Ви идите, ја нећу! (Пут у НАТО – пут у пакао)

Пише: Лука Вукадиновић

Црна Гора, земља чуда, земља луда. Земља блуда, земља страха, земља бруда’. Држава без власти, без страха, без поноса и јунака. Држава тужног народа, држава одметника и чудака. Држава без образа, без државе, без дана. Народ без државе, без народа, без људских врлина, без поноса. Није народ, него маса, маса трула, маса блата, маса глиба, маса смрада. Народ без људи, народ без циља, народ сумрака, народ без мира. Тужно лице има моја Гора Црна, никад црња, никад гора. Сањао сам мир а добио правила, добио упут за животни корак. Добио сам сумрак у долини мира, добио страх у маленој души. Како је тешко издати брата и мајку стару гледати док плаче, како је болно погинуле зват’ и како је дивно кад нас неко лаже. Далеко је свијетлост од народа мога, далеко је нада за будуће снаге. Далеко. Даљина од Бога, даљина без повратка, без дашка свијетлости и наде за спас.

Гледајући себе гледам и вас, гледам оцима кратким животни пут народа мога. Нема више назад, назад смо могли раније а сад је касно, касно за раније и рано за касније. Како смо опрљани и како мали. Како трагични и како слаби. Зар више нема јунака и људи, зар више нема људског договора? Зар нема борбе и чојства, зар нема покретача народних? Зар нема бунта и поноса? Зар је све постало свеједно? Зар може бити свеједно? Зар се не стидимо, зар се не сјетимо предака и потомака, зар смо само ми важни и је ли само нама живот обећан? Дје је нестао наш понос и наша вјера? Дје се изгубила храброст синова јунака и синова мученица, синова бораца и синова домовине, синова цркве? Зар ће муслимани и католици нама православнима цртати пут живота? И оће ли неки нови Турчин казати да је Владика мој и Владика твој злочинац да је зло? Зар ћеш народе мој дозволити да ти тудјин кроји судбину и да ли ћеш Црногорће силни дозволити да будеш слуга дједовог крвника? Је ли наша свијест скучена и ограничена је ли наша вјера ослабљена је ли наша патња заборављена? Је ли народе мој? Држава без људи, држава без циља, без дашка наде. Гледам и венем, бол ме једе а немоћ спречава да кажем шта видим и кога видим. Народе мој народе луди, народе силни, народе глупи! Оће ли закукати нека кукавица за нама, после свега и оће ли трагови наши имати пут? Морас народе, мосо без мозга, мораш борбу почети нову. Ако ти читаоче не покренес буну, тешка судбина чека дијете твоје. Доста је било овог демократског лудила, доста и превисе бунила и збуњености, превише чекања и страха. Као народ прошлости, тако и ми данас не за прошлост већ за будућност наше дјеце. Пут у амбис морамо да зауставимо! Пут у суноврат у патњу и бол у заробљеништво морамо да зауставимо! Ја сам не могу али ми можемо. Ми морамо! Све за будућност наше дјеце! Немој дозволити да твој син буде мета Нато војника а твоја ћерка нова Милица, нова Љубица, нова Јелена… Ако дозволиш народе мој да твоја држава буде слободна за нова разарања и силовања, отимања и пљачкања, пребијања и чекања ти ајде али кад удјеш у воз Нато земаља и осјетиш смрад Нато путника, сјети се Бога и моли за спас!

Да ти народе мој, народе мудри буде јасније прочитај шта је Нато учинио твојој дјеци! Заплачи народе јер једино кроз плач осјетиш бол. Бори се народе да не заврше оно што су почели а што ти не смијеш да заборавиш!

Последице се уклањају споро и на неадекватан начин

Крајем 2003. (11.12.) кренуло је пут Француске 149 неоштећених кондензатора пуњених канцерогеним трансформаторским уљем – пираленом. У Француској у постројењу “Сеше”, највећем у Европи за уништавање опасних материја, биће истопљени кондензатори. Укупна количина овог опасног отпада, смештеног у специјалним контејнерима, процењује се на око 5,5 тона.

У општини Бујановац, на локацији Братоселце, током 2003. извађено је 350 метака са осиромашеним уранијумом. Током 2004. окончано је и чишћење Пљачковице крај Врања, дје је на изузетно неприступачном терену пронађено 48 метака са осиромашеним уранијумом.

Управа за заштиту животне средине Министарства науке и заштите животне средине потписала је 19. јула 2005. године са Институтом за нуклеарне науке “Винча” уговор о реализацији пројекта санације контаминираног земљишта осиромашеним уранијумом на локацији Боровац, на територији општине Бујановац.

Према најавама из ресорног министарства, током наредне године у плану је санација локације Рељан у општини Прешево, чиме би се завршила санација свих локација контаминираних осиромашеним уранијумом на територији Србије ван Косова и Метохије.

Сви презентирани подаци о предузетим активностима говоре о озбиљности с којом Влада Републике Србије прилази овом проблему. Међутим, за комплетну санацију свих контаминираних површина разним отровним супстанцама, од живе, амонијака, пиралена и још много чега, треба много новца, толико колико Србија неће имати још дуго. Зато је и битно да се са последицама бомбардовања упозна светска, као и непоосредно угрожена балканска јавност. Само широком финансијском потпором из иностранства и брзом акцијом на терену може се реализовати озбиљнија санација загађеног простора Србије.

Међународне комисије умањују штету

Да се на међународном плану понешто и ради, говори податак да је Програм УН за заштиту животне средине, иначе стручна организација у систему УН, на захтев тадашње Савезне владе обавила испитивање стања животне средине у три стручне мисије. Свака мисија била је састављена од експерата из више земаља и анализирала је десетак индустријских локација: Панчево, Нови Сад, Крагујевац, Бор, Ниш, неке термоелектране, Дунав и неколико локалитета са становишта угрожености животне средине као што су Копаоник, Фрушка гора и Златибор. У исто време радили су исти посао, у истом обиму, и наши експерти и интересантно је рећи да се објављени резултати УН и наши разликују само у неким налазима, али су те разлике у границама прихватљивости.

Међутим, евидентно је да до сада нико није започео, а камоли урадио, свеобухватни истраживачки поступак са здравим и угроженим контролним групама добровољаца у одређеном временском периоду не краћем од пет година. Само серије оваквих истраживања на угроженим просторима могу дати адекватне и поуздане резултате на основу којих би се евентуално могле предузети одређене акције. За реализацију овог пројекта потребно је доста средстава која су у земљама у транзицији, као што је наша, врло ограничена и зато је неопходно да се на некој од донаторских конференција реши и овај проблем.

За програм заштите озона у нашој земљи Мултилатерални фонд за реализацију Монтреалског протокола обезбедио је 4,5 милиона долара. Средства су отишла у домаћа предузећа “Прву искру Барич”, “Обод”, “Прву петолетку”, “ЕИ”, “Југострој”, “Хемофарм”, “Ватроспрем” и у још десет малих фирми, како би се елиминисали из употребе фреони и халони који су криви за уништавање озона. Национални програм СЦГ за коначно елиминисање супстанци које уништавају озон добио је у јулу ове године још 2,8 милиона долара, као и 260 000 долара вредну инсталацију за формирање “банке хелона”. Уз фреон, халони су највеће “убице” земљиног озонског омотача. Због тога су међународне организације за заштиту животне средине, на основу Монтреалског споразума (ратификовало га је 190 земаља), одлучиле да 2010. године на снагу ступи забрана њихове производње и промета.

НАТО скрива истину

Југославија је те фаталне 1999. године била полигон за испробавање муниције са осиромашеним уранијумом што је, поред диоксиног рата, био један од циљева бомбардерске акције против Војске Југославије зацртаних још августа 1998. године. Требало је утврдити какву продорну моћ осиромашени уранијум има при практичним ратним операцијама, какав му је ефекат на живу силу и природну околину и да ли се на тај начин САД могу ослободити хиљада тона осиромашеног уранијума као отпада који немају где да безбедно лагерују.

Иста акција са погубним последицама поновљена је интервенцијом Коалиционих снага у Ираку, на који је бачено више хиљада тона уранијумске муниције и због чега је интензитет зрачења на готово целом простору ирачке државе 1.000 пута већи од нормалног. Програм Уједињених нација за животну околину (УНЕП) утврдио је пет врућих приоритета у еколошком погледу у индустријским зонама око Багдада и Фалуџе, где је просуто на хиљаде тона токсичних материјала а које треба уклонити на безбедно место.

Међутим, понуда УНЕП – а, није наишла на одобравање Американаца и Британаца који не намеравају да у догледно време изврше деконтаминацију загађеног терена, правдајући то недостатком правних међународних норми и докумената по којима би они били обавезни да изврше уклањање свог контаминираног земљишта. Ово се уклапа у укупно понашање Америке и Британије када су Ирак и СЦГ (Југославија) у питању, јер по сваку цену спречавају независне процене о озрачености и посредној загађености животне средине изазване употребом осиромашеног уранијума и других убојних средстава.

Вођство Пентагона је чак забранило приказивање филма о штетном утицају осиромашеног уранијума на америчке војнике који су боравили у Ираку, а који су за приказивање припремили амерички лекари. Међутим, према подацима антиратне америчке невладине организације “Peace – no nukes” егзактно је утврђено да постоји опасност по човека и остали живи свет од употребе муниције са осиромашеним уранијумом.

Према све обимнијим и валиднијим подацима о деловању осиромашеног уранијума (ОУ), којима се бави светска стручна јавност, постало је извесно да су у САД чак 697.000 војника, који су учествовали у акцији “Пустињска олуја” у Персијском заливу, зарадили уранијумску болест. На иницијативу Хилари Клинтон, урађена су испитивања здравственог стања ветерана из Заливског рата и од 27 контрола у 24 случајева пронађени су трагови уранијума у организму, а код 60 одсто њихових потомака пронађене су деформисане ћелије. Сви изнети подаци, као и прогнозе о хуманитарним и еколошким последицама, оправдане су јер због последица употребе муниције са ОУ пате сви народи у земљама где је ово оружје било коришћено, али и они који су га употребљавали.

Али, трагичне последице задесиле су и оне које су агресори подржавали спроводећи ратне операције, као на пример Албанци. Албанци са Космета су са одушевљењем подржали све акциеје НАТО снага 1999, али су и добили проблем због ког ће за 20 година бити права реткост да неко са угрожених подручја Космета умре природном смрћу. Према званичним подацима НАТО алијансе из 2000. године, ОУ се нашао на свим местима по којима су деловали авиони типа “А 10″. Највише мисија авиони “А 10″ обавили су западно од пута Пећ – Ђаковица – Призрен, у околини Клине, као и на простору око Призрена и северно од линије која спаја Суву Реку са Урошевцем.

Дволичност Запада

Дволичност Запада не познаје границе. У априлу ове године Парламент ЕУ донео је Резолуцију број Б6 – 0094/2005. којом се регулише процес регионалних интеграција на западном Балкану, тачка 12 у којој стоји узнемиреност због садржаја радиоактивних елемената у контролисаној води и тлу. Исто тако исказују забринутост због спорог темпа деконтаминације у различитим рејонима БиХ. Заступници ЕУ све то чине како би се заборавило да су једногласно 1995. подржавали бамбардовања босанских Срба у БиХ. Добро је ако су они извукли поуку или наук из 1995. и 1999. па зато нису подржали Вашингтон у инвазији на Ирак.

Све анализе односа САД према остатку света утврдиле су да су Сједињене Државе великим делом изван оквира међународног права, будући да су потписници само трећине актуелних међународних мултилатералних споразума.

Укупно посматрано, сведоци смо парадокса да је Америка све ангажованија на глобалном плану, а у исто време су и све изолованија у глобалној међународној сарадњи. Неприхватање Кјото протокола о климатским променама, међународног документа који је почетком године ступио на снагу, или повлачење потписа са Римског уговора којим је створен Међународни кривични суд, само су неки од примера америчког “егоистичног” понашања “мимо света” јер је све очигледније да се САД због непотписивања многих међународних уговора све наглашеније издвајају из међународне заједнице.

Као пример америчке ароганције мора се навести случај са УНЕП-ом. Наиме, Међународна еколошка организација “Пријатељи Земље” марта 2004. осудила је покушаје САД да подрију и ослабе до нестанка УНЕП (Еколошки програм УН). Према тадашњем саопштењу “Пријатеља Земље” на првом међународном министарском састанку “Глобални еколошки форум” који је марта 2004. одржан у Јужној Кореји, све присутне земље, осим САД, биле су јединствене у оцени да је УНЕП превише институционално и финансијски слаб и да је због тога неефикасан у борби са све озбиљнијим еколошким проблемима. Том приликом САД су на све начине покушале да оспоре сваки предлог за јачањем УНЕП-а. Међутим “Пријатељи Земље” су успели да излобирају остале земље да подрже француски предлог да се УНЕП оснажи и претвори у моћну и ефикасну специјализовану агенцију УН за еколошка питања.

Шта је УНЕП до сада урадио

Анализирајући извештаје Програма Уједињених нација за животну средину у оквиру УНЕП-а, посвећен Космету, југу Србије и рту Арза у Црној Гори, др Радомир Ковачевић, начелник сектора за радиолошку заштиту при Институту за медицину рада и радиолошку заштиту “Др Радомир Карајовић” Клиничког центра Србије, слаже се потпуно да је на поменутим просторима употребљена муниција са осиромашеним уранијумом. Међутим, запањујућа је чињеница да су након две и по године од бомбардовања детектоване радиоактивне честице и у ваздуху, које се још увек преносе на велике даљине, угрожавајући животну средину и здравље становништва. Због тога је, према закључку УНЕП-а, неопходно да се деконтаминација земљишта, која је још увек могућа, а није извршена, обави што пре.

Осиромашени уранијум

Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума – 234, 235 и 238. Овај последњи се користи у нуклеарним реакторима за производњу нуклеарне бомбе. У ту сврху га обогаћују с друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који, пошто је лишен ове две компоненте, постаје уранијум 238 од 99,8 одсто, тј. ОУ. Минерал који је двоструко мање радиоактиван од оргиналног. У овој безазленој али не и “наивној” форми се користи због своје чврстине (густине тј. велике специфичне тежине) јер је двоструко тежи од олова, у производњи штапова за голф, као баласт за авионе, за кобилице бродова, за оклопне тенкове и за повећање пробојности пројектила.

Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем, развијају температуру од 3.400 степени Целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Сам ОУ при сагоревању развија температуру близу 3.000 степени, док са малом примесом плутонијума развија још додатних 400 степени. После пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице, које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Да ли ће оштећења код контаминираних особа бити краткотрајна или дуготрајна, зависи од облика уранијумовог оксида са којим је особа дошла у контакт.

Постоје два облика уранијум- оксида. Један који је у гасној форми и он се може излучити из тела знојењем и мокрањем. Други облик у “керамичком стању” се може физички одржати на неком ткиву на дужи рок, а то значи да особа која је дошла у контакт са овим обликом уранијумовог оксида поседује трајни извор зрачења у сопственом организму, са свим последицама које то зрачење изазива.

Уранијум не спада у олигоелемент, није сатавни део људске ћелије. ОУ има алфа емисионо дејство и велику продорну моћ. Његовим дејством стварају се јонски парови, који цепају све мембране укључујући и генетски материјал који се касније преноси на потомство. Проузрокује, поред малигних, и многа друга обољења. Поседује токсичност која изазива отровна дејства на свим највиталнијим човековим органима.
Један милиграм ОУ унет у организам довољан је да заустави рад бубрега, док педесет милиграма изазива већу радијацију од максималне дозе дозвољене само за раднике који раде у нуклеарним централама. Технички речено, када радијација продре у тело, довољна је само десетина тримилионитог дела секунде да отме један електрон од човека. Затим електрон, пошто је негативно наелектрисан, оставља позитивно наелектрисан атом вршећи такозвану јонизацију. После тога електрон и атом, пошто су постали нестабилни, производе ланчане хемијско-физичке реакције, проузрокујући промене у молекулима и у генетском наслеђу ћелије, која од тог тренутка може да поспеши развој рака.

У искуству муслимана, Албанаца, Срба и Хрвата из БиХ рођен је феномен назван “америчка киша”. Наиме, особе које су дошле у додир са ОУ врло брзо после контакта жале се на хронични умор, главобољу, претерано знојење и отежано дисање, а те тегобе, према изјавама озрачених грађана, појачавају се током кишних дана.

Оно што посебно брине јесте податак да је ОУ опаснији од уранијума јер оксидише, растворљив је у води и требало је да се загађене зоне одмах деконтаминирају, пре него што ОУ стигне до водоносних слојева у земљи.

Најтежа стања код људи настају као последица мутагених, тератогених и канцерогених дејстава ОУ, која ствара радијационе гроздове на хроматину у једру ћелије. Пораст инциденце малигних обољења настаје две до пет година после прве интерне контаминације храном и водом…

(Одломак из необјављене књиге, други дио.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: