Вукосављевић: Ћирилици прети да из употребе буде истиснута

Следеће недеље, на дан када би требало да се пред Владом Србије нађе Нацрт стратегије културног развоја, о коме се у последње време и жучно расправљало у јавности, једна ставка из њега већ ће бити испуњена: 20. октобра биће отворен Музеј савремене уметности.

„Влада и Министарство културе испунили су своја обећања када је у питању Музеј савремене уметности, после предугих десет година чекања, а потпуно самоуверено могу да најавим отварање Народног музеја у јуну следеће године“, ово у разговору за „Новости“ истиче Владан Вукосављевић, министар културе и информисања. Као још једно испуњено обећање дато на почетку мандата наводи и то да се у нашим установама културе више не управља из в. д. стања (изузетак је МСУ, који је био у реконструкцији).

Једна од најважнијих ствари у стратегији која сада улази у процедуру, јесте да држава повећа издвајања за културу. Како ћете се изборити за више новца?

„На листи земаља из Европе, ми смо практично при самом дну, имајући у виду да се из буџета одваја свега 0,68 одсто. Ако се узме у обзир да се то односи и на информисање, онда се за културу одваја око 0,4 процента. Препорука Унеска, за све земље света, јесте да минимална издвајања из БДП-а буду један одсто. Морамо врло брзо да се приближимо тој суми, зато што се показало да је, без обзира на економску снагу земље, то неопходан минимум за одржавање и развој културног живота у једној држави. Предложили смо, зато, постепено повећање од 0,1 одсто годишње. У наредних десет година то је прихватљиво и одрживо. И што се нас тиче, око тога не може бити компромиса.“

Један од најважнијих концепата стратегије јесте заштита језика и писма?

„Сматрамо да су језик и писмо основно идентитетско питање једне културе, и да то није случај само у Србији, нити је само став Министарства културе и информисања, већ нешто што важи за све модерне државе. Култура говора се мора побољшавати, мора се ширити култура читања квалитетне литературе, језик мора бити додатно стандардизован, морају се радити нови речници.“

А када је реч о писму?

„Сматрамо да је српско писмо ћирилица, стицајем различитих околности, а ја искључујем теорију завере, у јавном простору све мање и мање у употреби. Ћирилица је један од основних израза културе и традиције нашег народа и Вукове језичке реформе. Уколико би се наставио овакакв тренд њеног некоришћења, због различитих разлога: духа времена, доминације енглеског језика, развоја индустрије забаве, интернета, па самим тим и веће употребе латинице, прети опасност да практично буде истиснута скоро сасвим из јавне употребе. Приватно коришћење писма је потпуна слобода сваког појединца. Ми сви знамо латиницу, тако ће и остати и тај двофонетски капацитет једног народа је предност. У стратегији смо предложили неке мере како би се ћирилица више користила. Оне нису рестриктивне, нити уперене против латинице. Подстицањем свести и пореским олакшицама ћирилица би могла да се очува као писмо у употреби. Нећемо је наметати силом, јер је реч о симболичким, стимулативним мерама.“

Ћирилица је заштићена и Уставом, зашто су потребне додатне мере?

Постоји у нашим прописима дистинкција преузета из бивше СФРЈ, где се прави разлика између језика у службеној и јавној употреби, па смо дошли у ситуацију да се тумачи како српски језик има два писма. Не, српски језик има једно писмо, тако пише и у Уставу, али живот често искриви оно што се прокламује. Дух времена је утицао да ћирилицу потисне латиница, што није добро за култутно наслеђе и идентиет. Наш народ је био расут на различитим подручјима током историје, било је ту културолошких разлога, али и окупационих мера. Латиница је први пут у једном ширем, званичном смислу ушла у Србију и Београд 1915. приликом аустроугарске окупације. Сви окупатори су као једну од првих мера уводили забрану употребе ћирилице, што се десило и у НДХ, јер су тиме нападали идентитет и осећај историјског континуитета нашег народа.“

Идендитет културе чине и националне институције, а неке од њих иако су заштићене и посебним законима, као СКЗ, боре се за опстанак?

„У нацрту стратегије предложили смо читав сет промена и доношења нових закона и низ промена постојећих прописа, кроз подзаконске акте, или корекције постојећих закона. У садашњој законској структури постоје установе културе чији је оснивач република, док су СКЗ и још неке регистроване по закону о задужбинама, или неким другим прописима и онемогућени смо да их финансирамо, осим на програмски начин. Међутим, направили смо један успешан преседан, правилно тумачећи капацитет који закон пружа и од ове године Министарство културе помаже на месечном нивоу Коларчев народни универзитет, са око 500.000 динара, за текуће материјалне и инвестиционе трошкове. По сличној основи мислимо да нађемо решење и са СКЗ и још неке традиционално важне установе кулуре.“

На критику у јавности наишло је недавно и одвајање новца из буџета за филм који Рејф Фајнс снима у Србији…

„Мислимо да је то инвестиција, а не трошак, зато што закон о кинематографији као стратешки интерес у овој области наводи помоћ продукцији и домаћих и страних филмова у Србији. На предлог Филмског центра Србије, установе културе којој припадају све надлежности везане за продуцирање филмова, обратили смо се Влади, која је правилно реаговала и омогућила ову помоћ из текуће буџетске резерве. Београд је морао да уђе у трку са Будимпештом и посебно Прагом и постане пожељна дестинација за продуценте. О износу се може увек дебатовати. Тај филм кошта око 13 милиона евра, а износ који је наша влада одобрила је око 3,8 одсто његовог буџета.“

Када је у питању међународна културна сарадња, ово министарство се одлучило за отварање културних центара…

„То је један од наших приоритета. Културна политика и дипломатија постале су снажан алат на глобалној сцени. Први резултат те наше концепције је да ће до краја године бити отворен Српски културни центар у Пекингу. Затим имамо у виду Москву, Берлин као културни центар Европе, а размишљамо и о неколико других градова. Морамо да идемо у корак са светом. Сви наши суседи наступају веома активно у пољу међународне културне политике, Мађарска има 20 културних центара, Бугарска 15, не смемо да каскамо.“

На почетку мандата били сте врло резолутни када је у питању присуство кича и шунда у нашим медијима…

„И даље сам, још више.“

Али и тога је све више. Шта кочи могућност да се боље стане на пут контаминацији јавног простора?

„Добар део одговора на то питање се састоји у темељнијем и доследнијем спровођењу овлашћења која имају медијска регулаторна тела у складу са законом. Наследили такво законско решење које је стандардно у Европи, да министарства административним мерама не утичу на правила у медијима, већ да то чине регулаторна тела. Склон сам да оценим да она не користе увек све своје капацитете. Када је реч о штампаним медијима, Министарство, што је добро због опште демократичности друштва, такође нема могућност да утиче на садржај. Али када су у питању употреба скаредног језика, порнографски и други недопустиви садржаји, то је омогућено регулаторним телима. Нисмо задовољни нивоом доброг укуса и естетским и другим садржајима у медијима, али то са собом носи слободно медијско тржиште.“

Да ли је незахвално бити министар културе у Србији?

„Јесте.“

Зашто?

„Када би било више новца, ствари би биле у извесној мери релаксираније. Али није све у новцу, ми се као и неке друге земље налазимо у хибридном систему: постоји с једне стране наслеђе претходих времена у којима је држава поглавито финансирала пројекте у култури и модел по коме се она потпуно повлачи и препушта је тржишту. Ми смо ни тамо ни овамо. Тржиште не сме да буде главни фактор арбитрирања у култури, а с друге стране, држава није у стању све да финансира. Настао је један двоглави модел, и управо та ситуација доводи до стварања интересних група у култури. Није лако бити министар културе, а нарочито информисања у Србији, али то је један часан посао, захтева много труда и човек има за шта да се бори. Посао јесте тежак, али га ја уз максималан труд и велико задовољство, упркос свим потешкоћама, обављам докле год будем у прилици да га обављам.“

Обогатити културу сећања

Наша кулура сећања би могла додатно да се обогати и подстакне кроз споменике, не само великанима из културе (у Београду их немају Милош Црњански и Данило Киш) већ и историјским личностима, сматра министар Вукосављевић.

„Споменик смо остали дужни Диани Будисављевић, која је спасла више од 7.000 деце из Јасеновца и Јастребарског и тиме учинила један од највећих подвига у току Другог светског рата. Ако ћемо доследно да спроводимо принципе културе сећања, чини ми се да би требало размислити да се неком улицом барем одужимо и Благоју Јововићу, за кога мало људи зна. Јововић је Србин из Црне Горе који је у Буенос Ајресу извршио атентат на Анту Павелића, од кога је умро две године касније у Мадриду. То не би била похвала атентату као начину борбе, већ храбрости да се највећи крвник српског народа суочи са праведном казном, ако то нису могле да ураде државе, Југославија, Аргентина или Шпанија. Његовим чином задовољена је људска и божанска правда.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: