Професори српског језика, књижевности и културе из Никшића одржали велики етичко-етнички час

Двадесет седам (10 +17) часних и достојанствених професора искључено је са посла јер нијесу хтјели да раде против закона своје струке и савјести: 10 професора Српског језика и књижевности из Никшића ( а остали 17 су из других струка који су се солидарисали са њима), основали су часопис СЛОВО.

Културно просвјетна заједница Србије додијелила је изузетну ВУКОВУ НАГРАДУ активу професора и наставника српског језика и књижевности средњих и основних школа у Никшићу за изузетан допринос развоју културе у републици Србији и у српском културном простору.

Ево њихових достојанствених имена :

1. Раденко Крулановић
2. Миодраг – Бели Ковачевић
3 .Миодраг – Шујо Тодоровић
4 .Весна Тодоровић
5 . Борис Јовановић
6 . Владанка Ковачевић
7. Марија Лалатовић .
8 . Драгана Тодоровић
9 . Радован Чолаковић
10 . Иванка Антовић
11. Душан Килибарда
12 . Небојша Ђилас
13 . Драгомир Нинковић
14 . Радосав Ђурковић
15 . Ранко Зечевић
16 . Светозар ЋирковИћ
17 . Веселин Матовић
18 . Радмила Митрић – Матовић
19 . Милојко Пушица
20 . Веселин Кандић
21. Ратко Шкулетић
22. Радмила Радовић
23 . Љубица Јововић
24 . † Станка Никчевић
25 . Лидија Мијушковић
26 . Миланка Оташевић – Ђурђевац
27. † Вуко Вулаш
Овај час (урок) односи се на све оне који су злобно и неуко словили о Владици Раду, вјечној зубљи нашега народа … и на све оне који су намјерно или ненамјерно заборавили, да 200 годишњицу ЊЕГОШЕВОГ рођења прославимо на највећем нивоу на начин достојан човјека – великана, којега ниједан народ на свијету не би заборавио, да га има таквога као што га ми имамо, јер без њега и његовог дјела ми не би имали што да славимо, он нам је дао шве што један народ треба да има: школу, писменост, књижевност, филозофију и створио темеље државности.

Што треба више да уради један непоновљиви гениј да га народ и држава не забораве, већ да га вјечно славе. Ко су ти несрећници који имају болесну жељу да га избришу из сјећања и душе потомака српскога народа?!. Професори из Никшића су нама својим радом и изузетном Вуковом наградом помогли да не доживимо општенародни фјаско од оних који су покушали да Његоша лише онога примата међу нашим народом и свим југословенством и ставе га а/а њихових плитко умних несрећних глава и да наше нове младе генерације незнају ко им је родоначелник, који је својим дјелом и радом учинио да нас свијет упозна и уважава као људе.

Ријеч СЛОВО у лингвистици словенских народа – синоним је за многе дивне језичке појмове које и ми у Српском језику његујемо. Синоними ријечи СЛОВО имају чудесна језичка и филозофска значења међу словенским народима зависно од контекста гдје су и како су употријебљени а посебно како су акцентовани. Мислим да су тај задивљујући назив одабрали на начин како приличи правим професорима – лингвистима Српског језика из Никшића, чијим се дијалектом говори наљепше Српски језик на југословенским просторима , то се тек види када се прочитају сви ови бриљантни текстови – есеји о Владици Раду које су приредили, и нама и будућим генерацијама.

Ти часни људи који су одбили да раде нечасне послове – да уче своје ђаке и средњешколце и преносе им знања Српског језика и књижевности и културе под ,,брендом“ Црногорски језик који никада није постојао под тим називом нити је имао граматику и правопис, а није никада виђено ниједно средњешколско свједочанство и ни једна факултетска диплома са називом таквог језика и књижевности ни у једној држави свијета до данас.

Сваки историјски народ, свој језик ствара миленијумима, његује га, усавршава, дотјерује , обогаћује новим ријечима за нове појмове везане за напредак науке, људског стваралаштва и боље међусобне комуникације ……. али му никада не мијењају назив према вољи и потребама нестручњака, политичара и лаика који имају специјалне задатке и намјере да доводе неуки народ у заблуде којима постижу своје камуфлиране циљеве и прљаве махинације у циљу освајања власти.

Језик је свето стваралаштво и власништво једног народа које је генетски усађено у душу, свијест и крв сваког припадника тога народа који га је стварао . Језик је темељни камен сваког народа који има своју историју. Језик није прћија политичких партија и политиканата већ добро цијелога народа.

Свој језик, сви народи свијета називају МАТЕРЊИМ као заједничким појмом којим изражавају плотну, крвну и духовну међусобну везу свих сународника а које мајке – родитељке преносе на бића која су с љубављу у себи зачеле, носиле и храниле свим оним органским и духовним флуидима, које један народ душом, крвљу и језиком чине нераздвојиво повезаним.

Мајке свој пород уче свему националном и наравно оном најважнијем знању – језику до узраста када га предају учитељима, професорима и школама у које имају повјерења да стичу знања на научном нивоу, језиком који је научно нормиран а не политичким одредбама прокламован.

Дјеца се повјеравају школама, да уче Матерњи језик а не туђи језик, које је народ формирао и које финансира својим средствима, јер учење сваког другог језика у основном образовању је психичка тортура и насиље и првенствени акт за асимилацију.

Погледајмо само што се дешава са нашим сународницима емигрантима у разним државама свијета, који су асимилирани духовно и јежички до те мјере да не могу да науче наш језик и схвате духовне особености нашег народа. Зар то није довољан разлог да се језик његује као највећа светиња и духовна вриједност једног народа. Језику сваки народ који држи до себе не мијења назив, као и својој нацији. То су научне константе које не зависе од политике и политичара. Називи државе се могу током историје мијењати али језик и књижевност остају вјечни симболи постојања и трајања тих народа.

Лингвистика је наука која се бави изучавањем и нормирањем језика. Научници који се њоме баве су једини мјеродавни да га изучавају и усклађују према духовним традицијама народа и доводе га као сви културни народи у граматичке норме – норме које не прописују политичари и министри већ академије наука тих народа и научни институти надлежни за тај посао , који ангажују најистакнутије признате научнике и лингвисте који тај језик доводе у оне норме које се дефинишу у оним књигама које уобичајено наука назива – граматика и правопис.

Лингвистика није посао за политичаре и народне посланике, много је то сложен и одговоран посао према духу и култури свог народа да би био повјерен њима.

Ови двадесет седам (10 +17) професора Српског језика и њихови колеге других струка супротставили су се неуком бруталном насиљу власти да раде посао који не ради ниједан часни образовани професионалац а који уче и одгајају повјерену им дјецу нашег часног народа и у које народ има повјерења да ће им дјецу васпитавати у духу патриотске части и поштења на научни начин а не по одредбама партијских нестручних министара, наравно они су одбили да раде такав посао јер се то косило са њиховим моралом васпитача омладине и достојанством професора.

Власт као свака псеудодемократска институција која не подноси непослушне људе па и професоре српског језика који су као врхунски васпитачи и пошртоваоци правде, потегла је своју ,,васпитну батину“ и брутално их отјерала са посла и оставила без материјалних средстава за живот и могућности за запошљавање.

Те људе није заштитила ни једана правна , нити нека научна институција ни државни, нити неки приватни универзитет којих данас имамо у изобиљу а који продукују школоване људе који не могу нигдје да се запосле. Зашто доводе те младе људе у заблуду ?! Зашто их не пусте да се баве неким другим друштвено корисним радом који је сврсисходан?. Питам се кога ти универзитети данас заступају науку или политику ?! Оставши без подршке, одбачени од свих надлежних институција, остаће наши професори будућим генерацијам као примјер како се по цијену злопаћења брани људско достојанство и част професије и како се држи морални час оном дијелу народа који је изгубио она достојанства које је Свети владика Раде Томов нормирао у нашој Библији ,,Горском Вијенцу “ а њихови дискфалификатори као примјер бруталног ненаучног силеџијства незнања и безакоња.

Тај акт примитивне силе протјеривања професора остаће у историји нашег народа грозна прљава нељудска најцрња дрскост коју никаквим средствима историја не може оправдати и избрисати. Хемизмом чишћења историје назива се она безочна политичка лаж за коју се ангажују они ,,псеудоисторичари и научници“ од чије би науке и истине чак и један Гебелс добио нагон на повраћање.

Да би дјеловали у оквиру својих знања и струке никшићки професори основали су часопис СЛОВО, за који сам тек ових дана сазнао да постоји (не посјећујем књижаре и трафике – инвалид сам).

У јубиларној 2013 години – поводом 200 година од рођења великана нашег слова и књижевности Великог Светог Владике Рада очекивао сам да ће држава и њене културне институције, заједно са нашим народом, тај јубилеј током цијеле године обељежити културним манифестацијама у славу човјека – божанства који нас је оплеменио, описменио, избавио од хајдучије, упутио да правимо државу правде, цивилизованих људи који живе на територијама некада најнапредније свјетске империје велике ВИЗАНТИЈЕ, која се некада граничила са оном државом коју данас зовемо Грчка, која је свијету па и нама са њим, указала путеве развоја духовности, културе, правде, писмености, школовања младих нараштаја, развоја науке, филозофије и демократије а чији су нам људи – свети Ћирило и Методије направили прву азбуку као и свим православним Словенима, те би требало да нас је бар дјелимично , као млађи народ , ,,инфицирала“ неком од ових њихових врлина.

Мислио сам да не смијемо ради части, образа, поноса и историје а због политичких циљева заборавити на Његоша – божанство без кога би и данас били Кара Даг како су нас називали и још увијек називају наши вјековни поробљивачи Селџуци . 200 година је прошло од кад се родио и од када смо се ми са њим родили и сврстали међу уљуђене народе , а ми због неке босанске буле – учитељице која се дрско усудила да каже: „да Његоша треба избацити из уџбеника књижевности јер је геноцидан писац“ што су прихватили наши псеудолингвисти, књижевници и политичари ради гласачких марифетлука и комбинација да нам је сувишан и да треба одбацити горостаса језика, филозофије и државотворности без кога нам се стрва не би знало. За кога Матија рече за вјечна времена: ,,Што послије њега има да се напише и каже?!“. А када була – учитељица рече: ,,избацити “ нико јој не рече: ,,Умукни !!“ и прихватише ту болесну ,,максиму чак и неки јадо – универзитетски професори , као да се његошевска крв и дух може избацити из душе , крви и тијела српскога народа. Мисле ли они и да смо ми болестан народ и да можемо прихватити ту биједну подметачину.

Наложили су неки ,,ново тумачи“ и нова тумачења дјела Владике Рада, као да се он није преселио у вјечност протумачен од првог до задњег његовог слова од стране цвијета наше лингвистике, науке и књижевности и душе цијелога нашега народа.

Зар послије Ива Андрића, Ђиласа и Матије да га тумаче – избацивачи са очима од сплачине – Током 2013 године прочитао сам дивну књигу о Његошу коју је написао давно још у затвору Милован Ђилас, те сам на неки начин задовољио своја очекивања и надања . Међутим када сам добио часопис СЛОВО бр. 42 децембар 2013 године, опремљен као књигу која је вијенац достојан Владике Рада на 310 страна, изванредно дизајнирана, илустрована дивним портретима нашега Владике – дике нашега народа и прелијепим златним укоричењем са цијеном од три (3) € за примјерак. Усуђујем се да кажем да свака страна овога часописа вреди бар један (1) € – евро јер то су златне странице које су написали у славу највећег Српског филозофа и књижевника , најпозванији писци српског слова које су наши никшићки професори тако зналачки одабрали и уредили на начин достојан Његоша идола свих правих Срба.

Овом књигом одржана је и књижевна 200 годишња панахида нашем бесмртнику. Требало је имати велико познавањје и знање литературе о Његошу па направити са ових 23 одабрана есеја, овакав достојни вијенац славе најславнијем међу Србима. Зар може неко на челу са Др историјских наука ИВОМ АНДРИЋЕМ – књижевним естетом без премца, са низом стваралаца СЛОВОЗНАЛАЦА Богом даних: ДРАГОМ ЋУПИЋЕМ , СВ . ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ВЕЛИМИРОВИЋЕМ, ВЛАДИКОМ ЈОАНИКИЈЕМ МИЋОВИЋЕМ, ПАВЛОМ ПОПОВИЋЕМ, ВОЈИСЛАВОМ ЂУРИЋЕМ, МИОДРАГОМ ПОПОВИЋЕМ, НИКОЛОМ БАНАШЕВИЋЕМ , МИЛОШЕМ ВУКИЋЕВИЋЕМ , ДУШКОМ БАБИЋЕМ , ИСИДОРОМ СЕКУЛИЋ , ДАНИЛОМ ВУШОВИЋЕМ , РАДМИЛОМ МАРОЈЕВИЋЕМ , ЖИВОРАДОМ СТОЈКОВИЋЕМ, ПЕЂОМ МИЛОСАВЉЕВИЋЕМ, МИЛУТИНОМ МИЋОВИЋЕМ, БУДИМИРОМ ДУБАКОМ, РАДОМИРОМ УЉАРЕВИЋЕМ, МИТРОПОЛИТОМ Др АМФИЛОХИЈЕМ РАДОВИЋЕМ И МАТИЈОМ БЕЋКОВИЋЕМ, да размишља и пише о Владици Раду као геноцидном писцу, па то су могли да дозволе себи само богохулни малоумници.

У СЛОВУ су добили ријеч само они који о генију пишу са респектом као што приличи да се говори и пише о генију са којим се горди сваки човјек коме нијесу душмани испрали и мали и велики мозак.

Његош је по мајци ИВАНИ – ПРОРОКОВИЋ – са Његуша те је он и пророк наше будућности и трајања. Литерарни љубоморни пацови – скрибомани хтјели би да га изгурају из уџбеника и класичне литературе и да се умјесто њега утрпају тамо гдје им није мјесто, на рачун полтронства које гаје према свакој власти и несојлуку, на њих је мислио онај прави српски пјесник из Сарајева када је сковао онај дивни његошевски стих: ,,Шта би дао да си на мом мјесту да те мрзе а да ти се диве ?!“.

Читајући ових 310 станица СЛОВА сазнао сам много тога о Владики Раду што до сада нијесам знао, вјерујем и многи други.

Господо никшићки професори помогли сте ми а вјерујем и другим Његошевим поклоницима да схватимо сву величину родоначелника нашега народа који је уткан својим духом у нашу крв, генетику, језик и разум.

Не знам чему да се више дивим , овим поменутим писцима који су писали о Владици са једнодушним усхићењем или Вама који сте их сјединили и повезали у овај дивни славодобитни вијенац нашем Великом Владици Раду, којим би се поносио и један Данте Алигијери. Ваш труд и подухват остат ће вјечан и чинити ће част Његошевом покољењу а на срамоту онима који су намјерно заборавили на њега – Србина који је уткао и оставио трајне духовне трагове у нама за вјечност.

Да нијесте ништа друго у животу урадили осим овог часописа – књиге захвалности и поштовања нашем претку са којим се сви здраворазумни поносе и диче, па Ви сте направили величанствено дјело и подвиг којим се и ми Ваши читаоци и поштоваоци поносимо.

Неизмјерна Вам хвала на прегнућу, те сте овако дивно, са нама прославили велики догађај у част и славу Великог Светог Владике Рада – 200 годишњицу његовог рођења и свега онога што је урадио за наш народ, те Вам сви дугујемо до земље дубоки наклон захвалности и уважавања.

Пише: Мирослав Гилић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: