Владимир Костић: Наш највећи непријатељ је полуписменост

Председник САНУ Владимир Костић дао је савети бруцошима бањалучког универзитета.

Нa овим просторима се исувише дуго живи у паралелним, подељеним и супротстављеним световима, који се често и не додирују, не познају и, што је најгоре, не комуницирају.

Академик Душко Ковачевић написао је књигу о 20 наших подела, не инсистирајући злокобно да је списак исцрпљен. У post scriptumu-у сваког од 20 поглавља упорно понавља: „Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље. Кад би, рецимо, ова подела била ‘толерантнија’ – без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо ‘трошили’ на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо се и, до бола, нервирамо.“ Међусобно се неуморно и до истраге потказујемо и „ћерамо“, оптужујемо за издаје и мањак правоверности, изгубљени на обронцима четврте индустријске револуције у својим дилувијалним и идеолошким суровостима и примитивизму, иако смо успут заборавили због чега смо заправо кренули једни на друге и које то вође беху…

На овим просторима, генерација за генерацијом тежи нормалности, а чини ми се да бисмо и нормалност могли да дефинишемо као „потрагу за вредностима“. И ту нема половичних решења: на пример, потребно нам је добро образовање и добра наука. Јер, данас наш највећи непријатељ није неписменост, већ полуписменост, малигнији и злоћуднији израштај примитивизма и некомпетентности, који, бојим се, често гајим. Полуписменост сличи лењом планинару који се никад није попео ни близу врха, али свестан своје недоречености упорно настоји да убеди и себе и друге да је са врха због облака и магле поглед ружнији или бар неизвеснији…

У опису нарушеног вредносног система и времена које не разуме, моја генерација подло упире прстом на млађе, не признајући да су најжешћи расцепи управо у њој самој. То је својеврсно заваравање које је у основи circulus vitiosus-а у трансгенерацијском преношењу мрзовоље и транзицијских вештина сналажења, заснованих на скоројевићким „вредностима самоодржања, са редукцијом и сужавањем општег система вредности. Будућност вам већ намењује улогу оног ко ће, попут Гордијевог чвора, морати да тај circulus vitiosus пресече. И онима који Вам упорно траже да се држите традиције, али само оног облика који они виде и разумеју, па би хтели и да Вам га укратко издиктирају, пресецајући тај чвор објасните да Ви традицију успут и стварате.

Један наш изузетно мудри новинар наводи четири јахача Апокалипсе који у мојој генерацији, данас, стварају пустош: некомпетентност, корупција, хипокризија и параноја. Надам се ипак да се нећете наљутити ако вам, на маргинама овог обраћања претенциозно понудим један број несређених и несистематизованих савета, од којих можете одабрати понеке, или, одбацити све, у намери да ви деловање ваших јахача Апокалипсе (јер свака генерација их има) учините ефемерним.

Клоните се предрасуда и активно их откривајте у простору своје личности. Необично волим речи Чехова: „Сачувај ме Боже генерализација!“

Учите и од различитих! Готово све предрасуде Homo sapiens-а проистичу из Фројдовског нарцизма малих разлика: када вам се намеће принцип различитости, пробајте да изградите контрапункт – принцип сличности. Није изненађујуће колико смо различити, шокантно је колико смо слични!

Будите отворени за сваку врсту изазова – посебно за културне изазове. Поносни на свој идентитет (јер немате чега да се стидите), гледајте око себе, упознајте друге ставове и културе, учите стране језике – то ће само обогаћивати ваш идентитет.

Будите и локални и глобални. Подједнако као што сам васпитавао своју децу да нису a priori бољи ни од кога у нашем сокаку, али и ни од кога гори на свету. Пут самоостварења је пут којим се пролази сам.

Штитите свој, али и туђи интегритет. Марко Миљанов каже да је „јунаштво штитити себе од зла у другима, али да је чојство штитити друге од зла у себи“. Разумејте људске слабости, чак и када сте присиљени да им се супротставите.

Не заборавите да се стидите – стид је основа супериорности homo sаpiens-a! Aли се стидите само онда када то сами увидите и одлучите – разлози који вам други нуде нису довољни.

Упоредо гајите и самосвест и скромност, под сенком неопходне пристојности. Пристојност, та искорењена навика, није слабост! За пристојност је потребно много више енергије и интелектуалног напора од оног који тражи распрострањени запенушени, псовачки хабитус.

У времену логореје, научите да слушате друге – ради се о сасвим реткој способности. Симпатична ми је констатација да је и за појам слободе, не само дијалога, потребан онај други. Сами не можемо постићи слободу.

Не узимајте себе сувише озбиљно, или бар не озбиљније од других. Свој интегритет чувајте, али га и тестирајте у контексту групе која вас окружује. Како Алеви каже: „Превише је памети, премало карактера!“

 „Учите, учите и само учите“ (мислим да сам ово већ чуо од некога), до краја живота!

Читајте класике!

Нигде као у образовању и науци не важи правило „У лажи су кратке ноге“. Држите се стога у својој професији чврсто библијских правила: Не лажи и не кради (има их још, подразумевају се, али за ову намену и ове две довољне)…

Да завршим, не бојте се: факултете ћете завршити. Ако смо то могли ми који данас стојимо пред вама, нема дилеме да ћете то и ви моћи. До тада, али и потом, не разбијајте главе, него чините онолико колико сте кадри! Када неки од вас у будућности буду куцали на врата САНУ или неке друге академије, свеједно, немојте ме тражити, ја нажалост више нећу бити тамо: штафету ћете барем у том делу трке морати да носите сами. А овде и сада, ја вам не могу ништа паметније рећи до поздрава који изговарају рудари пре силаска у јаму: срећно!.

НАУЧИТЕ И ДА СЛУШАТЕ

ВИ, као студенти, данас улазите у свет посебног, сложеног међуодноса са нама, вашим професорима. Управо на оваквим прославама можемо да сагледамо сву надмоћ, неопходност и трајност наизглед баналне дијалектике академије илустроване у сталној међуигри професора и студената. Јер, да бисте једном добро говорили, морате најпре да научите да добро слушате.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: