У Кучима похрањени посмртни остаци Ђорђа Божовића Гишке. Аманет испуњен (ФОТО)

Посмртни остаци команданта Српске гарде Ђорђа Божовића Гишке су, послије опела, сахрањени у породичној гробници у селу Безјово, у Кучима. Према ријечима његове сестре Славице Божовић је ноћ прије одласка у Госпић са Српском гардом оставио аманет да га, ако погине, сахране у Кучима, „међу својима у Црној Гори“.

Опело је служио протојереј Велибор Џомић, а присуствовали су родбила покојног Божовића, саборци и пријатељи.

„Нисмо се сабрали око смрти него око живота, јер се десило велико знамење којим Бог објављује своју милост и своју љубав своме народу. И чуло се то већ на све четири стране свијета, нема потребе да вам говорим оно што ви већ сви знате, а што се догодило јуче када је тај свештени, мученички гроб отворен, да је брат Ђорђе изашао поново да га огрије сунце – цјелокуп. То је једно од Божјих знамења у овом времену. 

Својим рукама смо додирнули човјека који је показао како људски ваља и требује поживјети на земљи, који је знао и да погријеши, али и да се покаје,“ нагласио је о. Велибор Џомић и додао:

„Нећемо ми судити је ли ово или је оно, али само говоримо оно што смо видјели својим очима и оно што смо додирнули својим рукама, а додирнули смо живот а не смрт.“

Он је присутнима пренио благослове митрополита Амфилохија који је био спријечен да у Безјову одржи опело, јер је на служби у Пећкој партријаршији.

Мој брат је умио само да живи као јунак и да погине као јунак

„Мој брат је умио само да живи као јунак и да погине као јунак,“ казала је Гишкина сестра Славица и додала:

„Причао је пуно пута како му је срце остало на гробљу Мартиника, када се први пут попео овдје и видио споменик, који је мој отац подигао 1953. године, гдје је сакупио све остатке својих предака. Ђорђе је одлучио да пренесе оца и да и он буде ту сахрањен.“

Божовић се захвалила бројним рођацима и гардистима, као и Ђорђевом брату Брану Мићуновићу, што је помогао да се Гишкина жеља испуни и што се „безброј пута према њиховој породици понио као да је Ђорђе жив.“

Ђорђе Божовић Гишка је погинуо на ратишту код Госпића, 1991. године, под неразјашњеним околностима. Његова Српска гарда тада је била ушла у дубину хрватске територије.

Према званичној верзији, он је напуштен од три тенка тадашње ЈНА који су се, умјесто да му чувају одступницу, из до данас нејасних разлога, једноставно повукли. Гишка је тог 15. септембра 1991. године, дан прије 36. рођендана, више пута напустао заклон позивајући помоћ. Кад се посљедњи пут нашао на брисаном простору, погођен је са три хица. Умро је на рукама свог синовца, такође борца Српске добровољачке гарде, Милована Мићковића, једног од свједока његове погибије, који је и сам тада био рањен.

Гишка је упамћен као човјек који није трпио неправду. Прича се да је кроз служење затворских казни успио да прочита скоро све књиге затворских библиотека и да заврши факултет ДИФ. Кажу да би завршио и теологију коју је студирао али му нијесу дали да из затвора полаже испите.

Његов пријатељ и саборац Драгољуб Бата Павић, последњи командант СГ, казао је у интервјуу за један српски медиј да су му последње ријечи биле: „Браћо за мном!“.

„Увек је ишао први испред свих,“ казао је Павић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: