа „правилом бабе Смиљане“. Да није дошло до прекида осмовјековног континуитета српскословенског типа, питање је да ли би било потребе за типом реформе коју је извршио Вук. Овако, историјске прилике су наметале реформу као неминовност. Многи који покушавају да критикују Вука и његову језичку реформу прећуткују чињеницу да је Вукова реформа дошла на смјену рускословенској редакцији код Срба, а не српскословенској.

Вук Караџић је нашао везивно ткиво у једном другом српском језичком континуитету – у старосрпском језику, тј. у српском народном језику, који има свој континуитет и у писаној форми, у споменицима који су писани српским народним језиком на разним и широким српским просторима. Континуитет му је, наравно, сачуван и у живој ријечи, у говору народа, у дијалектима…

Сваки српски лингвиста одужио се Вуку макар једним научним прилогом. Ви сте то већ учинили, и прије него што сте добили поменуту награду, анализом једног од најважнијих начела његове језичке реформе – начела опћене правилности. Можете ли нам кажете о каквом је начелу ријеч и којим је путем Вук до њега дошао?

– Народни говори су међу собом, наравно, различити. Откривајући у њима српско језичко благо, Вук је трагао за типом говора који највише обједињава Србе, али и за типом који је „најправилнији“, а онда и за оним што је у цјелини за српски језик „најсистемскије“, „најправилније“, што гарантује стабилност језику. Дубоко је промишљао шта је најприхватљивије и опште за све Србе, а и шта је утемељено и заједничко српском језику по многим основама: „Кад се у народну једне ријечи двојако говоре онда је, мислим, списатељ дужан избирати оно, што је правилније, не гледајући, или га говори народа мање или више. Тако и међу Бокезима ако се нађе што љепше и правилније, него што се говори амо по нашим крајевима, ми смо дужни оно узети у општи Србски језик, не гледајући, што је њих само 30.000 душа“, пише Вук. Дакле, Вук је у току своје реформе истраживао, проматрао, поредио, сазнавао, дубоко промишљао и долазио до најбољих рјешења. Зато се око његове реформе сви отимају, зато се на њој утемељују, користе њене благодати, истовремено јој формално и лажно дајући друга имена.

Како се начело опћене правилности данас држи у Црној Гори? Одговарају ли њему облици који се у школе уводе као разликовни у односу на српску језичку норму?

– Наравно да не одговарају. У Црној Гори данас нема никаквих правила ни правилности. Влада стихија, како што се тиче именовања језика тако и што се тиче покушаја да се одреди норма. Једна је страна покушај да се име српског језика у Црној Гори насилно промијени разним формалноправним актима, упркос историјском континуитету, језичкој структури, народној вољи, мимо свих критеријума лингвитике, социолингвистике, свјетске праксе. Друга је страна покушај да се направи отклон од српског језичког стандарда и да се тиме српски дијалекатски облици без икаквог реда прогласе за стандардне. Тако данас у Црној Гори нико, осим говорника српског језика (који су остали у стабилном и препознатљивом стандарду), не зна шта је нормативно, књижевно, којих нормативних приручника да се држе. А нормативних приручника и нема, осим неких заснованих ни на чему, ни на каквим критеријумима. Тако настају, нажалост, генерације неписмених, погубљених, збуњених, промашених, све зарад нечије грубе и несмотрене игре. Ова власт се својом политиком према језику поиграла са земљом, с народом, с људима, дјецом, науком, историјом, традицијом, здравим разумом. Ничега доброг, нажалост, из овога није произашло.

Што се тиче покушаја увођења дијалекатских облика српског језика у норму новонаименованог језика, ту је видљиво колико отклон од Вуковог начела „опћене правилности“, који је он уградио у норму српског језика, води хаосу. У почетној фази своје реформе (1814–1818) Вук употребљава јекавске јотоване форме типа ћерати, ђевојка, иако пише језиком који има доста примјеса „славенских“, па се (нпр. у Писменици) налази и тјешитељ, утјешите, дјевственик… У Рјечнику из 1818. досљеднији је у употреби јотованих форми, нпр. ђељаоница, ђешто, ћешити и сл., али и тјеме, тјемешце, тјешње, тјешити, тјештан, подјела. Године 1839. Вук уводи једну значајну новину, умјесто јекавских јотовања (типа ћерати, ђевојка) уводи облике са тј, дј. Тим поступком је извршена једнообразност у третирању сугласничких група тј и дј (у Вуковом језику било је раније лећети, поћера, ђевојка итд. поред тјеме, утјешити, подјела итд.), а смањен је и број сугласничких алтернација, које су у великој мјери ионако сложену морфолошку слику нашег језика чиниле још сложенијом (отклоњени су, рецимо, односи дијете – ђетета – ђеца, лећети – летим и сл.). Да не говоримо колико је данас правило јекавског јотовања немогуће увести због стварања великог броја нових ријечи у којима је јотовање готово незамисливо. С обзиром на правило, то би подразумијевало облике: ђевојка од дјевојка, ђед од дјед, али и ђевица од дјевица, ђело од дјело, пођела од подјела, пређели од предјели, ђеловање од дјеловање, ђелимичан од дјелимичан, затим јотовање у дјечак, дјетски, дјелић, дјечкић, дјева, дјевица, одјенути, надјенути, дјејство, дјелање, раздјељив, додјела, здјела, подјела, дјелотворан, дјелатељ, дјелитељ, дјељив, дјелимичан, дјелић…, јер је у свим овим случајевима иза д било је од кратког јата. Тако је и ћерати добијено од тјерати, али је је од јата било иза т и у тјелести (= ћелесни?!), тјелохранитељ (= ћелохранитељ?!), тјескоба, тјестенина (= ћестенина?!), тјеснац (= ћеснац ?!), тјеме, тјемени (= ћемени?!), тјешити, отјелотворити (= оћелотворити?!), отјелотворење (= оћелотворење?!)… А ако правите нормативни приручник, основни је принцип да се након навођења правила наведу и изузеци од правила (гдје се јекавско јотовање, и штокавско у једном дијелу, не врши). Проблем је што би се од педесетак примјера свега десетак уклапало у правило, а остало не. Честрдесетак би било изузетак. Каква је онда то норма?! Е, то је Вук Караџић прочистио идући за начелом „опћене правилности“.

Даље, он ни у једном тренутку своје реформе није помишљао да у норму српског језика укључи дијалекатске облике српског језика са с’ и з’, иако је био упознат са њиховом употребом: „Осим ови општи гласова могу се чути у Српском језику још неки особити гласови: 1) Ерцеговци кашто изговарају с пред ј као Пољско ś, а з као ź, н. п. сјекира, сјутра, изјео“ (Караџић 1966/II: 29). Дакле, иако су ови гласови били широко распрострањени у српском језику (не мање него сугласник х, нешто мање него јекавско јотовање тј и дј у ћ и ђ), Вук је, и када није изричито наглашавао, имао јак осјећај за „опћену правилност“, тј. елементе у језику као дјелове једне структуре (а с’ и з’, што би се савременом терминологијом рекло, немају статус фонема, нијесу системског карактера, тј., вуковски речено, не уклапају се у „опћену правилност“). Примјери у којима се јављају с’ и з’ ограничени су на мали број лексема. Осим у с’ести од сјести, и из’ести од изјести, је од јата иза с и з било је и у сјенка (= с’енка?!), сјетан, сјетност (= с’етност?!), подсјетник, засјењујући, одсјек (= одс’ек?!), разјести, разједен (= раз’еден?!)…

Једно поглавље књиге која Вам је недавно објављена у издању Српске књижевне задруге посветили сте великану српске лингвистике Милану Решетару, а прије свега аргументима којима је оповргао претпоставку неколицине савременика да је Дубровник изворно чакавски, а не штокавски. Зашто је то питање у међуратном периоду било толико важно да је Решетара навело да се сукоби с тада врло ауторитативним Ватрославом Јагићем, који му је, штавише, био ментор на бечкој славистичкој катедри, а и таст?

– Решетар, један од Срба католика из Дубровника (којих је тада било у знатном броју), главнину опуса посветио је језику и говору Дубровника и његове околине, од најстаријих писаних споменика до новијег времена. За Решетара је не једном речено да је најбољи познавалац језичких прилика у Дубровнику. Проучио је и представио науци највећи број докумената, споменичку грађу, књижевна дјела која су настала у Дубровнику и његовој најближој околини. На основу исцрпних и опширних истраживања дошао је до непобитних резултата у вези са језиком и говором најстаријег словенског слоја становништва, које је веома рано почело да се насељава у до тада романски Дубровник, потискујући старији романски језички слој, да би га у 15. вијеку и потпуно замијенио. Према Решетару, језичко посрбљавање Дубровника ишло је поступно са насељавањем становништва из источнохерцеговачке околине, као и посрбљавањем „домородаца“, али су га вјера и државне границе у знатној мјери разликовале и одвајале од српског окружења. Према његовим детаљним истраживањима, прозна дјела показују да се у Дубровнику говорило штокавско-јекавски, односно да је најстарији дубровачки говор био штокавски (херцеговачки) и јекавски. Решетар је штокавски сматрао за српски па га је тако и именовао. Ни у једном свом раду за језик који је заснован на споменичкој грађи, коју је повезивао са изворним говором Дубровника, није употребљавао име „хрватски“.

Свој однос према језику Дубровника и његовом писму илустративно је дао на самом крају (у посљедњем пасусу) приступне Академске бесједе 16. фебруара 1940. године, приликом пријема у САНУ. Њен рукопис се чува у архиви САНУ (бр. 14456), а посљедњи пасус гласи: „Из те објективне констатације [да се у Дубровнику никад није говорило чакавски] ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никако рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек био српски“. Међутим, када је након рата, 1952. године, академска бесједа објављена у Гласу Српске академије наука под називом Најстарији дубровачки говор, овај завршни дио једноставно је изостављен. Због чега, постаће јасно у каснијим временима, када се спроводио југословенски (= хрватски) пројекат, који је имао за циљ да се дубровачко име одвоји од српског и веже за хрватско, у сваком погледу. Док се на хрватској страни дубровачка књижевност редовно увршћује у корпус историје хрватске књижевности и хрватског језика, истовремено се забрањује њено везивање за српску књижевност и језик. Одстрањивање и забрањивање свега што дубровачку књижевност не третира као само хрватску наставља се свом силином. О овоме је исцрпно и аргументовано писао Мило Ломпар, наводећи многе примјере, од којих ћемо ми овдје навести један: забрањена је књига Павла Поповића Преглед српске књижевности, са тврдњом да је овај уџбеник „застарео и шовинистички обојен“, док тако није третиран уџбеник Миховила Комбола, који је издат „’кориенским правописомʼ у условима Павелићеве НДХ и који је, у једном скраћеном и раније одштампаном виду, за све време ’те државеʼ био службени уџбеник од стране усташког министарства просвете хрватским средњошколцима (Мирослав Пантић)“ (Ломпар 2014: 127–128).

Према томе, Решетар је проблему приступао анализирајући оригиналне текстове из раздобља током којег је Дубровник постао словенски град, док је Јагић у ствари углавном спекулисао. Може ли се на ма које језичкоисторијско питање одговорити без истраживања оригиналних текстова? Ако не може, зашто их се онда клоне они који се баве историјом тзв. црногорског језика?

