Насловна Мозаик Велики јубилеј српске књижевности: 125. рођендан нобеловца Иве Андрића

Велики јубилеј српске књижевности: 125. рођендан нобеловца Иве Андрића

1
ПОДИЈЕЛИ

Данас је 125 година од рођења највећег писца којег је Србија икад имала и јединог нобеловца са југословенских простора, Ива Андрића.

Иво Андрић је одрастао у сиромашној породици, са мајком је преживљавао тако што је она чистила по кућама, док му је отац преминуо док је Иво имао само две године. Исто то се догодило и писцу Бранку Ћопићу.

Но, Андрић се после губитка оца преселио у Вишеград да живи са тетком и њеним мужем који је Пољак. Он је тада писао текстове о томе како је гледао у вишеградске излоге са књигама, без икакве помисли да би могао да купи неку.

Можда је зато Андрић био писац еманципације, младости и сиромаштва, како је написао Владимир Пиштало. Не може бити веће лепоте него када у години која је од изузетног значаја за српску књижевност и културу светлост дана управо угледа књига Владимира Пиштала, симболичног назива „Сунце овог дана“. Она је луцидни буквар из којег могу научити и Андрићеви верни пријатељи, али и вечити непријатељи.

Иво је био човек који је одмеравао сваку написану реч. Заиста је веровао у то да човек може да живи и од једне речи. Веровао је у књиге, о чему је можда најбоље сведочио и његов пријатељ Милош Црњански, који је био супротног мишљења.

Иван је био господин, одмерен, човек који није одговарао на провокације. Његов животни мото био је да – никада ни о једном човеку не каже реч која растужује и ниподаштава. Његовом „књижевном рату“ са Мирославом Крлежом – пре и после добијања Нобелове награде – који је се више водио у јавности него између њих двојице, није нимало доприносио. Данило Киш ће рецимо оценити да је „Крлежа споменик од осамдесет књига, дакле комунистички Волтер“. А Андрић је био бољи од „комунистичког Волтера“ и ту се завршава крај сваке полемике која гласи: шта да је Крлежа добио Нобелову награду?

Иво Андрић је волео жене, ценио је своју драгу Милицу, што нам говори чињеница да је јако мало написао након њене смрти. Фигура жене је важна у његовом опусу.

Згражавао се на неуредност, аљкавост и немар, што је посебно замерао Мирославу Антићу. Био је најпедантнији и најпосвећенији писац, који је како рече Момо Капор, писао једино пенкалом. Штампарска грешка је за њега била највећи грех.

Док ово пишем осећам неразблажено осећање среће, поноса и најпре љубави према Иви Андрићу, књижевног гиганта који је говорио да је „радни дан за њега најлепши празник“. Љубитељи књиге зато празнујте данас. Наравно, уз било коју Андрићеву књигу или причу. Заслужио је наш непревазиђени Иво бар толико.

Ако смо годишњицу два века од рођења великог Његоша „прославили“ готово неприметно, ова мора да се прослави достојанствено. Андрић је говорио да „сви ми умиремо једном, само велики људи умиру двапут, једном кад нестану са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“.

Књижевни горостаси се никад не заборављају. Живео!

Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“ за дело „На Дрини ћуприја“.

У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.

Тадија Чалуковић, Извор: Искра

 

1 КОМЕНТАР

  1. 1
    0

    Да је до изрода био био он бх југословенско хрватски,али је по својој памети био само србски. Крлежа му је опсовао хр метер када је Андрић сам послао писмо да га имају сврстати у србске књижевнике.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here