Вријеме прогона

Постоје времена која захтијевају да буду означена, па тако имамо времена бесчашћа као и времена виртуалне хипердоминације, као што, слободно и с пуним правом можемо рећи да смо данас свједоци једног времена које је – вријеме прогона ДФ-а! Да, живимо у времену прогона ДФ-а!

На несрећном Балкану тренутно не постоји ни једна политичка партија која је прогоњенија од ДФ-а!

Зато, кад мислим о појму политичка опозиција, неизбјежно мислим на ДФ. На ДФ који је опозиција цијелим својим дјелом. На ДФ који се још једино бави политиком, у једном систему апсолутног политиканства у којем још може постојати некаква коалиција, и/или: малограђанска опозиција, та опција коју би свака власт најрадије бирала себи за конкуренцију. Какав је дискурс ДПС-а (само помислимо на Марту и аутоматски се разочарамо због чињенице што нисмо биљка или можда сунђер, већ двонога проклета прилика коју зовемо човјек и која дијели историјски моменат у коме се овлаплотила и једна Шћепка, што јесте апстрактно али не значи да није истинито…), таман такав је принцип малограђанске опозиције. Заправо, они постоје једни на рачун других, као друга страна исте медаље. – Пасивност малограђанске опозиције у времену прогона ДФ-а једном ће бити препозната као „политика“ страха и лажи, као „политика“ без програма и става, најмање, у ствари, разумјевши шта је дух Европске, истинске слободарске политике!

Тачно, нисмо ваљда од малограђанске опозиције очекивали да се бави питањем слободе у једној земљи коју предводи „политика“ која је изгубила осјећај да човјеков живот изнад свега мора бити достојан свог позива. У супротном, шта је живот који није достојан да се на њега угледамо као на примјер у океану смртности која нас опсиједа са свих страна? Исто тако, само у политичком контексту – шта нам својом „политиком“ нуди малограђанска опозиција?! Ништа осим блиједила у свим својим фазама. Испразност Ћакијева, недоследност Криптокапићева, магла Абазовића, пренадувеност Бечићева, зар то не чини „политику“ малограђанске опозиције?! Ономе типу што води СНП не знам чак ни име, а мрзи ме да га сад гуглам. О ујединитељу Горану (тој накнадној памети!), овога пута не бих, што не значи да о поменутом нема фантастично мишљење, које сам, између осталог, толико пута приложио у колумнама.

Рече ми пријатељ да је онај сувласник Вијести, тзв. Ж. Ивановић, опет нешто кењао у својим револуционарним текстовима, исувише дугим колико и безвезним да бих убијао вријеме читајући их од почетка па до задњег ретка. Чудо, како увијек већ у наштелованом тренутку реагује тај Ж. И, баш је анганжован, само остаје да коначно провалим на којој је страни поменути, ко га финансира да булазни надугачко и нашироко, он који се удостојио поменути једног Дантеа, његове паклове и љубав према Вергилију, као и Шекспира који је дао карактер какав је Хамлет, у мори славе и позоришне опијености остајући нам заувијек недокучив. – Јесте, кад новинарчић упадне у поље метафоре онда се понаша као свиња пред којом су бачени бисери!

Милан Кнежевић на робију… Још један ДФ-овац наставља водити битку за слободу из ћелије. Ђидо има наслов „Тамница и идеја“, која упућује куда све иду и морају проћи путеви слободе. Међутим, то свакако нису путеви ни слобода коју пропагира Ж. И, и зато бих радије не био, него био нешто што је он. Или то!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: