ИН4С

ИН4С портал

Слатина: Крах хрватског модела уринираног чојства

1 min read
Помама званичног Загреба и хрватске јавности, као и домаћих слуга - идеолошких крпа и трања у Црној Гори, око спомен обиљежја Пуниши Рачићу у Слатини код Андријевице, показало је сву дволичност и биједу хрватске елите и црногорских перјаница полтронства.

Помама званичног Загреба и хрватске јавности, као и домаћих слуга – идеолошких крпа и трања у Црној Гори, око спомен обиљежја Пуниши Рачићу у Слатини код Андријевице, на приватном имању Рачића – показало је сву дволичност и биједу хрватске елите и црногорских перјаница полтронства – који су на очиглед јавности неочекивано и без разлога- „изврнули своју погану утробу“.

И уопште, никоме није јасно – коме шта има да протестује Хрватска, икада и икоме више у будућности, која је на својој територији, не на приватном имању, већ на државном плацу – открила споменик монструозном убици амбасадора Роловића у Стокхолму – Миру Барешићу, и све то урадила у присуству највиших званичника?

Послије подизања овог споменика, хрватска власт и дио хрватске јавности су требали отићи код психијатра да би се установило – да ли су они уопште нормални!?

Наставићемо причу са описом убиства амбасадора Роловића, послије чега ће бити јасно – кога је званични Загреб уврстио у хрватске јунаке, и кроз споменик наметнуо као еталон патриотизма своме друштву.

Крв амбасадора Роловића спрао урином

Има више верзија описа убиства југословенског амбасадора Владимира Роловића у Шведској.

Узећемо верзију коју је дао екстремни портал “Хрватско одбрамбено штиво”, а који је преузела и српскохрватска “Википедија” као верзију која је најближа истини јер је, очигледно, она дата из “прве руке”. И тако, у тексту “Хрватски мученици”- ”Витез Миро Барешић” иде ова прича о убиству:

“Дана 7. 4. 1971. Миро Барешић и његов пријатељ Анђелко Брајковић возили су се у изнајмљеном аутомобилу у Стокхолму с још 4 партнера укључена у планирање убојства. Њих двојица су ушла у велепосланство и затражили информације о визама на рецепцији, како не би скренути позорност на себе.

Након што су видјели Роловића у близини рецепције- извукли су своје оружје и узвикивали: „Ми смо наоружани!“ Барешић је потом погодио велепосланика у лице с властитим пиштољем и обојица су га натјерали у његов уред гдје га је Барешић погодио и други пут како би пао на под. (погодити, значи- пуцати у главу, оп.а.)

Анђелко је закључио да Роловић није био довољно миран на поду, па га је ипак одлучио везати за столицу с ужетом око руке и ноге, те ременом око врата како би се задавио властитом крвљу.

Током тог времена Барешић је чувао врата. За то вријеме испред велепосланства се стварала маса људи, медији, полиција и болничари који су стигли на мјесто догађаја. Кад Барешић је видио с балкона да се полиција приближава- схватио је да ће изворни план, узети велепосланика за таоца, пропасти ако ће полиција упадне у зграду.

Након што је Брајковић још једном ударио Роловића, изишао је вани на балкон, помокрио се на руке како би опрао крв с руку и обрисао их са завјесом.

Кад је Барешић видио каос испред велепосланства, узео је уоквирену слику Јосипа Броза Тита са зида и бацио је вани. Кад су чули полицију како креће унутар зграде Брајковић је узео пиштољ, стави га у уста Роловићу и пуцао му у главу.

Кад је полиција чула пуцањ и каос унутар уреда затражила је да се предају, а они су ставили своје оружје на под те их шутнули испред врата те ухићени без отпора. Кад су привођени с мјеста злочина неколико телевизијски постаја је већ снимало цијели инцидент. Тад је Барешић пољубио Брајковића у образ и почео викати „Живила Независна Држава Хрватска“ и „Живио Анте Павелић“ док их нису спровели до паркираних полицијских аутомобила.”

У опису овог убиства има један упечатљив детаљ, а то је да је Анђелко Брајковић, послије крвавог оргијања над Владимиром Роловићем, изашао на балкон и “помокрио се на руке како би опрао крв с руку и обрисао их са завјесом“. Потом му је ту уринирано- крваву руку стиснуо Барешић и бацио паролу у славу Хрватске!

Вјероватно се у историји човјечанства никад ништа није слично десило. Да се крв жртве ритуално спира сопственим урином? Да се неко помокри по себи да би унизио жртву, и све то у име државе Хрватске и хрватства?!

Учеснике овог монструозног убиства суд у Стокхолму је казнио дугогодишњом робијом, али су се послије годину дана нашли на слободи. Наиме, размијењени су за таоце путничког авиона који је летио на линији Гетеборг- Стокхолм, а којег су отели „милитантни хрватски емигранти“. Дотични Барешић је завршио са овим свијетом у борбама током отцијепљења Хрватске од СФРЈ и отпрашио у Ад.

Споменик, обала, трг и улица у част циничног монструма

Ипак, чудовишније је то што је званични Загреб дигао споменик „уринираном чојству и хрватству“, а све у славу поганог Барешића, којег су приликом откривања споменика назвали, а како другачије, него- витезом и мучеником!? Чега мученик? Какав витез?

Дизање споменика Барешићу се десило 31. августа 2016. године у Драгама код Пакоштана, на тргу који носи име истог лика- Мира Барешића.

Министар бранитеља у Влади РХ, Томо Медвед, је Барешића назвао “једним од највећих хрватских домољуба” чије се “дјело и жртва мора поштивати”, те позвао народ да се Мира Баришића сјећају „као хрватског бранитеља и домољуба који је био јунак Домовинског рата и симбол борбе за слободу“.

Хрватски повјесничар Јосип Јурчевић је Барешића назвао „мучеником и херојем који је кроз све своје најбоље године заступао хрватске вриједности“, те био “досљедан” иако “прогањан и омаловажаван”.

Министар културе у Влади РХ, Златко Хасанбеговић, је надахнуто рекао: „Миро Барешић је хрватски витез, јунак који се цијели свој живот жртвовао за идеју хрватске државе, положио је свој живот за хрватску државу“.

Медији су пренијели да је „најбољи говор одржао генерал Анте Готовина“, мада није јасно – како се ишта може „боље рећи“ од претходних пламених усклика „хрватском витезу“?!

Од остале хрватске елите присутни су били: Анте Деур, предсједник Савјета бранитеља при уреду предсједнице РХ Колинде Грабар Китаровић, саборски заступници: генерал Жељко Гласновић, Миро Буљ и Горан Додиг, као и генерали: Јосип Лукић и Љубо Ћесић Ројс. Споменик је израдио академски кипар Иван Кујунџић, а благословио умировљени надбискуп личко- сењски Миле Боговић.

Репортери су пренијели да је – “накнадно, када је споменик већ отворен, застава с усташким поздравом готово покрила споменик” и у “два наврата је одјекнуло громко “За дом спремни!”

Због подизања споменика у част циничног убице високог партизанског функционера и дипломате, Владимира Роловића, Црногорца рођеног у Бару, реаговао је државни врх Црне Горе упућујући оштри протест Загребу. Протест су упутили Филип Вујановић, предсједник Црне Горе и Дарко Пајовић, предсједник Скупштине Црне Горе.

Из Србије је реаговао мандатар Александар Вучић, који је о томе скандалу писао водећим функционерима Европске Уније, али и Ивица Дачић, министар вањских послова Србије.

Упућене су дипломатске ноте амбасадорима Хрватске у Подгорици и Београду. Хрватски амбасадор у Београду је том приликом направио срамни потез- одбио је протестну ноту коју му је МВП Србије упутио, уз образложење да је она „неприхватљива и непримјерена“.

Елем, изгледа да су протести званичне Подгорице и Београда експресно уважени тек након завршетка церемоније, када су учесници прославе, а зли језици тврде, ритуално опрали крваве руке урином, те их обрисали молбама и оштрим упозорењима из Црне Горе и Србије.

Потом је у Сплиту именована Улица Мира Барешића, а у Сегет Врањици Обала Мира Барешића, што наводи на помисао да- званична Хрватска увијек штити своје монструме, психопате из својих редова, и то сматра својим унутрашњим питањем.

Тако испада да је „уринирано чојство“ модел којег се хрватска елита држи чак и када је јасно да ће им се читав Балкан због тога смијати, па и презирати . Пљувајте нас, уринирајте нас, али ми држимо час- одјекује званичним Загребом!

Пуцњеви у Скупштини Краљевине СХС

Сада можемо направити неопходни осврт и на посланика Пунишу Рачића, који је био главни револвераш у грозном инциденту који се десио у Скупштини Краљевине СХС, одржаној 20. јуна 1928. године.

Тога дана је Пуниша Рачић, послије тешких увреда које су му упућене, извадио револвер тражећи од хрватског посланика Ивана Пернара извињење. Како му се Пернар није извинио, Рачић је у огорчењу пуцао и ранио га, а потом пао у афект и у лудилу пуцао на све стране.

У покушају да смири Рачића убијен је Ђуро Басаричек, потом и Павле Радић који је на једној од претходних сједница викао: “Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“. Одговор на то питање је добио од Рачића, а платио је- сопственом крвљу!

Рачић је потом ранио Ивана Гранђу, а рикошетом је погођен и Стјепан Радић, лидер ХСС, који је истражном судији у Загребу, 24. јула 1928. рекао да је сједница тог дана “изгледала страшно”, али како је био “страховито лошег вида, кратковид на граници сљепоће” па му “ништа није било јасно шта се догађало”.

Велики дио одговорности за овај злочин сносе и хрватски посланици, али и подстрекачи. Наиме, колико је понашање хрватских посланика било цинично, увредљиво и крајње недостојно постоји факт да је Рачић прије овог догађаја тражио од Скупштине Краљевине СХС да се уведе право на часни двобој између посланика, у случају да се било ко осјети увријеђен, што му је одбијено.

Иако су сви рањени били излијечени, у међувремену је од шећерне болести и срчаног удара, а не од атентата, умро Стјепан Радић, лидер Хрватске сељачке странке. На суду је и та смрт приписана Рачићу као убиство.

Тако је за три убиства и два рањавања, који су оцијењени као покушаји убиства, суд Пуниши Рачићу пресудио 33 године и 8 мјесеци робије. Добио је максималну казну, тада прописану, од 20. година затвора и на робији провео 13. година. Комунисти су 1944. убили Пунишу Рачића, а потом и његовог сина Слободана, да им се гробови не знају.

Двојици посланика, Драгутину Јовановићу и Томи Поповићу је суђено за подстрекивање Рачића на злочин, а постоји оправдана сумња да је у подстрекивању Рачића на пуцњаву учествовао и словеначки политичар др Антон Корошец, који је био министар унутрашњих послова.

Корошец је био у лошим односима са Стјепаном Радићем, и сматрао да се с таквим Радићем не може “правити држава”, а Рачић је ноћ уочи трагедије био управо код Корошеца. Послије атентата, Корошец је постао предсједник Владе Краљевине Југославије замијенивши на том високом мјесту Велимира Вукићевића, који је поднио оставку.

Нема сумње да је необуздано понашање хрватских посланика имало за циљ- озваничење и отцијепљење хрватске државе. Добили су ту могућност одмах послије дотичног инцидента.

Наиме, Александар Карађорђевић се састао са Радићевим насљедником Влатком Мачеком и са др Антоном Корошецом, нудећи им раздружење Србије, Хрватске и Словеније. Корошец је то категорички одбио. Влатко Мачек је одбио јер није био задвољан границама предложене хрватске државе.

Изгледа да је краљ Александар Карађорђевић те 1929. направио још гору грешку него 1918. године. Он је 1929. запросто морао Хрватску истјерати из Краљевине СХС! Још је би боље било да је то урадио прије немилог догађаја и пуцњаве Рачића.

Колико кошта крв?! Какав одговор дати?!

На крају, испада да су на питање хрватског политичара Павла Радића: “Колико кошта та ваша крв? Колико кошта, да платимо – па да будемо мирни!“, била два одговора.

Први је одговор дао Пуниша Рачић, који је у њега спрашио олово, брутално објаснивши- цијену.

Други одговор је био много цивилизованији, краља Александра, који је рекао да је цијена- ево вам границе Хрватске, а сада отпрашите из ове државе у троскоку.

Дакле, хрватски политичари нису требали за ту крв ништа да плате, просто су требали да узму своју државу и оду куда желе! Ипак, нису отишли, већ су остали да и даље пију крв онима који су је проливали, све уз цинизам и лударање- обавезно потом перући руке сопственим урином.

Збиља, зар није чудно то што хрватски политичари данас не постављају питање у стилу
Павла Радића: “Колико кошта та ваша крв? Колико кошта, да платимо – па да будемо мирни!“

Не само у случају грозног убиства Владимира Роловића, већ и у случају још горег масакра над Никшићанима, ратним заробљеницима у сплитском затвору Лора. А ево, о чему се ради.

Наиме, о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана, ратних заробљеника у Лори, свједочио је Гаврило Трипковић из Чапљине, а у извјештају Амнести- интернешнала за 1993. годину остало је забиљежено ово свједочење:

„Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.

Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож- те му је тако одсјекао језик.

Једном од ових Црногораца нису извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању.

На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа.

Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута.

Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи- из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери”.

Лијек – кутлача по врелим главама званичника у Загребу

Ово свједочење сам навео из само једног разлога – јер, нико од оних који су учествовали у овом масакру није изведен пред хрватске судове да одговара за монструозно оргијање над петорицом Никшћана. Поставља се питање- Зашто!?

Ако Загреб не зна шта да ради, онда је најлогичније да поводом крви Никшићана просутој у Лори поставе грађанима Црне Горе питање: “Колико кошта та ваша крв? Колико кошта, да платимо – па да будемо мирни!“

У том случају би биле двије варијанте одговора. Прва варијанта би била у стилу Пунише Рачића, а то је да се сви учесници масакра у Лори испоруче Црној Гори, те да се уз присуство судског вјештака из Хрватске, казне на исти начин на који су убијени Никшићани у Лори.

Значи, да се спектакуларно раскубају на саставне дјелове, па да им се лешеви баче у неке јаруге, што се десило и са лешевима Никшићана из Лоре.

Друга варијанта би била у стилу краља Александра, имате државу која се зове Хрватска, па осудите те зликовце по закону своје државе- да видимо да ли сте, и колико цивилизовани.

Умјесто да се одлуче за једну од ове двије варијанте, а боље ову другу, с чиме би била задовољна и црногорска јавност- званични Загреб је изабрао трећу, чудну и манијакалну.

Наиме, хрватски стражари и монстуозни злочинци су на слободи, а хрватска дипломатија „ошто осуђује црногорског стражара“ који је, за невјеровати, кутлачом ударио у главу хрватског заробљеника у Морињу.

Рјешење овог проблема руке и кутлаче, може бити у Рачићевом стилу. Рецимо, да дотични црногорски стражар буде хитно испоручен Загребу, па да са истом кутлачом излупа по глави комплетан државни врх Хрватске.

Послије тога, можда би званични Загреб био излијечен, дошао себи, почео да се понаша нормално, природно и адекватно. Зато, правда за кутлачу!

Контрaефектом дигнут споменик Рачићу у домену метафизике

Хрватски захтјев за рушење споменика Пуниши Рачићу, и подршка коју су добили у црногорским медијима од разноразне “грађанске” ситне бораније, као и црногорске Шуше и Маруше, добила је као резултат- пуни контраефекат.

Наиме, разумни грађани Црне Горе уочили су, у маниру праве господе и витезова, да хрватски и црногорски јавни посленици, који се пренемажу око споменика Рачићу, послије јавних саопштења иду на балкон, те далеко од очију јавности мокре по својим рукама да сперу крв Владимира Роловића и масакрираних Никшићана у Лори, које не смију нити споменути да не увриједе Загреб.

 

На другој страни, одједном је свима постало јасно с чиме се сусретао Пуниша Рачић у свом времену. О каквим лудилу, безобразлуку и параноји хрватских посленика је била ријеч, када се одлучио да грешно потегне ороз.

Наиме, ако се у овом двадесет првом вијеку- садашњи хрватски јавни посленици и државници отворено манијакално понашају, можемо ли само замислити шта су тек тада радили?!

Испада да је Рачић постхумно, својим спомеником- ударио такав шамар хрватско- црногорским идејним свашточинама, прецизно их отворио и сецирао до најтананије подлости и дволичности, потпуно их разоткривајући и дисквалификујући.

Априори негативца- Пунишу Рачића, ово вријеме избацило у другом виду, у новом контексту, и показало да се тамна сјенка личности ненадано може промијенити и дјелимично разумијети.

Зато, не треба бити пророк па констатовати да је, независно од тога да ли ће се споменик Рачићу срушити или не- покренут јавни процес потпуног разумијевања поступка Пунише Рачића, а тек ће невјероватно бити ако све то доведе до његове пуне, народоносне рехабилитације.

Дакако, домаћа и хрватска квазиелита то не разумије. А факт је- управо су те свашточине из Загреба и Подгорице, својим лудилима утицале да се споменик Пуниши Рачићу дигне у домену метафизике, од материјала који је немогуће разрушити.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

18 thoughts on “Слатина: Крах хрватског модела уринираног чојства

  1. NIJE PROBLEM U USTAŠAMA ,TO JE KOD NJIH KONSTANTA I TO JE TO!PROBLEM JE U NAMA ,TO JEST U NAŠIM VLASTODRŠCIMA KOJI SU ZARAD OČUVANJA VLASTI SPREMNI POGAZITI I GAZE SVE VRIJEDNOSTI KUKAVNOG PLEMENA !OVO VRIJEME BIĆE U ISTORIJI VREMENA ZABILJEŽENO KAO ČAS TOTALNOG POSRNUĆA I SAMOUNIŠTRNJA!“VRIJEME KOGA SU POJELI SKAKAVCI „!OVI BI PRODALI I SVE SVOJE NAJROĐENIJE DA VLADAJU I TO JE TO!SVE ZLO IZVIRE IZ TE NAKAZNE ŽELJE I TU NEMA NI TRUNKA IDEOLOŠKOG,VJERSKOG ,FILOZOFSKOG A MA ČEGA DRUGOGA NEGO ODRŽAVANJA NA VLASTI NA UŠTRB NESRETNOG NARODA KOJI JE ZAROBLJEN U VIŠESTRKO ROPSTVO I BEZNAĐE!VODI TI RASPRAVU O SMISLU I NESMISLU I NEKOJ UTEMLJENOSTI NJIHOVOG ČINJENJA JE ZAVOĐENJE NARODA!JOIŠ JEDNOM ,NEMA TOG SRAMNOG ČINA KOJI OVA VLAST NEĆE NAREDITI DA BI OSTALA NA VLASTI ,DOVIJEKA!TA JEDINA SILA KOJA IH DEFINIŠE JE ŽELJA ZA VJEČNOM VLAŠĆU!TO NAŠI VJEČNI NEPRIJATELJI ZNAJU I KORISTE NAŠU ZAROBLJENOST U KOJOJ NAS RAZARAJU,PONIŽAVAJU,GAZE I PLJUJU!TO JE NAŠA ZBILJA A SVE OSTALO JE SAMO POKUŠAJ PRIKRIVANJA TOG ZLA KOJI JE PRITISLO OVO KUKAVNO PLEME!“NAD NAMA JE NEBO ZATVORENO NE PRIMA NAM PLAČA NI MOLITVE“!

  2. Kakve veze imaju ubica Baresic sa visestrukim ubicom Racicem , sem sto su obadva ubice ?
    Praviti paralelu izmedju ubica jeste moguce , ali jeli uporedivo ?
    Jeste jer su obadvojica ubica zadojeni ideoloskom mrznjom , jedan ustaskom a drugi cetnickom !
    Ubica je ubica , bio on cetnik ili ustasa !
    Srecom danasnja Crna Gora vecinski ne haje ni za „nemanje , murate ni bonaparte“ , ako hrvati hoce da velicaju ustase , ili srbi cetnike , sto bi se mi oko toga sjekirali , eto im ga tamo !
    Danasnja Crna Gora je antifasisticka , anti cetnicka i anti ustaska , nece se ubicama podizati spomenici !
    A gospodin Grubac , koji se , kako kazu , slobodno nacionalno izjasnio kao crnogorac u vojnu knjizicu JNA , pa posle postao veliki srbin , nema prava mjesati babe i zabe , nije isto ubiti nekoga 1928 ili 1971 , tu nema poredjenja , ubica je ubica .

    1. Drobnjaci nijesu Crnogorci, to je cak o genetski danas potvrdjeno. pa nije bas najjasnije sa kojih pozicija je pisan ovaj komentar. Ako je sa ideoloskog komunistickog, danasnja kvislinska Crna Gora koja je vazal zapadnog imperijalizma i neokolnijalizma je sve samo ne za nikog nemareca i slobodna. O nezadojenosti mrznjom tek nema govora, jer je danasnja Crna Gora spojila Djulasovu diktaturu proletarijata iz rane faze i fasizam Sekule Drljevica iz pozne, te funkcionise po sistemu diktature crnogorskog fasizma..

  3. Ja mnim da je Hasanbegović bio debelo u pravu? Jer je time potvrdio-svu „znastvenu veličinu krvave skupštine krvave trojne kraljevine karađorđevića“ koja je -koji su u krv i pepeo pretvorili kraljevinu Petrovića Njegoša uz pomoć NATO veljihsila Amerike,Engleke,Francuske,Italije..OVRE mile..-u kojoj su sjedali bivši hrvati-bivši crnogorci-biši srbi i novoispečeni slovenci-brez korjena do juna 1991 godine-koji zapališe roditeljsku kuću-„za dom spremni“ Jugoslaviju-jopet uz pomoć braće sa „zapadnog Balkana-srbijanjaca i crno-gori-ca“…ekstra klase? Karakteristika-recepta za pite-od čega se pita ne pravi-brez da se svekne…?

  4. Smuci mi se do povracanja, kad cujem raznorodne i raznorazne zagovornike mira, demokratije, rodne i rasne jednakosti, evroatlanskih vrijednosti i slicnih naklapanja, kada uzmu da pricaju i da brane gore navedene pojmove a niko da se dohvati fundamentalnog pitanja loje prosto malo je reci strci iznad svega, a to je konstantno unistavanja srbskog naroda, koje seze daleko u proslost, i bez prekida traje i u nasim danima. Ili kad izjednacavaju npr seselja sa naserom i sl.
    A racic pored svih zasluga u ratu za srpski narod, i pored svih mana koje mu se osnovano pripisuju zasluzuje spomenik bas zbog skupstinskog cina. Jer je branio ne samo svoju cast vec vascijelog srbskog naroda i suprostavio se separatistickim zlotvorima ustaskim. Kad vec vise instance nijesu htijele umjele i smjele.

  5. Браво Војо.Написао си надахнут текст о багри усташкој нажалост покатоличеним Србима .
    За љубитеље усташке и скендербег дивизије као што је масја опомена.Знам да уживате у ритуалним клањима Срба али сјетите се како је завршио ваш поглавник анте као и његов монтенегрински пајдаш секула.Слава Пуниши Рачићу!!

  6. Čak i imena „terorista“ se pišu velikim slovom, ali to ne važi za „drugosrbijanskog vragolana“ Zorana koji nas u duhu svoje „šefice“, „baba-veštice“ Nataše Kandić „poučava“ kako da se „suočimo sa prošlošću“! OLOŠ!

      1. Fino ime nosis, Zoki. Toliko mrznje prema braci i precima odvesce te daleko odavde, bices u odabranom drustvu izdajnika i razno raznih dajguza. Ti, nevaspitano, govedo treba mirno da stojis dok izgovaras imena ovih srpskih junaka, kako iz Niksica, tako i iz Vasojevica. Podhitno crkvi da se vratis, i oprost da trazis, inace-ne gine ti Dobrota, nesoju.

  7. Нисам знао за овај наум Краља Александра.
    Што нам икад требаху Крвати, како их је звао велики Момир Војводић.
    Нијесам ни знао о којој се крви ради. Дакле, о оној са Кајмакчалана. То да кажу швапски коњушари.
    Усташе су дно људске врсте. И сад су били наумили, али су добили по цику.
    Грубачу, добро и право збориш…!!!!

  8. To je popišana nacija i popišana ,bolesna ideologija.A kod nas su još i državotvorni!
    Ova zemlja je podignuta na pravoslavnim kostima naših predaka.A hrvati i crnogorci su se pokazali kao najgori dio srpskog naroda.
    Zato što su otpad srpstva,otuda i mržnja orema svemu srpskom

  9. +Слава Теби Христе Боже, надо наша!

    Гаврина матер је она жена Трипковића што прича филму РТБ

    сви носимо иста имена…

    +
    …“Quo vadis, Domine?

    Quoniam relinqui populum Meum, Romam vado iterum crucifigi…“

    +Мученици – Логор Дретељ, филм
    https://www.youtube.com/watch?v=o1QrIcx_zGU

    о Степинцу расправа неких дана……

    његова Чиста католичка акција, окупљајући и водећи латински свет, постајући оквир и дајући модел функционисања код латина на свакодневном нивоу по свим практичним питањима живота, је друго име за живо биће те социјалне групе под окриљем Цркве папске-одатле крећу извођачи радова у свим облицима геноцида, а са учешћем и знањем свих друштвених слојева са својим социјалним функцијама, са јасном свешћу о томе у свакој латинској кући. Данас. То „ради“.

    , а колико се међу Србима уопште зна о томе?

    Срећнији пут би био, идући редом, истина-покајање-опрост-сећање и незаборав
    Али,
    латини имају формирану свест о некажњеном, а реално награђеном геноциду. Више пута. Католичење је константан и паралелан процес. Тренутно интезивно раде на тровању своје омладине и уместо истине сервирају мржњу погану и темеље за нови рат. Неће истину и покајање, да им опростимо и сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо.
    Ћераћемо се, значи.

    а,Сарајево, …Источно и блискоисточно…

    …Давно сам написао да је историја учитељица живота, али да увек учи са закашњењем, када та подука ником не треба. У оном што се дешава пред нашим очима данас управо видимо да се од историје врло мало научило. Први пример је широка расправа о узроцима Првог светског рата 1914. Све је остало онако као што је било крајем јуна 1914, када је пукла вест да је Франц Фердинанд убијен у Сарајеву…“, из зборења, скоро три године назад, блаженопочившег Милорада Екмечића,

    ево ДАНАШЊИЦЕ, 1/4 века од кад убише свата на Башчаршији,

    нађи времена, па погледај све лагано од почетка…

    камером окупаторског медија, циљно снимано, полуистине се изводе у „обради“, за полуобавештене

    а ова деца говоре између себе како јесте

    Херцеговина

    https://www.slobodnaevropa.org/a/pozitivne-reakcije-nakon-trece-epizode-perspektiva/26861623.html

    И Босна

    https://www.slobodnaevropa.org/a/perspektiva-cetvrta-epizoda-kiseljak-i-fojnica/27325807.html

    Пребиловци, село страдалника, Квадратура круга
    http://slobodnahercegovina.com/branko-stankovic-krio-sam-od-rts-a-da-snimam-emisiju-o-prebilovcima/

    филм
    http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/rts-1/1464680/kvadratura-kruga.html

    …“Бранкова емисија о Пребиловцима награђена је као дело које на јединствен и убедљив начин показује да људска вера и нада могу да победе патњу и надвладају силе зла, оличене у мрачним плановима усташа које су у августу 1941. у јаму Голубинка у Шурманцима бацили 600 Пребиловчана, међу којима и 150 деце млађе од 15 година, као и њихових наследника из ХВ и ХВО, који су у августу 1992. минирали крипту са моштима пребиловачких жртава, а потом село спалили до темеља…“

    Пребиловци, РТБ
    https://www.youtube.com/watch?v=_BjmMOWKHng

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *