• Колумне

Сирија

12 година ‎ Славиша Чуровић

Тако је далеко од нас да ни не мислимо на њу…Сирију, али смо тако и ми били далеко, сада већ далеке 1999 – те године да право на ријеч која има снагу маља, када је права и тачна, имамо и ми, један мали народ који живи своју муку и своју коб у двадесет првом вијеку.

Они чекају, некаква опозиција, која да то јесте земљу би заузела већ поодавно, да Запад и Американци пошаљу томахавке у рат за мир, да успут поубијају пар хиљада „колатералних жртава“  и да њих, такву опозицију доведу на власт.

Гледајући учинке ратова који су Американци и НАТО водили у претходних петнаест година, намеће се питање, да ли свуда гдје промијене власт, донесу и мир и благостање и демократију? У Србији су донијели смјењивост власти, у Црној Гори останак исте, у Либији хаос и немир, у Ираку масовне самоубилачке нападе, у Тунису стални вихор револуције која пријети, у Египту немир и лудило и тако даље  и томе слично…

Ако гледамо кроз призму тих догађања, Сирији слиједи немир, јад и биједа, уколико НАТО побиједи, али и јад и биједа уколико овао наставе, да се истребљују међусобно они  који јесу за и они који нису за Башара ел Асада и његову клику алавита на власти.

Али није ово поента текста…нешто мислим колико ће настрадати  цивила, дјеце, болесних и стараца, ако НАТО крене на Сирију као на Србију? Хиљаде људи, стотине хиљада, као и досада али у пуно већем обиму, остају без крова над главом, многи гину, стотине и хиљаде унесрећених зарад глобалних циљева великих сила и оних мањих које их подржавају и имау корист од конфликта…те и такве  хиљаде мученика ће стати сјутра у ред за храну у народној кухињи или ће бити осуђене да спржену земљу дижу из пепела и наново је граде.

Асад је спреман да плати и што платити не може, да остане на власти…он данас изгледа као карикатура некадашњег поларизованог свијета и као у причи која је немогућа, он иде из пораза у пораз, не би ли чекао силу Бога да побиједи у тој битци која доноси све и односи више него све, док чека да обори коју бомбу или бомбардер, мада,  можда и побиједи и не пријети празном пушком, уколико Руси не дозволе да се утицај НАТО снага прошири још више него су сањали прије двадесет година.

Замишљам живот некога у Алепу, Дамаску или Тартуфу… градовима које већ гори ватра грађанског рата и вјерујем да и тамо, као и код нас 1999 –те године постоје људи који траже мир, али и људи који би да се бране до задњег краја даха, када им државу напада неко ко о њима самима нема ама баш никаквог појма.

Американци, Британци а нарочито Французи, звецкају данас оружјем и чекају само погодан моменат и повољну временску прогнозу да униште једну цивилизацију, или њен дио, за само пар секунди лета некаквог  томахавка или осталих крстарећих  чуда која су направили да би владали читавом Планетом. Асадови људи чекају, у бусијама, са мало напреднјим оружјем него што је сулуди Милошевић чекао 1999 – те, вјерују да могу да сломе најјачу силу свијета са тим што имају…

А овај рат, је као сваки локални, добијен и изгубљен за зеленим столом оних сила које  преко малих држава остварују своје мегаломанске пројекте, преко оних који нису сазнали да сила има и право, нарочито ако је у 21 – вом вијеку и да људима црта мете зато што жели да никада не буде метом оних других који цртају своје планове и погодбе.

Неко дијете у Дамаску ноћас плаче, неко чека да томахавци дођу и униште дјетињство, а сви остали ван тог Дамаска, али и многи у њему, рачунају колико ће моћи добити тиме што ће побиједити опозиција или власт.

Само ми у Црној Гори спавамо сном праведника, јер нити нас ко што пита, нити ми шта можемо да питамо… овдје орлови независности криште на нас који смо били унионисти, а буџет ће донијети баба Јованка са Цетиња, дугове Алуминијског ће вратити моја тетка, нацију ће помирити ЕУ, а добросусједске односе ће одржавати ЦРНЕ ТРОЈКЕ… Уз амин Европске комисије и осталих патриота, који боље познају нас саме од нас самих…

Весеље, зар  не?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: