Сјеча колашинских стабала

Читам и помишљам – ово као да се самоотргло из неког Чеслав Милошевог увода у пјесму, гдје добри, стари, пјесник са шумским обрвама и очима сове, поздравља скорашњи залазак модерног човјека, јер, пази овамо – „Постоји правна празнина – нико није надлежан за стабла на приватној земљи, упозоравају из NVO.“ Дакле, у најужем дијелу града, неколико витких јела страдало испред стамбене зграде… Дођавола и са том Управом за шуме!

Поред порушених стабала лежи на издисају и питање: ко је надлежан да доноси необориве одлуке о сјечи и обарању стабала? Оскрнављене јеле дишу за тај одговор који се још (како у наставку дочитавам текст), односи и на проблем „правног вакуума“, што, цијењени публике, није игра ријечи иако на први поглед подсјећа на то. Ипак, није мала ствар (или не би требало да буде третирано као занемарљива стварност) питање зеленила у све црвенијој монтенегрини...

Још из времена бронзаног титоизма, Колашин је водио битке са разноразним (а суштински истим) властима; некад је Колашин био актуелно питање потапања; данас се NVO организације боре за статус његовог све угроженијег зеленила.

Подгорица је, нпр., увелико прерасла у простор махнитог бетонирања (на сцени је присутан тотални процват бетоизма!), гдје се свако дрво третира као странац којег треба одмах истребити. Парк је тако мјесто које се непрестано прекраја, са сваком новом, самониклом зградом, зеленило се постепено минимализује, своди на декор, пакује у мале парцеле око грандиозних паркинга гдје не може стати ни букет бијелих рада, а камоли дрворед што улицом не залази… С друге стране, медији се питају, постоји ли решење о уређењу јавног простора који још разрађује план натурализације урбаног тренда? Одговор: све зависи од тога која се власти блиска Градња уградила у посао подизања новостамбених и других пословних објеката…

Углавном, стабла у Колашину смјештају се у причу о – ако сам добро разумио – правима приватног зеленила, која упорно питају ко су надлежни и ко води главну ријеч о њима, тј., о будућности стабала ипак је ред да више стручних глава из различитих области укрсти своје аргументе, јер „Одлука о томе које је стабло опасно, а које не, треба да донесе тим људи“, и ако неко пита нешто (као што никад не пита ништа) и моју маленкост, која је увијек на страни зеленила и здравог, нетакнутог кисеоника, Колашин је незамислив без промоције јела и другог стабља дуж главне улице која се сва елегантно протеже у сјенкама надмених крошања, које треба посебна тачка у Закону да штити као што се у Индији светкују краве.

(Мало је градова и на прсте се могу избројати они који се с правом истичу да су, између осталог, и колекционари посебног стабља. И то оног које промовише главна улица. Липе Цетињу, јеле Колашину, платани Требињу...)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: