Срђан Кољевић: Узалуд пуцају на Гаврила

Нe мислим да се историја понавља као трагедија или као фарса. Та синтагма често се злоупотребљава. Зато и сматрам да су данашње полемике о поводу за Први светски рат и атентату на Франца Фердинанда произвољне, и да је ружно што се овај догађај вади ван контекста тог времена, тренутка и простора, а Гаврило Принцип тумачи ван контекста Младе Босне. Ти млади револуционари-идеалисти пребацују се у савремени, потпуно неодговарајући контекст – каже Срђан Кољевић, један од наших најпознатијих филмских сценариста и редитељ, рођен у Сарајеву 1966, који се ових дана припрема за почетак снимања филма који се бави Сарајевским атентатом.

Чему служе такве конструкције?

• То је начин да читава прича око Првог светског рата постане монета за препуцавање. Као неко ко се годинама бавио документарним материјалима везаним за читав догађај, знам да је то време представљало занос за слободом целе генерације напредне јужнословенске омладине која је била под аустроугарском окупацијом. Једноставно се пренебрегава то да су млади из Босне, Словеније, Хрватске, Далмације желели ослобођење, и конструкције из визуре садашњег тренутка делују ми разочаравујуће.

Постоји још нешто занимљиво – све тираноубице у историји слављене су као хероји, а данас, сто година након Првог светског рата, у коме је наша земља претрпела милионске жртве, појединци Србију покушавају да означе као кривца за његов почетак. Због чега?

• Прича о атентату на Фердинанда има милион слојева, и барем три генерална аспекта. Један је данашње „спиновање“ тог догађаја разним „анализама“ које се базирају на полуистинама или изостављању чињеница да би се прича лансирала у овом или оном светлу. Друга ствар је сам атентат, а трећа однос атентата и Првог светског рата. Неоспорно је да у „новом“ читању историје има медијског наставка деведесетих година и сатанизације Србије. Али постоји и важнији интерес – глобално редефинисање Првог светског рата, тај захтев који је Немачка упутила Француској, Британији и осталим земљама како не би било ни поражених, ни победника у том рату, а ни криваца, кад су они у питању. Прави се друга прича, у процесу који иде „миц по миц“, и у крајњој линији је логичан, с обзиром на ситуацију у Европској унији данас. Француска и Британија нерадо пристају на то, или пристају у одређеној мери, онолико колико им то одговара.

Дa ли ми појединци данас имају храброст да се побуне против онога што је аморално, или смо се потпуно затворили у своје мале животе, егзистенције и интересе?

• Утисак је да живимо у крајње апатичном тренутку и друштву. С друге стране, мислим да идеали социјалне правде, слободе, бољег друштва… нису умрли, нити икада могу да умру. Питање је само када ће се и на који начин активирати. Јер, то су идеали о којима овде причамо – цела Млада Босна и Гаврило Принцип јесу прича о једнакости, социјалној правди и слободи за све јужне Словене, не само за Србе. Имали су ту врсту заноса, али и развијену свест о томе шта су урадили. Рекли су – нама је жао Фердинанда као човека, али као тиранина није. Васо Чубриловић тражио је опроштај од Фердинандове деце, и добио је писмо у коме му они праштају учешће у атентату.

Значи ли то да ће Немачка једног дана „опрати“ своју политичку историју?

• Није тај процес толико транспарентан, и, што је важно, није једногласан. Веома сам везан за Немачку, пословно, знам да тамо има много храбрих и гласних људи, који говоре о овом проблему, и да не ваља прекрајати историју. Ми, нажалост, најчешће реагујемо на оне који нису истинољубиви. Примера ради, с једне стране имамо много помињану књигу Кристофера Кларка, једног од главних германистичких ревизиониста Првог светског рата, који је Младу Босну упоредио са Ал каидом, при чему и он сам тврди да Сарајевски атентат није повод за Први светски рат, већ само изговор. Кларк, који је најнегативније расположен према атентаторима и нама генерално, подвукао је разлику између повода и изговора. Његова књига се и не бави нама, него доказивањем да кривица за рат није на страни Немачке и Аустрије, већ је, подједнако и понајвише, на страни Русије и савезника, Француске, Британије и Србије, наравно. Али првенствена мета је Русија.

Зашто се, рецимо, у нашој јавности не помиње врло занимљива књига немачког аутора Дитера Хофмана?

• Хофманова књига „Скок у таму“ бави се периодом непосредно уочи почетка Првог светског рата, и управо се у њој установљава да су још половином маја 1914, дакле месец и по дана пре видовданског атентата у Сарајеву, немачкој војсци издата наређења која су значила непосредан почетак припрема за рат. Има, дакле, озбиљних гласова у Немачкој, али то што ми знамо за књигу Кристофера Кларка, која се свуда развлачи, а не знамо за Хофманову, говори о још једном феномену данашњице – о таблоидизацији науке и историје. Када неко помене Ал каиду, то сигурно добија више простора у јавности него када неко исприча причу која се заснива на истини и чињеницама.

Иво Андрић, и сам члан Младе Босне, називао је припаднике овог покрета побуњеним анђелима, а стотину страна којима се завршава роман „На Дрини ћуприја“ посветио је управо рађању идеје о слободи… А данас неки „зналци“, чак и у Србији, Принципа називају терористом…

• У питању је покушај неких наших људи да се прилагоде новим приступима у проналажењу узрока за почетак Првог светског рата, који се пласирају у појединим земљама Европе. Други разлог је недостатак знања и прихватање полуинформација. Јер, „спиновање“ овог догађаја почело је још пре двадесетак година. Пример за то је манипулисање лажним податком да је грофица Софија Хотек фон Хохенберг, супруга Франца Фердинанда, била трудна, све не би ли се Принцип представио у што горем светлу. Наравно, Софија није била трудна, имала је тада 47 година, и била је оперисана шест година раније, после једне трудноће која се лоше завршила.

Ваша нова прича говори, заправо, о адвокату Рудолфу Цистлеру, човеку о коме наша јавност врло мало зна. Зашто је управо он јунак филма који ускоро почињете да снимате?

• Пре осамнаест година за своју дипломску драму код професора Слободана Селенића изабрао сам узбудљиву и дивну причу о Рудолфу Цистлеру, који је по службеној дужности био бранилац Принципа и његових другова, њих 24, оптужених за убиство престолонаследника и за велеиздају. Наравно, за то је био одабран због свог аустријско-немачког порекла, а био је Хрват и социјалиста. Његова одбрана, морални и професионални интегритет и храброст које је показао, и данас се наводе као пример у антологијама чувених судских одбрана.

Шта су били Цистлерови аргументи у одбрани Младе Босне?

• Он је доказао да оптужница за велеиздају кроз покушај отцепљења Босне од Аустрогарске није правно утемељена – јер је анексија Босне бесправна, то јест није усвојена у аустријском и угарском парламенту. Односно, његовим речима, не темељи се на праву него на сили. А кад се право уклони, како је рекао, све државе постају само велика разбојништва. Другим речима, ако Босна није била у територијалном савезу Аустроугарске монархије, није се могла ни отцепити од ње. Цистлер је тиме, на запрепашћење читаве Аустроугарске, доказао да чин припадника Младе Босне није могао да буде велеиздаја, нити кажњиво дело. Због такве одбране је прогнан.

Већ касните са почетком снимања филма?

• Док нас бирократија државе кочи, и се већ доводи у питање остварљивост наших напора да за Видовдан 2014. имамо завршен филм, дирљиво је да нам се јављају људи који имају свест о важности ове приче да макар мало, колико је у њиховој моћи, помогну да се филм сними. Бивши министар културе, иако је још пре шест месеци обећао помоћ, није испунио обећање. Чак ни у форми уговора, иако је још пре три месеца Влада Србије, на заједничкој седници са Владом РС у Бањалуци, донела одлуку о подршци пројекту. Ево, позивам министре из новог састава Владе, као и оне који су присуствовали седници – ако мислите да ову причу имамо снимљену и спремну за стогодишњицу Сарајевског атентата, сада је минут до 12. При свему томе, продуцент „Кошутњак филм“ за почетак реализације тражи само уговор за договорена средства, не и средства одмах.

Имамо ли сада, овде и у свету, сличне примере херојства и непоткупљивости?

• Данас, нажалост, поред корупције у економском, материјалном смислу, имамо и духовно-интелектуалну корупцију. Она се, у крајњој линији, очитује и у тим полемикама око Првог светског рата, Принципа, о улози Младе Босне, која се води према тренутним интересима, или интересима који су везани за идеале новог система вредности. Чини се да људи покушавају да промене све, и да се на аморалан начин прилагођавају ветровима који дувају. Када је то данас тако, утолико више штрчи неко ко је спреман, као што је то био Рудолф Цистлер, да се супротстави… Занимљиво је да је судија Никола Мандић, који је тада тражио да Цистлер буде изведен пред војни суд, где су се изрицале само смртне пресуде, касније постао потпредседник владе НДХ у време Анте Павелића.

Коме су такве вредности данас узор?

• Човек мора да има однос према истини, и мора да одбије да буде корумпиран због било каквих притисака, опортунизма, интереса или тренутних мера вредности – то говори Цистлеров пример. Тешко је, наравно, када духовни амбијент и читаво друштво у коме живимо сугерише да човек, ако има морални интегритет, ако не жели да се прилагођава, постаје аутсајдер. Али где је та линија коју човек повлачи и каже себи – јесте ово рационално, али није нешто што је мени морално прихватљиво?

Да ли наше друштво има моралну линију испод које се не иде?

• Мислим да је друштво свуда, па и код нас, подељено на сличан начин као и пре сто година. Већина обичних људи средње или старије генерације, средњег сталежа, има добро постављене моралне границе, док је у лажним елитама увек постојала већа потреба да се духовно корумпира, да се из одређених интереса прелази та граница. Док је у јужнословенским народима и у неким земљама Европе, попут Ирске, Гаврило Принцип био херој сиромашних, обесправљених, поробљених, део српске буржоазије чак и у Босни доживљавао га је негативно. Њен први интерес био је заштита сопственог богатства, ко год да је власт, и без обзира на то како живи народ. Та врста логике постоји и у делу данашње такозване елите, њен императив је имати, а не бити.

Колико су онда занос, идеали и храброст потребни данас?

• Оно што мене највише и занима јесте Цистлер као пример храбрости у контексту данашњег света. А храброст једина може да улије наду у будућност. Ми покушавамо, а и цела Европа то чини, да афирмишемо систем вредности који се базира на уређеним законима. Јер, они који иду супротном страном, страном прилагођавања, и моралном позицијом која у крајњој инстанци даје могућност да се и у овом веку догоди Холокауст, а да се људи томе прилагођавају тако што окрећу главу, човечанство воде у трагедију. Храброст да неко каже – не, ово није у реду, иако сви остали слежу раменима, то ми је главни мотив да испричам ову причу о сарајевском процесу.

У чему је наш потенцијал, и шта може да нас мотивише?

• Шанса је у даровитим људима, али се они потцењују. Кад би се ствари сложиле на праведан начин, да читаво друштво афирмише етичку мотивацију – да сви заједно, својим знањем, моралном одговорношћу, добрим васпитањем можемо много тога да променимо – мислим да би се људи покренули. Криза није само материјална, али је првенствено материјална. Људи су скептични јер су преживели више од двадесет година изневерених нада и константног разочарања, и тешко могу да верују. Али ако би неко читав систем вредности поставио на здраве основе, ако би понудио гаранције да ће се друштво извући из кризе тако што ће свако од нас дати свој допронос, људи би поверовали. Проблем је што је наше друштво до те мере корумпирано, и што се наше знање о томе потврђује сваки дан, па људи више нису спремни ни на шта. А желели би да се ангажују, сигуран сам.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: