Зидови у култури

За разлику од економске ситуације (прим. прев. – борба за голи опстанак) која се дубоко злопати у више него критичној фази стани-пани, култура цвјета, напросто, рекло би се да не зна за боље дане, изнутра прокувана и прочишћена (издинстана), као свака идеологија мрака дјелује сигурно јер се сигурним кораком креће ка једном наметнутом циљу, док је на том путу не брка никаква конкуренција означена и тако препозната као она која дјелује у правцу промовисања туђег (Српског?) духа… Тако је то: култура може само у случају кад униформисано зрачи, као пратећи вокал једне политике чији је програм прије свега дибидус антикултуран, е да би се потврдио као провинцијални опиљак ондашње тоталитарне машинерије чију је смрт први установио и потом објавио Зоран Ђинђић. – Југлославија је мртва, живио Балкан!

Најмање југоносталгичан а ла шеширџија Шербеџија, ваљда због тога могу да премјетим једну црно-бијелу очигледност: наиме, културом диригују некакви покретни жирији (да, баш тако), довезени из братство-јединство-региона, и на брзину склепани око округлих столова како би допринијели емитовању ефекта озбиљности у критици разлике, па тако од Хрватске, ћерај брале преко Маћедоније, некакви писци-професионалци (који обавезно имају по издавачку кућу!), одређују културну климу и потписују петицију названу „заједнички језик“, још пијацећи са причом да културу не треба претварати у националну аждаху, у коју након сваких двадесетак година одређене политике знају да је методом ћири-бу-ћири-ба претворе, опет, искључиво и само зарад сопствених, малих интереса, итд. Фамозне деведесете, Милошевић, четнички устанак и рат – знате ту толико пута испричану причу, да, пресрала је и то баш преко сваке мјере…

Авај, овдашњи културни амбијент још не зна за постојање конструктивне критике која нужно није израз – племенског дискурса. Што у додатку значи: вакуумираног простора који тобоже све процјењује у знаку националног доприноса. Тако, новоцрногорци у егзистенцијалистичком страху и дрхтању од кам-бек деведесетих (само не знам шта су током деведесетих исти ови били тада), све чине како би учврстили идеју црвена монтенегрина чији је национ задригао у мржњи и култури самокарикатуре. – Наравоученије: све што је вјештачко само себе исмијава и разголићује у издању које је природно назадно и по структуралности нездраво затворено. И, тако, у каквом је стању култура у дупло горем је политика, нарочито овдје гдје се култура представља као слаткоречива политичка аутосекретарица.

Не само ауто-путевима, плажама, вип дестинацијама, и најпрестижним државним наградама се увелико тргује, па тако по висини награде коју је у ове дане примио и њом се окитио неки писац, аутоматски знате о коме је ријеч, и сигурно ту не можете оманути. Да ли је, дакле, прва или друга или пак из друге руке дворска луда или партијска замлатина са препорученом биографијом која је свакој „политици“савршено пристајала ако рачунамо да још увијек животаримо у политикама посткомунизма…

(Колика може бити моћ једног писца у сјенци новоцрногорских зидова у култури која је приватизована?)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: