Зашто је Србин Владан Десница неподобан за „еуропску Хрватску“ и другосрбијански Београд?

Пише: Слађана Илић

На ФСК већ је било речи о неподобности Његоша, Андрића и Ћопића за хрватску и бошњачку националистичку јавност – доминантну у тамошњим друштвима која се „развијају“ под патронатима Брисела и Вашингтона.

На сличан начин за њих је неподобан и Владан Десница (1905−1967).

Десничин роман Прољећа Ивана Галеба (1959) каткад се сврстава у пет најбољих српских романа 20. века – заједно са Црњансковим Сеобама, Андрићевом Проклетом авлијом, Селимовићевим Дервишом и смрти и Нечистом крви Борисава Станковића (на пример овде). Проблем је, наравно, у атрибуту српски, пошто је писац овог романа, иначе врхунски интелектуалац, био Србин из Далмације који је „свој књижевни рад започео као српски писац, покретач једног од српских регионалних часописа између два рата“ (Ј. Деретић, Историја српске књижевности, овде, стр. 1197).

У потресној монографији Kњигоцид: уништавање књига у Хрватској 1990-их, Анте Лешаја описао је ликвидирање 2,8 милиона неподобних књига из јавних библиотека у најновијој чланици ЕУ (овде). Ту је, између осталог, наведено и да су се Десничине књиге нашле на списку за ликвидирање јер су њихово присуство у библиотекама хрватски читаоци видели као „доказ српскога културног империјализма“.

За време операције „Олуја” (1995), хрватски војници одсекли су главу с бисте Владана Деснице у Исламу Грчком, где је овај књижевник − „са широким класичним и модерним образовањем, скептичан, скрупулозан, склон анализи и самоанализи“ (Деретић, исто, 1195) – сахрањен.

Прошле године, „градски комунални редари уклонили су спомен плочу Владану Десници са задарског Народног трга. Спомен плоча отргнута је с фасаде Десничине родне куће на захтијев градоначелника јер није била постављена сукладно Одлуци о постављању и уклањању споменика, спомен плоча, скулптура и других спомен обиљежја из вељаче 2009. године“ (овде).

Тако је, наиме, уклоњена пластична табла на којој је писало „У овој кући је рођен Владан Десница, књижевник“. Али, у Задру није уклоњена спомен-плоча којом се величају, како на њој и пише, „усташки син“ Рајко Лоза и НДХ (на табли, између осталог, стоји: „Прогони, оптужбе, мучења, затаје, издаје, нису прекинукле твој животни сан – Независну државу Хрватску. Ми га настављамо и вјерујемо да ће бити стварност!“). Изгледа да по „Одлуци о постављању спомен плоча“ из вељаче 2009. године Лоза може, а Десница не може.

Зашто, заправо, (полу)званични хрватски нацисти мрзе Десницу? Не само зато што је Србин. За хрватске нацисте, уистину, сваки Србин нужно је и четник, па тако и Владан Десница.

У Časopisu za suvremenu povijest (Vol. 48 No. 3, prosinac 2016), који издаје Хрватски институт за повијест, објављен је „изворни знанствени чланак“ чији је наслов „Владан Десница, против безбожног комунизма” (овде). „Насупрот одређеним интерпретацијама које тврде да је Десница тијеком Другога свјетског рата био сурадник НОП-а, те да је крајем рата почео радити у ЗАВНОХ-у“, аутор овог рада сматра „да је Десница у том раздобљу дјелатно сурађивао с талијанским властима у анектираној Далмацији, а након капитулације Италије био дјелатан у четничком покрету“ (стр. 689).

Тако је Десница и у званичној хрватској историографији декларисан као сарадник окупатора и колаборант италијанских фашиста. Не смемо заборавити да у данашњој Хрватској чак и Јуру Францетића покушавају да представе као „усташу-антифашисту” који се заправо „борио против талијанскога и српског фашизма“ (видети овде), а Десница полако постаје баш сарданик тог страшног „талијанскога и српског фашизма“.

Но, све што је Десница у то доба радио, чинио је како би сачувао (српски) народ од нацистичког геноцида – што је заправо била званична политика тадашње квислиншке хрватске државе – а који је и те како дјелатно спровођен. Тим геноцидом уништено је на стотине хиљада људи, па је у таквим околностима сарадња са Италијанима, или пак са званичним јединицама Југословенске војске у Отаџбини, за Десницу била мање зло него препустити Србе усташком ножу.

Десница је био згрожен што су партизани у његовој кући, у Исламу Грчком, ложили паркет. Но, прихватио је и покрет који је штитио народ од Независне државе Хрватске. „Отишао је у партизане у љето 1944. године, остављајући практично у Исламу Грчком на милост и немилост четника и усташа мајку, супругу с четверо мале дјеце те три сестре“.

Ипак, ни то није било довољно да Хрвати већ у доба комунизма Десници не спочитавају „сурадњу с четницима“. У једном Удбином елеборату спомиње се да је „Десница у току рата писао у четничким листовима попа Ђујића“, те да је „послије рата остао на таквим позицијама“, јер је „књига за коју је награђен негативна“ (овде, стр. 59). Реч је, наиме, о Десничином роману Зимско љетовање (1950) који, како књижевна историја оцењује, „нема ничега заједничког с другим романима из НОБ-а с почетка 50-их година“, и у коме „нема ни трунке идеологије, ни револуционарне патетике“ (Деретић, исто, 1196).

Но, тај роман хрватска књижевна критика оштро је политички осудила. Ондашњи председник Друштва писаца Хрватске, Иван Дончевић, оптужио је Десницу да „трује омладину с идејама које немају никакве везе са стварношћу”, а Јоже Хорват, тајник Матице Хрватске, устврдио је да „писац-одвјетник (Десница је по професији био адвокат – С. И.) исповједа назадњачке идеје које коче напредне снаге да се боре за изградњу социјализма”.

Као континуитет истог процеса који је вођен шовинистичким антисрбизмом, данас нам Златко Бегоња, „запосленик Одјела за повијест Свеучилишта у Задру и запосленик Завода за повијесне знаности ХАЗУ“, објашњава да је Десница учествовао на састанку у Бенковцу, 23. јула 1941, с представником италијанског префекта у Задру, заједно са Момчилом Ђујићем, те да је Десница „припадао идејама српске Радикалне странке, односно из ње произишлим огранцима Југославенске националне странке и Југославенске радикалне странке“. Смисао састанка био је да се „кнински и грачачки котар сједине под краљевином Италијом“.

Очигледно је да се Десница у данашњој „хрватској повијести“ жели приказати првенствено као сарадник Италијана који су, најпре, 1941. године, анектирали Далмацију, а онда, наводно, хтели да присаједине и делове НДХ насељене Србима. При томе, потпуно се прећуткује шта је НДХ чинила са Србима у Лици, Далмацији, на Банији и у другим крајевима, те како су фабрике смрти – Јадовно, Јасеновац, Паг итд. – дневно испоручивале на хиљаде уморених Срба, те да су Срби морали да се довијају сарађујући са Гогом и Магогом, како би се спасили од клања током вишегодишње усташке валпургијске ноћи.

Данас, када се негира да су се неки од највећих хрватских злочина уопште и догодили (овде), Десница је неми сведок хрватског злочинства, притворства и бруталности. Зато га не воле не само Задар, Загреб и Сплит. Не воли га ни другосрбијански Београд.

Но, читаоци који препознају и цене врхунску књижевност уживаће у роману Прољећа Ивана Галеба, „јединственом у југословенској књижвености, једној од оних књига по којима су 50-е године постале велико доба нашег романа и наше књижевности“ (Деретић, исто, 1196).

Десници могу којекакви одсецати главу и уклањати спомен-плочу с његове родне куће. Но, не могу убити његово дело. Друштво које из своје књижевности избацује Десницу све је – јасно и гласно – рекло о себи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: