ИН4С

ИН4С портал

Спорт се на наше очи храни енергијом рата

1 min read
Спорт од рата даје што је узео. Зато спорт може да донесе мир само онима који генеришу анестезирање маса - опијених гледањем лопте, ор сометхинг, како с лијеве стране прелази на десну.

Никола Маловић

Пише: Никола Маловић

Спорт од рата даје што је узео. Зато спорт може да донесе мир само онима који генеришу анестезирање маса – опијених гледањем лопте, ор сометхинг, како с лијеве стране прелази на десну.

Парафразираћу реченицу из „Велога миста“ Миљенка Смоја: „Кад будемо давали голове, немојте се љубити и грлити. Замислите како би било видјети обућара да је изашао из радње и почео викати – Људи, направио сам ципеле! Или да пекар од весеља скаче што је испекао векну хлеба!? Ваш је посао да дајете голове!“

Легендарни Сплићанин се чак и онда шалио, крајем 70-их година прошлог вијека, али је кандидовао важну тему: Чему радовање?! Посао професионалних спортиста је да поентирају, а све остало је – шоу, који по несрећи служи за каналисање мегатона народне енергија, да се оне не би употријебиле контра власти. Контра власти!

Да ли ми на спорт заиста гледамо кроз праву оптику?

У временима у којима се руши свака вриједност за коју смо знали, свједочимо о хиперинфлацији помаме за забавом, популарном музиком и шоу-програмима. Хипнотисано зуримо у екране и хранимо се ништавилом одјевеним у шљокице и перле.

Што је идеал у спорту? Да неко постане модеран гладијатор и умјетношћу координације мозга, руку и ногу, постане милионер. Но да ли је такав, чак и ако иза себе има хуманитарну фондацију, штогод друго доказао о спорту, осим да иза њега стоје корпорације које мисле на профит више неголи на спорт?

Иако је Пјер де Кубертен, обновитељ модерних Олимпијских игара, рекао да је боље да се младићи такмиче у спорту него да се међусобно убијају, има се томе штогод приговорити. Де Кубертен је све вријеме говорио о акумулацији енергије рата.

Да човјек није биће склоно паду, не би ни тзв. демократије данас по свијету свједочиле колико смо узнапредовали у једнакости, братству и слободи. Јер смо назадовали. Европа је у међувремену сазнала за бројне облике ратова, при чему смо најсклонији да видимо како многи сједе по кафићима и злоупотребљавају викенде док плаћеници регрутовани из најсиромашнијих слојева ратују за корпорацијске ствари. На исти начин је руска интелигенција „ратовала“ у Првом свјетском рату, а Парижани у Другом. Теорија анти-олимпизма казује да прескупа такмичења махом допингованих јуришника ка обарању рекорда представљају замјену за рат итселф. Навијачи иза екрана или на порталима су „народ“; Ђоковић је Обилић, а наша репрезентација је „војска“. Не чуди што су стадиони по Европи и Свијету никли након што су психолози открили да су маси потребне игре. Лебац су добили на кредит.

Не треба бити мудрац и установити да је фудбал, рецимо, натопљен потенцијом рата. Умјесто да сваки свога за јаја објесимо политичког субашу, и удружени кренемо на Владу, да за муда бесимо све квислинге, и лепезу лоших политичара редом, западни човјек, па и наш, иде на утакмице да урла. Или то чини испред монитора и ТВ-а. Ратује упразно. Пуца из празне пушке.

Иако се спорт на наше очи храни енергијом рата, он је не преображава.

Спорт од рата даје што је узео. Зато спорт може да донесе мир само онима који генеришу анестезирање маса – опијених гледањем лопте, ор сометхинг, како с лијеве стране прелази на десну.

Куриозитетни су факти који потказују Де Кубертенову максиму, барем у постисторијским временима, јер канда постоји мистична веза између Олимпијских игара и ратова, који би по предању требало да заћуте, током сусрета миру преданих атлета. Током Олимпијаде у Пекингу (2008), почео је рат Запада у Грузији. Који је добила Русија. Па је Русија побиједила и током Олимпијског рата у Украјини. Рат се водио и док су у Бразилу трајале Игре, уочи којих је – премда то није пренио нико – у Сао Паулу секта звана Универзална црква царства божјег саградила реплику Соломоновог храма.

Укуцајте. Предсједница Бразила лично долази на поклоњење. У мору других – љубитеља спорта, смрти и пореза.

Спорт? Дакако, клинци треба да вјежбају, кичму да држе право и топе килограме, али професионални спорт треба више потказивати него обожавати.

Извор: Недељник

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Спорт се на наше очи храни енергијом рата

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *