Заједница окупираних држава

Постоји афоризам у коме се каже да паре нису проблем. Јер пара нема!

Живимо у временима у којима се људима не ради јер капирају да није логично радити сат времена за сат паркинга у центру града. Но како се лебац мора купити, и дјеца школовати, и понекад поћи на одмор – а, ако не, онда загуштати месо недељом – рад је нешто на што је обичан човјек приморан.

Средња класа, дакако постоји: дијели се на нижу, средњу и вишу, при чему капетан дуге пловидбе који ми долази на славу, с преко 7.000 € мјесечно, за себе држи да не припада вишој, него пак вишој средњој класи. То што се ми дружимо не значи да смо из истог платног разреда, него нас је зближило образовање и обално вишевјековље.

Човјек који се избори за статус у средњо-средњој класи мора да буде финансијски екстремно дисциплинован.

Има код Вука Караџића бајка о Усуду (укуцај то), у којој се на начин разумљив дјетету објашњава зашто је неко сиромашан ма колико се трудио, а други богат ма колико мало радио. Да би се дошло до новца важно је образовање, друштвена класа, политичка припадност, социјална интелигенција, и много других параметара, али ипак постоји начин како да никад не останемо без пара.

Причам из властитог искуства, почев од тренутка када сам као 10-годишњак ушао у сукоб са Комунистичком партијом, јер сам једини у разреду одбио да купим значку с Титовим потписом (1980): коштала је 15 хиљада старих динара, а мој је мјесечни џепарац износио 50 хиљада. Позвали су ми родитеље у школу, и ствар је испеглана пошто је отац платио тих тричавих 15 хиљада за значку, но данас, осим значке у власништву, имам јединствено искуство по коме су само оне ствари доступне које су у складу с финансијским могућностима, чак и када је џепарац у питању.

Банка преко које послује фирма чији сам оснивач више би од деценије да ме види како снисходљиво смијешећи се потписујем уговор о подизању кредита. Али сам открио формулу како да стално кредитирам самог себе, што ће рећи да улажем у посао без икакве камате. Каматарење је планетарно сјеме свега зла. Новац је све виртуалнији, и све га је мање, а да би се до њега дошло, све погубнији уговори са врагом морају да буду потписани. Долар данас не служи за трговину робом, него за трговину дугом. Исти је слућај и са евром, доларовим хомосексуалним финансијским партнером.

Човјек тежи слободи, јер је само слободан човјек – човјек. Задуженик је роб. Зато и нема антикапиталистичких устанака: сви виде да нови свјетски поредак смрди до неба, али ко то смије да артикулише? Ако писне, мајци, остаће без посла, неће моћи да отплаћује кредите, развешће се, и одузеће му дјецу.

У окупираним економијама гдје ријеч камата значи заправо зеленашење, обичан човјек никад не смије да узме кредит од банке. Ко се у окупираној земљи нада да ће моћи да врати кредит, тај је неодговоран. Можда и успије, ad finitum, али залаже своју слободу на дуг период, на коцку ставља себе и породицу, и игра рулет са здрављем. Само Бог зна да ли ће човјек моћи да врати стамбени кредит на 30 година. Или 20, свеједно. Од стреса људско тијело прво оболи. Дужника с поремећеним односима у породици узме да изједа рак.

С погледом на море причам из прве руке да је уз спартанску финансијску дисциплину могуће бити власник стана с погледом на море.

Оно што учимо дјецу, да чине и одрасли. Да у једну кошарицу стављају паре за стан. У другу за лијечење. Трећа да буде кошарица разно: за кола, за одмор… И да се из тих кошарица не дира никад и нипошто, никад и нипошто. Сем ако не прифали за векну хлеба. Уколико до тога дође бићемо срећнији јер ћемо имати одакле да захватимо, а одмора ћемо се одрећи.

Вјеровати себи, боље је него вјеровати банци. У Заједници окупираних држава – посебно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: