Протојереј Јован Пламенац: Утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства
1 min read
На Јубиларном свесловенском сабору, Москва-Санкт Петербург, који се одржава од 26. мај – 3. јуна, протојереј Јован Пламенц дао је излагање на тему утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства.
Излагање оца Јована преносимо у цијелости:
Словенски народи су један етнос, једна крв, једна језичка групација. Али, предуслов њиховог јединства је један дух.
Још од времена када су примили хришћанство, када су прихватили Христово учење за основу свог духовног живота, словенски народи су ушли у међусобно духовно јединство. Али, кроз историју, то јединство нарушено је прво одвајањем Рима, као његове највеће гране, од стабла следовања за Христом и, касније, њеним даљим распарчавањем, али и исламизацијом дјелова више словенских народа.
Јединство духа словенских народа нарушено је, првенствено, духом Запада.
Карактер духа Запада је рационалистички приступ животу, који је у центар стварности узнио човјека (створење) умјесто Бога (Створитеља). Посљедица човјекоцентричности је материјализам као смисао живота. Дух материјализма превладао је Европом након злочиначке Француске буржоаске револуције. Свргавањем Руског цара, које је организовао Запад, словенски народи су остали без Христовог бранича и, као на отвореној ледини, препуштени су идеологији (идологији), коју им је сервирао такође Запад.
Посљедице идеологије која је у име добра без Бога изњедрила братоубиство, које је иза себе оставило десетине милиона лешева, толико су велике да нам и данас тај облак заблуде заклања сунце – Христа.
Посљедице сљедовања идеологијама, укључујићи и данашљи мондијализам, биле су „бијели“ и „црвени“, „четници“ и „партизани“, данас сукоби Руса и Украјинаца, Срба и Хрвата, однос црногорског режима према Русији… То је оно што видимо, што је уписано у историографију.
Оно што историографија никада неће забиљежити, а што је дубоко урезано у наше душе је – наш однос према Богу, из којег проистиче словенско нејединство.
Геније Достојевски предвидио је да ће словенски народи, када их Русија ослободи, хрлити Западу. Словенски народи под дух Запада потпадају добровољно.
Тај дух има своју еволуцију и он данас носи богоодступништво и богоборство, лажна учења и лажне вриједности живота, умјесто свевјечног ововјечно, умјесто бесмрног трулежно, умјесто духовног материјално.
Посљедично, дух Запада нуди умјесто културе антикултуру, умјесто лијепог демонско, умјесто чедности разврат, умјесто истине медијску индустрију лажи, умјесто образовања (његовања лика Божијег у човјеку) учење које од човјека ствара и духовне и материјалне зависнике од њега, умјесто пристојности раскалашност, умјесто стицања својим рукама финансијске малверзације, умјесто задовољства у Божијем дару живота дрогу као симулацију задовољства.
Тај дух растаче породицу, чини људе убицама своје дјеце коју нијесу ни видјели, јер им нијесу дозволили да се роде. Тај дух стицања материјалног без моралних обзира учинио је храну отровом, медицину и фармацију индустријом.
Дух Запада прокламује демократију као владање народа, а она је у стварности владање народом, прокламује људска права, а у стварности она су средство којим поробљавају народе, прокламују права жена, а у стварности она су средсво против материнства и породице, прокламују сексуалну равноправност, а у стварности она је промоција и наметање сексуалне изопачености.
Дух Запада довео је човјека на мјеру да вриједи онолико колико служи његовом капиталу.
Успостављање словенског јединства, у историји цивилизације било би, безмало, равно смјени превласти империја.
Њега је могуће остварити искључиво постављањем словенског заједништва на добар темељ. Тај темељ зове се – Крајеугаони камен. Христос!
Словенски народи данас доминантно припадају православној цивилизацији и, православна цивилизација данас доминантно сушчествује у словенским народима.
Истинско, трајно јединство словенских народа могуће је једино њиховим сабирањем око Христа, као апостола на Тајној вечери. Рачунајући, наравно, у на Јудину издају.
Сабрање око Христа је сабрање око Свете тајне евхаристије. Оно значи не само форму хришћанског живота, него његову суштину; не само градњу цркава, цјеливање икона и моштију, узимање благословâ, него пост, молитву, труд и жртву и, надасве, искрено покајање кроз исповијест.
Сабрање око Христа могуће је само уз љубав која је одговор на Његову љубав. Љубав према Христу за посљедицу има – човјекољубље. Из љубави према Христу рађа се љубав према породици, према ближњем, према брату Словену, али и према осталим људима, које је створио такође Бог, и то једном једином љубављу коју има, којом је створио нас православне хришћане.
Словенско јединство не може бити јединство само православних Словена. Онда не би ни било словенско јединство. Однос православних Словена према неправославним Словенима мора да проистиче из човјекољубља, које исходи из богољубља.
Није овдје ријеч о клерикализацији. Ријеч је о – животу! Свесловенски сабор на броду символизује пут у Нојевој барци. То је символични пут избављења словенских народа од потопа дехристијанизованог духа Запада.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Зашто и ко је укинуо славистику код нас, зашто се поново не отвара катедра за славистику? Нико код нас се не бави проучавање и заштитом језика и културе на државном нивоу. Сви знамо за Валтазара Богишића, а мало ко зна да је предавао широм Европе словенско право, и наравно да није био једино.најбројнији и нај старији народ у Европи, разједињен по сваком основу.
+мир мученим душама
приметићемо да мир Душама Мученика наших желимо сваког боговетног дана, сваког Светитеља прати ред Мученика
тако је, Љубав и душе наших мученика нас држе
+„….Не постоји „изгубљено“ време, као што не постоји „добијено“ време – постоје само безуспешни покушаји да се изиђе из историје и да се завети предака препусте пијанству тренутних заборава. Тако је и већина Срба помислила да ако утоне у самозаборав да ће и сви други заборавити на њих па ће их коначно „пустити да живе у миру“. Авај, у историји, зато што је она континуитет, ако нека нација и покуша да заборави свој идентитет, друге нације ће је кад-тад подсетити. Због тога је сасвим погрешно оптуживати Југославију за самозаборав – она је била само један правни оквир као и Османлијска или Аустро-угарска империја. Управо супротно – да није било потискивања заветне свести она би била изузетна прилика да се историјско искуство употпуни. Српска нација, која је некада живела просторно расута по разним државама и у три издишуће цивилизације, а сада већ истовремено и у четвртој (модерној) која је била у настанку, добила је Југославијом прилику да се спреми за изазове кобног двадесетог века. Само је требало схватити да је прокламована Југославија заправо била синоним и припрема за једну једину опасност – револуцију као антиисторијски чин и рушење континуитета нације као духовне заједнице. Прилика је пропуштена, али је неумитност историје приредила милионима Срба живот људи 25. часа…“
https://stanjestvari.com/2015/04/11/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-25-%D1%87/
+ 2.део филма
https://www.youtube.com/watch?v=UXhGri7dSHo
Дрино водо, очи девојачке-дуго скривани геноцид
https://www.youtube.com/watch?v=WD7YnKBkiaU
+Слава Теби Христе Боже, надо наша!
+“Богу је све Данас“
Зла жена, Вук записао
Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.“ – И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: „Стрижено! стрижено! стрижено!“ Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се она стровали и замакне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!“ Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу. Послије неколика дана ражали се човеку, па стане у себи говорити: „Ајде да је извадим, ако још буде жива! кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;“ па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! – Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: „Држи, да си ми по Богу брат! извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш: живот поклонити; само ме избави. одавде.“ Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: „Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! – Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, докле гођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме.“ Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растану се. – Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу. Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап. у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе. Кад се прикучи собама, ђе болује царева кћи, види ђе лете љекари и љекарице; попови, калуђери и владике, чате молитве, свјештавају масла, држе денија, и зову ђавола да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом торбом, али га не пуштају унутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, даје и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола. Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: „Ту си, побратиме!“ – „Ту сам“. „Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице).“ Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога! Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште. Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити. Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде. Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: „А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?“ – „Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе.“ – „Шта наопако! изишла твоја жена!“ повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе.
+Под ракитою, Пелагея, Выступление Пелагеи и её подопечных: Эльмиры Калимуллиной, Анри Гогниашвили и Марии Гойя
https://www.youtube.com/watch?v=ngD1LxdvXds
Jednom rijecju prevedeno na Srpski jezik vecina Slovenskih naroda prodala vjeru za veceru.