Турска застава у Рожајама на обиљежавању пада Цариграда
Да су у Црној Гори на дјелу двоструки аршини свакодневно имамо потврде, па тако полиција, уз казне, отима српске заставе у Колашину, док се, рецимо, не усуђује да дира огромну турску заставу у Рожајама.
Турска застава истакнута је поводом обиљежавање отварања вјерске школе у Рожајама, а интересантно је да је читав догађај уско повезан са годишњицом пада Цариграда, односно турског освајања највеће хришћанске престонице тог времена.
Овај догађај у Рожајама је, такође, посебно занимљив у контексту насртаја режима на сватове са српским заставама у Колашину. Подсјећамо, полиција је тада одузела српске заставе, а сватове прекршајно процесуирала, што представља класичан примјер дискриминације Срба.
С друге стране, као што се да примјетити на фотографији, зграда у Рожајама је малтене заклоњена огромном турском заставом, али је „промакла“ будним чуварима новодукљанских тековина.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Živim u Srbiji i ponosan sam na svoje crnogorsko poreklo ali moram reći da je ovo sve jedna velika igra, veštački se pravi razdor između ako baš nismo isti onda između dva slična naroda koji medjusovno imaju više veze jedni sa drugima nego li razlika. Iskreno nije mi prirodno da ajde da kažem Crnogorac više voli Albanca nego li Srbina, ali dobro neka bude što biti ne može. Ja samo molim Boga da Srbi u Srbiji ostanu ovako tolerantni, jer bojim se da mi koji imamo neke veze sa Crnom Gorom ne budemo kolateralna šteta, nas ima mnogo više u Srbiji, nego Srba u Crnoj Gori… Do te mere da mi komšija moj dragi kaže „Boki počinje puno da mi smeta to sve šta se radi, dosta više izgovara“
e kad bi zano gdje je zatrapljen
Ovo je sve poluđelo, viđi ovijeh avetinja, e da mi je Tita dići da posredi malo ovaj Balkan .
Када би једна опозициона парламентарна странка у име Срба затражила да српска нација постане чинилац уставно правног система Црне Горе тада би се режим нашао у ситуацији да мора да се према Србима тако и односи. Нова се умјесто овога бавила темом да ли би се штогод више могло порадити на остварењу захтјева ЕУ интеграција и такмичила се у ЕУ подобности са режимом. Какви су резултати видимо. Представници Европске уније приликом доласка на Балкан држе придике режиму у Србији ако некој од мањина у Србији неко стане на сјенку. Данас у Србији постоје национална одјељења за националне заједнице и у мјестима у којима оне имају само по три ђака за једно школско одјељење. Истовремено приликом доласка у Црну Гору ти исти представници ЕУ ни рјеч не проговоре о апартхејду према већинској српској језичкој заједници која је онемогућена да формира српска одјељења у којима би ђаци изучавали српску историју и српску књижевност ( умјесто Брковића, Николаидиса и сличних ). Представници ЕУ долазе тако у Црну Гору јер им се тако може, то им је омогућила Нова. Када би једна опозициона парламентарна странка у име Срба затражила формирање српских одјељења у црногорским школама црногорски режим то не би могао да блокира. Када би једна опозициона парламентарна странка у име Срба затражила да се у закон о употреби националних симбола унесе да је национални симбол Срба у Црној Гори државна застава Србије онда би режим био онемогућен да истовремено толерише заставе Албаније и санкционише истицање застава Србије.
Ово нам је борба Нове дала,
да сањамо шиптарска и турска права.
Potrudi se samo malo pa ćeš dobit Nobelovu nagradu za poeziju!
Хоћеш рећи да нисам искористио нешто тако инспиративно, такав примјер умјешне и срчане борбе. Опробај се ти. Можда ћеш ти томе дати ватрени тон.
Sale, a terapija?
Pad Carigrada
GRIGORIJE MIKIĆ
PREGLED ISTORIJE HRIŠĆANSKE CRKVE
Carigradu se približio poslednji čas. 29. maja 1453. godine zauzeo ga je Mehmed II. Na zapadu se niko nije makao da ga spase, a grčka vojska od nekih 5000 dobrovoljaca i kaluđera nije mogla zadržati neprijatelja. U krvavoj borbi je poginuo i sam car, a patrijarha je nestalo. Carigrad je sad opet, kao i za krstaša, doživeo grozote: pljačkanja, palež, uništavanje svetinja i dragocenosti. Ponos istočne crkve – Sveta Sofija – pretvorena je u džamiju, a carigradska biblioteka sa dragocenim rukopisima uništena je. Zapad je zadrhtao na vest o padu Carigrada, jer među Zapadom i Turcima nije više bilo nikakvog bedema. Ali papama ipak nije uspelo da pokrenu zapadne države na novi krstaški rat protiv neprijatelja koji im je bio tako blizu. – Naskoro su skršeni i poslednji ostaci samostalne Srbije (Smederevo pada pod tursku vlast 1459) i na ruševinama istočnih pravoslavnih država zavladao je – islam.
Stanje pod Turcima
1. U velikoj i vekovnoj borbi koju je islam vodio sa hrišćanskim Istokom, od Arapa počevši pa do pada Carigrada, podlegle su . hrišćanske zemlje. No ti osvajači nisu uvek i neprestano bili samo razarači. Na mahove su i oni osećali da kod pobeđenih ima nečega jačega od pobedilačke sile, pa su to i poštovali. Arapi su npr. poštovali grčku prosvećenost i nauku, te su njome obogatili svoj duh, pa su i sami radili na tim poljima ljudskog duha. Turci Osmanlije, koji su konačno srušili vizantijsku carevinu, uvideli su da kod sveta koji osvajaju ima osim države još jedna sila, koja ne pada sa državom, nego može i samostalno da živi. To je hrišćanska vera i njena duhovna organizacija – crkva. Zbog toga sultan Mehmed II, čim se posle pada Carigrada stišao prvi nalet pobedilačke rulje, uređuje položaj hrišćanske crkve u novoj državi. Taj položaj, kako ga je on zamislio, bio je dosta povoljan. Prvo je naredio da se na mesto nestalog patrijarha izabere nov. Tog novog patrijarha – Genadija Sholarisa – primio je sa svima počastima, kako su to činili vizantijski carevi. Darovao mu je štaku, omofor i raskošno opremljenog belca. Njemu, „miletbaši“, starešini svih hrišćana u državi, izdao je ferman sa odredbama o crkvi. Priznao je hrišćanima pravo da ispovedaju svoju veru i da obavljaju svoja bogosluženja. Ponešto je ograničio. Zabranio je zvona, svečane ophode i sve što bi moglo vređati osetljivost muslimana. No zabranio je i nasilno prevođenje hrišćana na islam, pretvaranje crkava u džamije i oduzimanje crkvenog imanja. Zajamčio je patrijarhu i njegovim vlastima upravljanje crkvom po dotadašnjem redu i zakonima.
2. U državnom životu je, po turskim zakonima, bio položaj hrišćana teži. Prvo, nisu mogli biti ni činovnici ni vojnici; drugo, sva zemlja je postala državna, a hrišćani su je radili kao tuđu, bili su kmetovi i plaćali za nju svojim spahijama i begovima. Dalje, kako uopšte nisu smatrani građanima, nisu hrišćani imali prava da svedoče na sudovima i sl. – No kako neprosvećeni Turci nisu bili kadri da upravljaju državom, koja je pre njih imala savršenije uredbe, uzimali su ipak Grke u državnu službu. Naročito za spoljnu politiku i u mornaricu. U drugim hrišćanskim krajevima bili su hrišćani bespravna raja, kojoj se propisivalo štaviše i to kako da se odeva.
3. No sve bi to bilo podnošljivo da kod Turaka nije bila jača od svakoga, pa i od njihovog zakona – samovolja sultana, vezira i manjih pokrajinskih upravitelja. Tako vidimo da sam Mehmed II postupa sa hrišćanima protivno svome fermanu. On je počeo, a njegovi naslednici su nastavili da pretvaraju hrišćanske hramove u džamije, zabranili su zidanje novih hramova, a za opravku starih plaćalo se mnogo. Kad bi se ko usudio da bez dozvole opravi hram, izlazile su vlasti da stave stvar u pređašnje stanje, tj. da poruše i ono što nije opravljano. Sultani su se mešali i u crkvenu upravu i suđenje. Nasilno poturčivanje je prešlo u običaj i zakon: s vremena na vreme su po svim hrišćanskim krajevima birali najlepše i najpametnije dečake, oduzimali ih od roditelja, turčili ih i od njih obrazovali svoju najpouzdaniju vojsku – janičare. Iz njihovih redova su izlazili veliki turski državnici i vojvode. U vremenima kada su Turci nesrećno ratovali iskaljivali su gnev na hrišćanima.
4. Turska uprava je unela u crkveni život jedno veliko zlo – simoniju. Turci su bili lakomi na novac, zato je svaki novi patrijarh morao plaćati taksu državnoj blagajni, a veziru i drugim visokim činovnicima davati velike darove – peškeš. Izbor patrijarha postao je za njih veliki izvor prihoda. Mnogi patrijarsi, potrošivši novac za svoje mesto, prodavali su niža crkvena dostojanstva. Zbog toga su na najvažnijim crkvenim mestima sedeli često nedostojni, neobrazovani ljudi. To zlo je išlo do dole, do sveštenstva po parohijama i po manastirima. Niže sveštenstvo je ucenjivalo svoje verne i za ono za šta je rečeno da badava daje, jer je badava i primilo.
Simonija = davanje svešteničkih mesta za novac. Naziv je po Simonu vračaru koji je hteo od ap. Petra da kupi dar Svetoga Duha (Dap 18, 18).
5. Pod Turcima je svuda pala crkvena prosveta. To se osobito osećalo kod Grka, koji su nekada bili visoko prosvećeni. Narod je osiromašio i nije mogao da izdržava škole. Učitelji su postajali besposlene zanatlije i skitnice. Sveštenička mesta su dobijali ljudi koji jedva znaju da čitaju i pišu. Bilo je dosta da znaju nešto pojati. Kako su sveštenici jedini mogli biti narodni prosvetitelji, prosvećenost je u narodu pala do varvarstva. Moral se gubio, praznoverja je bilo mnogo (zapisi od hodža). Tako je bilo kod svih hrišćanskih naroda u Turskoj. Kod Grka se u XVIII veku javlja misao da neprosvećen narod i ne može želeti slobodu i pojedinci počinju da šire prosvetu i znanje kroz dobre škole. Ugledaju se na zapadne narode. Doživeli su najveći otpor od neprosvećenog višeg sveštenstva. – No osim Grka pod Turcima, postojale su grčke kolonije u dijaspori po Evropi. To su bile bogate grčke trgovačke opštine u velikim trgovačkim središtima, kao u Veneciji, Padovi, Rimu, Trstu, Beču, docnije po Mađarskoj. Neke postoje već u XVI veku. Te kolonije su bile nacionalno i verski vanredno svesne. Njihov podmladak je sticao više obrazovanje po evropskim srednjim školama i univerzitetima. Oni su i materijalno i inače uticali na svoju mater-domovinu, te verska prosveta počinje kod Grka od XIX veka da napreduje. Po većim gradovima se otvaraju gimnazije; otvorena je i visoka bogoslovska škola na Halki. Nepravoslavni hrišćani, Jermeni, imali su kao i Grci svoje kolonije po Evropi i tamo su primali prosvetu i širili je među svojima u otadžbini (Venecija, Beč).
Crkveno slikarstvo i neimarstvo propalo je takođe pod turskom vlašću. Obe te crkvene umetnosti spustile su se na stepen nevešto rađenih zanata.
Ko danas slavi ovakve datume…..??????????
Па зар назови застава монтенегра није слична турској,па несретни дротови не могу да уоче разлику.
Паметноме доста. Уздрављу
Ima li Lekic neki stav o ovome?
Ima, Lekiću je važno da nema srpskih zastava i simbola, kao i onome prof. crnogorskog Radonjicu koji se zgrazavao kada je na skupovima DF vidio srpske barjake
Očito crnogorskoj vlasti odgovara da izazove medjunacionalne incidente. Kako drugačije tumačiti policijsko otimanje srpskih zastava i uklanjanje spomen ploca srpskoj vojsci, dok s druge strane na sve strane imamo crnogorske, albanske i turske zastave. U pitanju je jasna provokacija kako bi doslo do sukoba, a onda ce im to biti dobar povod da kazu kako je spas u NATO-u. Jeftina igra. Muslimani/Bosnjaci i Albanci neka se zamisle koliko im je Djukanovic prijatelj kad ih ovako koristi kao pione.