Прохујало са вихором
1 min read
Замислимо на шта би тек изгледала акција највишег степена приправности (назовимо је – „Киша с грмљавином“) која се изводи у настојању да се што организованије дјелује у сузбијању климатских катастрофа…
Е, сад, нема потребе у свим ситуацијама изигравати аналитичарa (што ће овог пута на себе преузети логистичар Лазански), али, у широколепезастом доконлуку, олако прокљувисмо: да, данас живимо у симулакрум-ударима и мини-штрајковима који политику као такву држе у актуелности. Реалност је ријалити, што ће рећи да ријалити прераста у надреално.
Београд, синоћ: стање апсолутног колапса, саобраћај парализован, грађани у паници твитују који је мост од које улице или булевара или излаза из града одсјечен; хеликоптери надлећу, улична се расвјета гаси-пали-гаси, до зуба наоружани специјалци дресирани искључиво за специјалне ситуације претресају и небо и земљу и гепек и резервну гуму; рација упада усред колона дугих и по неколико километара… Слика је јасна: власт има ту моћ над којом се више не може спровести никаква контрола, док је реалност подвргнута метаконтроли сваког ћошка, степеника, ивичњака. Акција „Вихор“ само је један од показатеља да под изведбом – вјежбе из безбједности, у ствари, спроводи се терор тоталитаризма; власт је невидљива, оно што репресивно угњетава потврђује је на сваком нивоу.
Подгорица, јутрос: блокиране улице промовишу прајд, паролу чојство, разлику која не трпи никакву критику, став, уопште друкчије перципирање… Шаренило на прагу јесени чак и на симболичком плану дјелује усиљено, али тек о овој покретној представи у отвореном простору, дискурс треба да остане дискретан. Знате, менталитет сировог Балкана – такво наравоученије од себе емитује власт – треба а приори зауздати, јер непредвидљив какав јесте, очас посла направи дармар, пичвајз, срање до гуше…
Шта нам се, дакле, поручује? Друштво живи у симулакруму, а власт није дужна да чини ништа од онога што се у релацији ум – објекат тумачи и дефинише као реалност.
Чему тек тако напад превентивне контроле по логици боље спријечити (шта, кога, гдје…) него лијечити (кога, кад, гдје…). Ако се догађамо параноидно структуисани, онда није изводљиво упражњавање слободе изузев на онај начин који подразумијева писање извјештаја о кретању, времену кретања и разлогу што се кретање догађа (баш) на тој локацију у (баш) то вријеме.
Јасно, кад се спонтаност доведе у питање, шта остаје, осим страха и дрхтања у сјенци увијек већ могућег тероризма, који, е па сад, није толико наиван, напротив, и тим прије изводи се на ударним, шик и фенси, ултра-транзитним мјестима: аеродром, жељезница, стадион, хипер-мега-тржнице, саобраћајни, густи прстенови, итд. Јер, чему би надзор, мајке ти, упразно трошио батерије бескорисно надгледајући Велику мртвају, кад ту ни мртви терориста жив не би свратио.
Овако, ужи дио бегиша претворити у неколико часовни ријалити, којег ће сјутра колико величанствени Вучић наставити у својој стандардној, дубоко хладној и озбиљној пози, са рефератом којег ће исцрпно бифлати читав дневник, појашњавајући да нема контроле која не контролише ситуацијом у сваком тренутку, што ће рећи – власт се спроводи, она не присваја!
(Остаје питање: шта ли ће о јутрашњој саобраћајној парализи Подгорице имати срочити Миго, коме је до зла свега мрска и сама помисао на прес конференције и остале медијске марифетлуке?…)
Слобода за Чађа!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
https://youtu.be/2yx6gP-KrUk?t=5
Подгорица, јутрос: блокиране улице промовишу прајд, паролу чојство, разлику која не трпи никакву критику, став, уопште друкчије перципирање… Шаренило на прагу јесени чак и на симболичком плану дјелује усиљено, али тек о овој покретној представи у отвореном простору, дискурс треба да остане дискретан. Знате, менталитет сировог Балкана – такво наравоученије од себе емитује власт – треба а приори зауздати, јер непредвидљив какав јесте, очас посла направи дармар, пичвајз, срање до гуше…
Sve cemo biti samo ne normalni,ujedinili se Turci i bolesni Crnogrci, mad ih je ovdje stvarno malo bilo,a to bas vodji Liberalnog saveza smeta.Koja blasfemija Libralni savez reklamira pedere ,kada su poceli sa nezavisnoscu bilo ih je u procentima koliko i pedera ,ali nezavisnot stize,znaci sve se moze kad se malo pdmaze,kako i sa cime ptajte Andriju Popovica,bori se on junacki ,na sve moguce nacine,zardjuje svoj hleb tesko ,teze nego nekad pomorci,za koje se govrili da je zaradjen hleb na moru sa devet kora, ako pogledamo koga Andro sve ovdje podrzaje taman toliko.
Od svega je najvaznije bilo da ove bolesnike niko nije posmatrao sem policije,dvoje su dobili nalog da se prikljuce,stoce jadni moraju ,zavisi unapredjenje i plata,koji preduslovi za napredovanje,jos ako se ubace u antitroristicku jedinicu,bas ovu koju Kta vodi.
katnic i Boskovic serdar vojni koji duo ,koja sigurnost i bezbjednost,srecna je drzva koja ima ovakve zastitnike poredka i naravno drzave to je kod na suvjek jedno,mi volimo i okupatore i svoju valst podjednako,a tek uniforme,koje su ionako uvozne,kad bi bile Armani ili Versace svi bi bili dobrovoljci.Eviva junacka prknjaca,eviva Montengro!
http://feb-web.ru/
http://feb-web.ru/feb/esenin/texts/es1/es1-021-.htm
http://www.poetabg.com/htm/pisci/strani/jesenjin.htm
ТАЊУША
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.
Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал’ узећу другу ја …»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.
«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то …»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.
Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.
***
Хороша была Танюша, краше не было в селе,
Красной рюшкою по белу сарафан на подоле.
У оврага за плетнями ходит Таня ввечеру.
Месяц в облачном тумане водит с тучами игру.
Вышел парень, поклонился кучерявой головой:
«Ты прощай ли, моя радость, я женюся на другой».
Побледнела, словно саван, схолодела, как роса.
Душегубкою-змеею развилась ее коса.
«Ой ты, парень синеглазый, не в обиду я скажу,
Я пришла тебе сказаться: за другого выхожу».
Не заутренние звоны, а венчальный переклик,
Скачет свадьба на телегах, верховые прячут лик.
Не кукушки загрустили — плачет Танина родня,
На виске у Тани рана от лихого кистеня.
Алым венчиком кровинки запеклися на челе,
Хороша была Танюша, краше не было в селе.
1911
…“Fingerprints are unique to each individual, but they are also immutable. They remain unchanged from when they form in the fetus until you die, because despite any damage that the skin may suffer, they are always regenerated following the original pattern. Although they are determined by each individual’s genetic information, their development is influenced by physical factors (the exact location of the fetus in the uterus, the density of the amniotic fluid, among other things), even in identical twins or a clone (with the same DNA) the fingerprints of two individuals cannot be the same. However, there is the exceptional situation in which people are born without fingerprints. This condition is known as adhermatoglyphia…“
https://www.bbvaopenmind.com/en/science-in-your-hands-what-your-fingerprints-say-about-you/