– Решетар наводи да се нико други осим њега није специјално бавио питањем језика Дубровника, али је, како каже, „неколико наших учењака припадом исказало своје мишљење о овом предмету, а као први Јагић, који је тежио да покаже да су пјесници писали онако како су говорили, а чакавски је, према њему ’аристократски елеменат далматинских градова, (дошао) преко дубровачке властеле, која је била у ужем односу са њима него са плебејским становништвом околице’“. Као добар показатељ да је и властела говорила штокавско-јекавски Решетар наводи Никшу Рањину, властелина који је писао штокавско-јекавски. Потом је Јагић покушао да докаже да се говор града Дубровника разликовао од околине (која је штокавско-јекавска). То је Решетар многим аргументима оспорио. Како налазимо код Решетара, „нема основаних аргумената да се је у граду икада другачије говорило него у околини јер се не може ни помислити да се је радикално мијењао говор околине Дубровника, а још је мање вјероватно претпоставити да је у Дубровник могао стићи чакавско-икавски говор ’прескочивши’ штокавско-јекавску околину“. И тако редом.

Све што је написао Милан Решетар је засновао на истраживачком раду и на аргументима. Без рада на оригиналним споменицима нема правих и истинитих доказа, све се своди на импровизацију и на идеолошко-политичке манипулације. Црна Гора и њена садашња „наука“ је, нажалост, најбољи показатељ тога. Нико од оних који покушавају да садашње политичко-идеолошке пројекције пресликају на историјски план, стварајући искривљену слику „свецрногорског“, није испекао најосновнији филолошки „занат“ у проучавању споменичке грађе: идући од палеографије, преко правописа, језика (фонетике, морфологије, синтаксе), лексичке анализе, текстологије у цјелини. И, потом, у дубље научне анализе. Дакле, нико од њих ниједан споменик никад није сагледао ни у цјелини ни у појединостима, нити то зна. Али знају да доносе тврње напречац и на „препад“, како би рекао Милан Решетар.

Примјер би могло бити Мирослављево јеванђеље. У књизи истичете да неупућени појединци тај текст називају спомеником црногорске редакције старословенског језика, штавише тврде да му је главни писар био ијекавац и Црногорац (а не Србин), дакле представник изговора који је настао читава три вијека касније и народности која је настала тек послије Другог свјетског рата. Шта је посриједи – незнање, злонамјерност или нешто треће?

– Мирослављево јеванђеље представља најстарији сачувани споменик српскословенског језика. Било гдје да је настало, оно је по свим одликама српскословенски споменик. Настало је највјероватније за цркву Светог Петра и Павла, задужбину Немањића, најпознатију задужбину кнеза Мирослава, која је била епископска црква. Како је и обичај, таквим црквама се намјењивао овако монументални споменик (односно ктитор га је наручивао). Црква Светог Петра и Павла је на Лиму, дакле подручју које је тада припадало Хуму (а не Зети), потом Херцеговини све до Берлинског конгреса. Глигорије дијак је својом руком записао коме је јеванђеље посвећено: писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног и брата Стефана Немање, који је и столовао у Благају, главном граду хумске области. У ово се сасвим лијепо уклапа и ктиторски натпис уклесан на лунети цркве Светог Петра у Бијелом Пољу, гдје пише: „У име Оца и Сина и Светог Духа ја син Завидин а именом раб Божји Степан Мирослав кнез Хумски сазидах цркву светог апостола Петра”. А и да је настало у Котору, то би значило да је настало у Немањиној канцеларији. И у чему би била разлика?

Језик рукописа је српскословенски, писала су га два писара: Глигорије дијак и други, главни писар, чије име је, највјероватније, непознато. А и да је познато, то ништа не би промијенило, што се језика и припадности овог споменика тиче. Правопис Глигорија дијака припада новијем правопису, са ћирилским правописним тенденцијама (на основама којег је настао рашки правопис), а не архаичнијем (за који се користе термини зетско-хумски, хумско-босански, глагољска правописна традиција), којем припада правопис главног писара. Али, тим истим, архаичнијим правописом писани су најстарији споменици са широког српског подручја: Повеља Кулина бана, Хиландарска повеља Стефана Немање, Хумачка плоча, Натпис кнеза Мирослава, сви до краја 12. вијека. При том не треба заборавити да правопис није језик, што се у „новоцрногорској“ науци не разликује. У црногорским уџбеницима за средње школе, насупрот основном знању и истини, пише да Мирослављево јеванђеље припада зетској редакцији (без и најелементарнијег појашњења шта би тај термин могао да значи и да покрива), из које се, потом, изводи „црногорски језик“, чиме покушавају да му придају карактер „историчности“. У новим „уџбеницима црногорског језика“ још се даље иде у импровизацију и ненаучност: „У зетском периоду развија се зетска (црногорска) редакција старословенскога језика. Најзначајнији представник те редакције и репрезентативно дјело тога периода јесте Мирослављево јеванђеље, настало у Котору 80-тих година XИИ вијека, а писала су га два писара – Зећанин/Црногорац Варсамелеон, који је написао главнину дјела, и Рашанин/Србин Глигорије, писар посљедњих двију страница. Црногорска/зетска редакција дефинише се као тип старословенскога језика изговорно прилагођен мјесноме језику преписивача из средњовјековне Зете. Из те редакције развиле су се касније и босанска и српска редакција старословенскога језика“ (Чиргић–Шушањ 2011). Тиме све што је данас у саставу Црне Горе покушавају ретроактивно подвести под „зетско“, потом „црногорско“, без обзира што се историјске чињенице и наука томе противе. Ништа од овдје написаног, једноставно, није истинито, што представља или основно незнање и непознавање историјскојезичке пробематике (искључује чак и познавање обавезног и најпростијег школског приступа материји), или је посљедица кривотворења историјске и језичке истине. Смишљен је „термин“ зетска редакција, да би се ту силом подводило и трпало све што је везано за простор данашње Црне Горе. Уз то се, ни мање ни више, из ње изводе српска и босанска редакција, што са стварним језичким процесима и историјским чињеницама нема додирних тачака. Да не помињемо да се мијешају појмови правопис (правописне тенденције) и језик. Кад све то измијешате (још територијално дислоцирате споменик), можете долазити до каквих год хоћете конструкција.

Дакле, треба узети оригинал Мирослављевог јеванђеља, знати читати и анализирати споменик, па тек се усудити о њему говорити. Овако нешто може устврдити само неко ко не зна, а глуми да зна, или намјерно фалсификује грађу.

Иако је Решетар прије више од сто година доказао да не постоје никакви специјално босански дијалекти, да се сваким од њих говори и у сусједним земљама, Ви данас морате да доказујете да не постоје ни специјално црногорски дијелекти. Зашто је језички национализам тако отпоран? Колико су за то одговорни политичари, колико новинари, а колико научници, тј. они који се тако само називају?

– Колико је Решетар био проницљив и имао истинит и поштен однос према науци, види се и из његовог одговора Калајевој политици у вези са дијалекатским приликама у БиХ. Подршку за пројекат Калајевој језичкој политици налогодавци су нашли у Ватрославу Јагићу, који је касније и сам, на неки начин, признао своју грешку. Решетар је, с друге стране, остао привржен научној истини. Наиме, послан је да прикупи дијалекатски материјал из БиХ, али му није било допуштено да презентује и употријеби сакупљени материјал, и то „зато што се није сложио с мишљењем владиног саветника Хоровица да се дијалекат у тој области разликује од дијалеката у другим крајевима“ (Ивић 2001: 274–275). О томе Решетар (након што му је ускраћен материјал за научну одбрану) каже:„Ja mislim da je tomu bio ovo uzrok: kad sam se vratio s puta (tj. iz Bosne) u Beč, odsečni šef Horovic razgovarao je sa mnom o mome putu, te me zapita jesam li se uverio da se u Bosni i Hercegovini govori jednim dijalektom, koji se razlikuje od svih susednih krajeva, na što mu čisto i bistro odgovorih, naprotiv da sam se uverio da je onako kako smo mi filolozi i mislili i znali da je, to jest da se u Bosni i Hercegovini ne govori jednim dijalektom, već se dijalekti raznih krajeva BiH pomalo prelivaju i mešaju sa dijalektima susednih zemalja (Jagić, Spomenici: 241)“, (Преузето од: Оkuka 2006: 91). Милан Решетар је остао вјеран дијалекатској грађи, која је показивала да се простор БиХ дијалекатски уклапа у шири српски ареал, да се језичке изоглосе не поклапају са државним границама, већ напротив. Из тог разлога његов дијалекатски материјал није узет у разматрање.

Савјет за нормирање „црногорског језика“ прокламовао је „прво начело модела за црногорску стандарднојезичку норму“ проглашавајући да за основу „језика“ узима „општи језички слој који припада аутохтоним црногорским грађанима“. Зар ово не подсјећа на период када је од Решетара очекивано да прикаже дијалекатско јединство и дијалекатску аутохтоност босанскохерцеговачког простора! Међутим, свака од предложених (па и дублетних) језичких црта око којих се споре заговорници „црногорског језика“ (било да припадају стандардном српском језику или дијалектима српског језика) припада источнохерцеговачком дијалекту. „Реформатори“ нијесу узели (тј. нијесу покушали да узму) ниједну језичку одлику која припада само зетско-рашком дијалекту (дакле, и говорима Старе Црне Горе), као што је двоакценатски систем, редукован број падежа (најчешће на четири) итд.

На дијалекатском плану покушава се „формулисати“ заједништво и истовјетност дијалекатског простора Црне Горе. Даље, тај простор се, одвојен од осталог, српског, дијели на два дијалекта, новонаименована као „југоисточно црногорски“ и „сјеверозападно црногорски“. Међутим, и на дијалекатској равни говорни простор Црне Горе сасвим се лијепо уклапа (и уклапао се кроз историју) у шири континуум српског језика чинећи његов нераскидиви дио. Ниједан говор, нити дијалекат, не завршава се на границама Црне Горе, ниједан од њих није „само црногорски“, нити је „општецрногорски“, како се тежи ненаучно представити сада у Црној Гори. Нема ниједне језичке црте која би била карактеристична само за говоре Црне Горе, већ се свака простире много шире.

Поменули сте Савјет за нормирање црногорског језика. Неки његови чланови у јавности као критеријуме на основу којих су установили тај језик и његов назив често наводе социолингвистичке. Можете ли да нам предочите и прокоментаришете те критеријуме? Колика је по Вашем суду њихова вриједност?

– „Образложења“ која су се наводила за овакве процесе нијесу била научно утемељена, нијесу се чак ни додиривала са науком нити су имала било какав критеријум. Лингвистички критеријуми су постојани и јасни, на њима је утемељена наука, зато их има неупоредиво мање него политичких; то су: структурни, односно системско-типолошки (тј. шта језик јесте с обзиром на граматичку структуру), генетски (из чега происходи његов историјски континуитет), комуникативни (разумљивост). Ако се они узму у обзир, дилеме нема: према свим језичким (научним) критеријумима у Црној Гори се увијек говорио и данас се говори српски језик, који има континуитет и што се језичког идентитета тиче, и што се именовања тиче. Нелингвистичких „критеријума“, који су на овим нашим просторима служили као „оправдање“ стварања нових језика, односно нових имена за исти језик, има неупоредиво више, стварају се и додају нови – с обзиром на новонасталу ситуацију, пројекте и потребу. Можете их гомилати, као и сваку произвољност и лаж. Сви су лабави, исконструисани, стварају се за дневнополитичке потребе и за дневнополитичке језике.

Какав је с обзирим на то статус српског језика, како се према њему црногорске власти односе данас?

– У Црној Гори у посљедњих десетак година одлуке и укази доношени су нагло, прављени су дубоки политичко-административни резови, почев од школског система, преко Устава, разних законских и подзаконских аката. Кад се формалноправно насиље завршило (или се привело крају), у Црној Гори је настао период привидног затишја, а, уствари, ради се на истом пројекту, по систему тихог „убијања“, да се што мање осјети и види, тихо (или само мало тише) и систематично се одузимају права српском језику и његовим говорницима. И оно што је у формалноправном дијелу српски језик задржао („језик у службеној употреби“; „уклопљеност“ и сабијеност у оквиру четвороименог назива наставног предмета) настоје да смање и униште, прећуте и игноришу, свакодневно, у пракси. Власти се понашају као да српски језик у Црној Гори не постоји и као да није ни постојао. Циљ је навикнути цијелу Црну Гору на друго име за језик, макар посредно, заобилазно, на тај начин што неће имати формалну потребу и прилику да се сретну са именом српског језика да би функционисали у систему Црне Горе. И не само да неће имати формалну потребу, него неће имати ни могућност да то своје суштинско право искористе и спроведу.

Овдје је немогуће све набројити, али ћемо подсјетити на неке детаље који о томе говоре. Прије него што је усвојен нови Закон о општем образовању (дакле, онај у којем је усвојен назив за наставни предмет Црногорски-српски, босански, хрватски), Завод за уџбенике је (не без договора са одређеним структурама власти) на брзину одштампао уџбенике на чијим корицама је стајало „црногорски језик“ (непосредно прије почетка школске године). Требало је да остану ван употребе након усвајања новог Закона о општем образовању и васпитању, међутим, мимо свих договора, ови уџбеници нијесу повучени, постепено су почели да се намећу и провлаче у школама (и данас се лагано устаљују), тако да и дјеца која су пописом опредијељена као говорници српског језика уче из уџбеника на којима стоји „црногорски језик“, упознајући се са „два нова слова“ (с’ и з’). Осим ако неко дијете смогне храбрости да се јави да не прихвата да учи „нова слова“ јер она нијесу дио стандарда српског језика (али, таквих је мало, и све мање).

Када отворите сајт Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, и тако редом, за опцију „контакт“ можете да одаберете од језика: црногорски језик, енглески језик. Како произилази, са званичним институцијама у Црној Гори можете формално да успоставите контакт једино на црногорском или енглеском језику, али не и на већинском, српском језику (мада суштински то управо чините на српском језику). Дакле, било коју службену комуникацију (а томе би, ваљда, требало да служи језик у службеној употреби) не можете формалноправно у Црној Гори обавити на српском језику. И тако даље…

У књизи посебно описујете пут српског писма, а највише се задржавате на његовој злосрећној судбини током Првог свјетског рата. Зашто сте одабрали баш то раздобље?

– Зато што је оно што данас имамо на сцени у свим сегментима било на сцени и у Првом свјетском рату. И изван Црне Горе, а и у Црној Гори. Оно што је спроводио окупатор за вријеме Првог свјетског рата данас спроводе овдашње власти. Потпуно идентично. Тиме мислим и на преименовање језика српског (само је тада уношено име „хрватски“, данас „црногорски“), укидање ћирилице, хапшење и прогон учитеља српског језика и бранилаца ћирилице (како тада тако и данас), „укидање“ Ловћена и Његоша.

Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији, почетком 1916, а исте године и у Црној Гори. Између осталог, поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је све до ослобођења 1918. године. На простору Црне Горе, која је почетком јануара 1916. године била принуђена да потпише безусловни мир (онако како га је понудила Аустроугарска). Престали су да излазе сви листови раније штампани ћирилицом (наставио је са излажењем само Глас Црногорца, ћирилицом, у илегали, у Неји крај Париза, потом у Риму). Наспрам ранијих часописа појавили су се окупаторски: Цетињске новине (почеле су да излазе 7. септембра 1916, а престале 19. октобра 1918), Илустроване цетињске новине (књижевни додатак Цетињским новинама), Вијесник наредаба, Најновије вијести, сви, од првог до посљедњег броја, до посљедњег слова, штампани латиницом (на Цетињу у штампарији Војног генералног гувернерства за Црну Гору). Једино је Вијестник наредаба / Вијестник наредаба 1916. године изашао двоазбучно (на лијевој страни листа латиницом, на десној – ћирилицом), али већ у јануару 1917. објављен је само у латиничном издању. Што се тиче лексике, у употреби се уопштава она која је доминантно у употреби на хрватском подручју (заклад, шпорт, шпортне забаве, обзнана, вијећник…). До „сијечња“ 1917. у Цетињским новинама употребљавају се и називи за мјесеце рујан, листопад итд.

У школама је забрањена ћирилица. Поред коришћења латинице, постало је обавезно учење њемачког и мађарског језика. Наставнички кадар је замијењен, у понеким случајевима чак аустроугарским подофицирима (капларима). Забрањена је српска (и црногорска) црвено-плаво-бијела застава у Црној Гори, али је, да би Црну Гору, ваљда, тиме што више одвојили од Србије, уз обавезну црно-жуту аустријску заставу, те хрватску и мађарску, па и албанску, дозвољено истицање и староцрногорске заставе.

Ловћен и сва симболика коју носи били су посебно третирани од стране непријатеља. Освајање Ловћена представљано је као најважнији циљ. Напад на Ловћен пропраћен је са великом пажњом, извјештава се о временским приликама, које нијесу биле наклоњене окупатору. Освајање Ловћена се у еуфорији по значају ставља чак испред пробијања руског фронта и испред „потпуног уништења владе Петра Карагјоргјевића“. Освајање Ловћена није имало само стратешки циљ, примарни циљ био је рушење и уништавање најдубљег српског и црногорског националног симбола, капеле на Ловћену, а преко ње књижевно-умјетничког насљеђа великог Његоша и стављање свега у друге оквире. Српски гласник, у чланку Варвари, о томе пише: „Аустро-мађарски варвари нису задовољни тиме што су нам разбојнички узели земљу, него су сад почели и скрнављењем светаца. Са Цетиња јављају да су аустријске власти пренеле мошћи владике Рада, песника ’Горског Вијенца’ са Ловћена у Цетињски манастир, а зна се да је последња песникова жеља била да на Ловћену буде сахрањен. И то су, кажу, учинили из војних разлога, да Црногорци не би долазили на Ловћен. Пред главу им је кад су почели и са мртвима ратовати“ (Српски гласник бр. 256, стр. 3, 25.9.1916). Дакле, ово данас личи на „већ виђено“.

Иако су проблеми обрађени у књизи предмет екстерне историје српског језика (која се бави утицајем друштвенополитичких фактора на његов развој), на основу Вашег приступа тим проблемима рекло би се се да сте научно и стручно ипак више опредијељени за интерну историју српског језика. Значи ли то да се екстерном бавите првенствено због актуелних збивања, као и Решетар у своје доба? Бисте ли се, другим ријечима, њоме бавили да живимо у неким срећнијим временима?

– Као што рече један мој колега, добро би било да ова књига никада није настала, тј. да није било муке из које је рођена. Али, с обзиром на огромне фалсификате које је ово вријеме донијело, с обзиром да смо свједоци свега што се дешава, не би ваљало да смо затворили очи и ћутали. Многи су значајни и значајно у Црној Гори говорили и писали, знајући да је ћутање пристајање и посустајање, да не кажем срамота. Зато ће остати забиљежено како је Црна Гора (званична), и ко у њој, у овом времену негирала себе, своју историју, своју слободу, свој идентитет, градећи „чардак ни на небу ни на земљи“.

Биографија: Од 1991. Јелица Стојановић запослена је на Филозофском (Филолошком) факултету у Никшићу. У звање редовног професора изабрана је 2012. Од 1996. до 1998. радила је на Катедри за славистику Државног универзитета у Санкт Петербургу. Сарадник је Института за српски језик САНУ, члан Матице српске и Одјељења за језик и књижевност ЦАНУ. Објавила је три књиге, више од сто научних и више од педесет стручних радова. Једно од највећих имена савремене српске науке Милош Ковачевић назвао ју је симболом одбране не само србистике него и лингвистике као науке у Црној Гори.

Разговор водио: Милан Ивановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: