Рамуш и „пријатељи“

Пише: Саша Др. Ђуровић

„Косовски премијер Рамуш Харадинај предложио је влади да распусти комисију за демаркацију границе са Црном Гором и овластио бившег посланика Демократског савеза Косова (ЛДК) и косовског експерта Шпејтима Булићија да оформи тим који ће бити задужен за успостављање нове комисије за демаркацију“, саопштио је Харадинајев кабинет. Ето, премијер, па још и кабинет.

Кад се сјетим оног несретнога Рајка, Ђукановићевог шефа кабинета буде духовито. Написа он у једној депеши да ме поштује ал’ да сам безобразан. А шта зна црни Рајко, незнавен. Да је питао неко би му рек’о, да се само владам у складу са оном коју је Његош ставио у уста једног свог јунака „Добар са добрим, зао са злим“. Па кажем и сад да је шеф кабинета обична кафе куварица, курирка, ал’ ето, звучно је, за оне који не знају много. Него није тема, у региону гдје су премијери баш „репрезентативни“. Од нареченог Рамуша па гурај до србијанске ЛГБТ премијерке и црногорског чија је родбина намјерна да имплементира мобу над неким несретним новинаром који, ако ћемо реално а слушајући „инкриминисани“ телефонски разговор и не дјелује баш као „мали Перица“. „Мућки провокатор“ што рекао један мој друг.

Елем, премијер Косова, звучи духовито ал’ то су факти, а за фактима се водим. Дакле Рамуш тражи ревизију уговора о демаркацији линије са Црном Гором. Потпуно исправно. Што да не тражи кад му се може и кад ће му се дат из Црне Горе!? Нит мањег народа нит већег удвориштва. Зна и Рамуш да црногорску власт на трону, макар и овако климавом, држе његови сународници и блиски им Бошњаци, па кад их већ држе онда и траже мало више, јер ће они дати, иако им се неће. А и да не морају дали би, такав је то сустав, све го „карактер и политичка памет“ ријетко забиљежена у повијести.

Дакле, Рамуш је сукладно том смијенио извјесног Меху, ког је гађао у медјувремену некаквом мапом посред носа, па је на његово мјесто поперио тог некаквог Булићија. Па ће сад Булићи (не они Вањини) да то ревидира, како се договори са Рамушом већ. А онда ће то да испоставе Црној Гори па ће Црна Гора да им одобри дио територије таман као што су одобравали бескаматне кредите „виђенијим“. Морам под наводницима, не знам ко су „угледни“ тамо, части ми моје. Јес’ Радмила лијепа али ко су угледни ја појма немам. Као што су Косовару Мићу дали оне грдне паре а он гарантовао некаквом имовином у Херцег Новом, и оде у амбасадоре. Шта ће бити са потраживањима банке није толико битно. Наћи ће се већ неки модел, преварантски наравно, по логици ствари јер се у Црној Гори ствари у вељој и оној мало мањој политици базирају на превари ево скоро 30 година. Пошто то зна и Рамуш, или ако не зна има неког ко му каже, има и међу Албанцима паметнога свијета, има и коректних и карактерних, да не генерализујемо, е тај неко ће му сугерисати колико да узме од Црне Горе. Кад се може већ, јер морају дати. Ако не дају одоше низ водопад. Све то Албанци знају, па и друг Рамуш. Осим тога друг Рамуш не стоји ни интернационално лоше, јер да је супротно не би из Колмара (није смучарска јакна омиљена међ’ црногорским „џет сетом“, мада видјех у једном зимском центру да Гвозденовић носи „Descente“ ако не зна шта је добро зна шта је скупо ) био пуштен. Дакле, лошији од Црногораца нијесу. Како ме само Ћазо дочекао љетос у Улцињ… Па онда, сјетих се, части ми моје, у Штутгарту кад живјех, играо сам мали фудбал рекреативно, па пробацих једном Албанцу кроз ноге, заустави он игру. Стадоше сви, па и вријеме стало. Прилази ми као рахметли Џон Вејн. Помислих „хтио си да га понизиш па се побиј сад, што се мора није теско“ мада се ја и нијесам морао бити, чуваху ме тамо из екипе. Хоћу рећи, из фудбалског тима. Но, човјек, тај Албанац, ми пружи руку и рече „свака част мајсторе“. Постиђе ме части ми моје. Помислих „а нијесам мајстор, јер да јесам не бих имао потребу да те понизим“. Мада, провукао бих је ја брату рођеном, бијах безобразан „на лопту“.

Но, да не причам о лопти овим везашима из веље политике које није западало на гол да стану, ОСИМ у варијанти да је лопта њихова. После су они неостварене амбиције и фрустрације лијечили, кад су се домогли пара. Елем, ово је јако битно. „Иако је демаркација границе са Црном Гором кључни захтев ЕУ за добијање визних олакшица, ААК се жестоко опирала договору који су пре три године потписали Хашим Тачи и тадашњи црногорски министар спољних послова Игро Лукшић, па тај споразум, којем се успротивио и покрет Самоопредељење, никада није одобрен у косовском парламенту, напомињу приштински медији.“ Е, па друг Рамуш има карактер за разлику од неких „пријатеља“ с којима ће „преговарати“. Иако зна да је то услов, Рамуш неће док не проба да истјера на своје. А зна праксу а поготово скорашњу политичку прошлост Црне Горе која ће све учинити да задржи Албанце и Бошњаке уз себе. Зна и Рамуш, колико је само министара, замјеника министра, у влади црногорској?! Па директора и чега све не још, из албанскога и бошњачкога живља у простору знаном као Црна Гора?! Много. А зна Рамуш и да их не воли власт више него ли просјечан Црногорац или Србин него да се претвара. Да замаже очи међународној заједници, ради властитог опстанка. Није давно било кад је Ђукановић србовао више него Мандић и Кнежевић заједно. Зна то Рамуш. Зна то муфтија Зукорлић понајбоље, зато и партиципира у србијанској власти однедавно.

А у Црној Гори се поготово много толерисало. Ономе што је мијењао таблице на службеног „Ђипа“. А да бате! Па ономе што је лупетао глупости о Његошу. А да бате! Па ономе што је на челу министарства које је покрало школски програм од Хрвата. А да бате! Па ономе што два службена возила користи у приватне сврхе, са све гријачима у сицеве. А нека, оматорило се, осјетљива бешика… а било му ледно у завичају за дјетињства, није се имало, запало сад… гријачи у сицеве… неће термос са собом вућо!? Не знају шта их је снашло. Има право Лепа Рада! Не дадох јој а треб’о сам, за право. Кад је рекла да треба још неку школу формират на северу, да би се спријечиле миграције!!! Зна Радмила. Сагласан! Али прво да стопира ове „њене“. Ником од узурпатора ни по прсту! Па кад се толерише, истолерисаће се и ревизија коју Рамуш тражи. Зна то Рамуш. Зато и тражи ревизију.

Тачно да човјек осјети „садистичко задовољство“ како велибанкарски експерт Мишко Перовић, што Рамуш ревизију тражи од потомака оних који су оне са карактером, који нијесу хтјели да ревидирају, слали на Голи Оток. Историја се понавља, као трагедија а онда као фарса, ето је Црна Гора флагрантан примјер.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: