10 хиљада и 197 дронова

Пише: Никола Маловић

Храброст да узме пушку у руке и проведе се макар као Форест Гамп у Вијетнаму глобално становништво показује углавном за тастатуром, чега су свјесни алгоритмни вјештачке интелигенције. Зато власници мегакапитала више и не рачунају да ће судбину Украјинског рата као увода у рат против Русије одлучити бројност једне или друге стране. Вријеме је да се уведу роботи-војници

Пред очима цијелог свијета, у 21. вијеку, кад је све постало могуће, и геноцид у Гази и Трампов царински гамбит којим се индукује кома америчке привреде да не би умрла, бићемо, након 20. априла 2025, Васкрса и Uskrsa – свједоци како ће хришћанство опет кренути у два правца.

Иако се нисам сусрео с тим податком, не искључујем могућност да негдје у књижевности не постоји мајка која за поодрасло дијете, кћерку или сина са већ властитим потомством, тачно у дан зна старост свога дјетета. Мајке обично до у дан знају старост свога чеда до трећег или четвртог мјесеца, а онда настављају да броје само мјесеце, потом само године.

Кад би мајка била уједно и суђеница – ријеч коју данас у доба авербализма разумије свега 0,0001% припадника Зед генерације (рођених између 1997. и  2006, генерације окренуте технологији и брендовима) – једина би јој жеља била да јој дијете срећно поживи у миру. Зашто? Зато што живота нема без мира. Држање нпр. козе у рату чини живот несносним – из страха хоће ли те гладан војник или пак лупеж какав убити због меса, иако ти у кози више од меса видиш млијеко – за обдржати фамилију.

Пазимо…

У предизборној кампањи Трамп је тврдио како ће окончати рат у Украјини за 48 часова, па су медији, од 20. јануара 2025, тачно у дан, стали да биљеже, мајци, колико ли смо, as a civilization, ближи Коначном рјешењу, миру дакле. Али до мира није дошло, нити му се заправо види стварни крај, намјерно кажем не почетак.

Пасус који слиједи написао је Владика Николај између два свјетска рата, 1932, у књизи „Рат и Библија“:

„Вербална пропаганда мира многима служи за ратне сврхе. (…) О миру се данас толико говори не зато што постоји мир, него зато што је мир у опасности. Као што се о поштењу не говори много докле год има поштења, и о здрављу докле траје здравље.“

У времену Студентског устанка 3.0, када устаничке мајке броје дане до постизања мира између Вучићеве власти, Вучићеве опозиције, остатака опозиције и политички стасалих студената – питање је што чека историјски силовану Србију, те каква ли је судбина балканског екс-пијемонта?

Као гуске у магли ми каскамо за глобалним догађањима можда више од вијека. Умјесто да под сводом куполе Народне скупштине најпаметнији међу нама причају само не тему народног а не посланичког опстанка и напретка, парадоксалном констелацијом састављени, посланици се ем ријетко састају, ем не раде на ползу рода. У томе је само по јада. Они не виде да велики рат опет куца на врата. Јована Јеремић, ђак генерације, чији ће се рад, како каже, проучавати на Факултету политичких наука, смер новинарство, не добија викендом инструкцију из бубице да забрине и безубу и свезубу Србију причом о ономе што долази и како се, са све мање земље, на то што долази припремити. Бака Прасе, enfant terrible оца Ненада Илића, с друге пак стране, умјесто да обраћа, он развраћа и саблажњава српску дјецу и омладину простачким снимцима и порукама, у којима, с луциферијанством у најави, труни дозу истине у море видео-опачина: Шта ме који к гледате ви који постите?, парафразирам реченицу из видеа који искаче не зато што је  важан, него зато што је гледан, а и зато што ме као грешног препознао алгоритам. Тражио сам ђавола претражујући да ли може бити узор-сина из недозвољеног свештеничког трећег брака, што је споредно у односу на – уздигнемо ли фокус – неколико Јасеноваца које смо, Боже прости, сами себи направили neverending абортусима.

Себе аболирамо када причамо о српству, недостојни да у очи погледамо било коју икону, посебно неког из лозе Немањића. Земља нам је раздијељена на Србију и Црну Гору, Републику Српску, Македонију и проче, ровари нам Рио Тинто са свим дозволама, од Кинеза купујемо властито злато, убијамо Русе оружјем произведеним српском руком, увозимо кинески бијели лук и албански парадајз након крчмљења ПКБ-а и ИМТ-а, дали смо гласове онима који су продали и здравство и школство и судство, па се чему онда можемо надати? Бољитку и напретку?

„Ако се ниједан хришћански народ не покаје и не поврати ка Христу, као центру душе своје и живота свога, победа ће бити од Бога додељена народима азијским, нехришћанским“, каже владика Николај, 1932.
Иако смо наводно сви вјерујући видимо крајичком ока да је вјера постала несавремена. Јбт, почео би реченицу припадник Зед генерације, као да стварност може бити савремена или несавремена?! Стварност је истинита или није. Ако одступа од истине није стварност, а ако не одступа то је парадигма којој тежимо.

И док неко можда чита претходну реченицу још једном, у кинеским се тзв. Црним фабрикама – у којима 24/7 вјештачка интелигенција синхронизује роботску производњу електричног аутомобила на сваких 78 минута у халама без људи и без освјетљења – не само што је рат у Украјини самлео сву стару ратну технику, него је у минулој години смањио и број жртава на начин што је подигао у небо хиљаде навођених дронова у својеврсном пилот-програму рата будућности.

Јер, догађај у Шенжену крајем септембра 2024. није био само спектакл над кинеском технолошком престоницом. Био је то техно-шоу коме је свијет скинуо капу. Флота од 10 хиљада и 197 дронова градила је разне формације, од лебдећег „Небеског града“, преко слике Кинеског зида до величанственог Змаја у лету – надзирана само једним преносним рачунаром који је у стварном времену руководио улогом и позицијом сваког појединачног дрона.

У Шенжену је свијет видио више од пуке дроновске феште. Стабилни на вјетру и отпорни на кишу, дронови водеће компаније Damoda Intelligent Control Technology послали су и ратну поруку: можемо да будемо јато стршљенова, са умеморисаним биометријама свих које треба елиминисати. Крајем септембра 2004. оборен је у Шенжену претходни Гинисов рекорд у броју синхронизованих дронова.

Питање гласи, а шта ако Црне фабрике у овом тренутку производе не хиљаде дронова, него управо милионе војних робота?

Храброст да узме пушку у руке и проведе се макар као Форест Гамп у Вијетнаму глобално становништво показује углавном за тастатуром, чега су свјесни алгоритмни вјештачке интелигенције. Зато власници мегакапитала више и не рачунају да ће судбину Украјинског рата као увода у рат против Русије одлучити бројност једне или друге стране. Вријеме је да се уведу роботи-војници.

Милиони робота-војника који би програмирани и надгледани вјештачком интелигенцијом имали задатак да заврше игрицу. При употреби овог термина нисам мислио на то да роботи побиједе из западне визуре есенцијалног руског противника само физички. Него да га самељу и униште до стрва, да науде моштима, као што то већ чине у Кијевско-печерској лаври, да оскрнаве иконе, да убију православље у душама непослушне, а заправо христољубиве руске природе…

На наше се очи њемачка аутоиндустрија, дојучерашња економнска кичма Дојчланда, суновраћује и преквалификује у војну. Улог варира, зависно од извора информација, од 500 милијарди до 1000 милијарди евра, „да би се помогло Украјини“, не рачунајући друге европске земље и њихов улог у оружје за смрт Русије и њено, далеко било Коначно рјешење, Endgültige Lösung, Final Solution. У Румунији не престаје да се гради највећа НАТО војна база у Европи, сигурно не зато што ће рат ускоро престати.

Истовремено, три балтичке државе, као они мали бијели украсни керови што стално лају, са раснијом Пољском иза, спремне су да насрну на Бјелорусију, пер на финта не као чланице НАТО-а, него онако комшијски, јер им се не допада влада збиља времешног Лукашенка.

Што године више пролазе и начини дезинтеграције се откривају множином, све више вјерујем да луциферијанском поретку не смета толико Рус и Русија, убиће их провјереним средствима, меком културом, војном техником, отрованом храном, али им смета Христ у противнику, вјера у Спаситеља. Да није тога, Рус би им био важан колико и неки из каталога народа из Народне Републике Конго, којима не знамо имена…

„У наше дане више се виче о миру и више се народи спремају за рат него икада пре нас. Тешко да та дволичност не буде кажњена ратом“, каже 1939, пред Други свјетски рат, Владика Николај. Дакле знао је. Видио је иза окуке његових дана. Као што и ми видимо данас.

Чак и да је колективно луда, декадентирана Европа није имуна на колективно сиромашење, што ће рећи да је у рат тјерају не само отуђене него и огреховљене елите, јер се, хтјеле не хтјеле, морају оружати. Кад би се људи разоружали од гријеха, ко би се онда, по Светом Николају, спремао за рат? Нико. Мисија Европе била је да живи хришћански и незнабожачким народима помогне као браћи, али је умјесто тога сама пала у идолокоплонство. Од тога поремећаја, дијагностикује Св. Николај, дошли су и остали поремећаји, и од тога су долазили и долазиће ратови.Архијеретик са Фанара, све самозванији васељенски патријарх Вартоломеј, отворени унијата, саблажњујушчи саслужитељ с папом, брат у паду, руку подруку са доливачима ватре, распламсао је рат у Украјини признајући украјинску неканонску цркву за канонску и православну. Канонска Украјинска православна црква Московске патријаршије нашла се с друге стране закона, о апсурда, са световним Јеврејином на челу, који ју је, у граду у коме је крштена Русија, у Кијеву, указом забранио. Забранио, зашто? Као што 2 и 2 дају 4, забранио је зато што је канонска, православна, јер има пуноћу.

Пред очима цијелог свијета, у 21. вијеку, кад је све постало могуће, и геноцид у Гази и Трампов царински гамбит којим се индукује кома америчке привреде да не би умрла, бићемо, након 20. априла 2025, Васкрса и Uskrsa – свједоци како ће хришћанство опет кренути у два правца, друкчије него од године Велике шизме илити раскола, 1054. Због великог отпадништва у канонским православним црквама, нескривених новотарија и у руској и у српској цркви, обратимо пажњу на наводну споредност: шта ли ће Римска црква рећи након појаве Светог огња на Велику суботу, 19. априла 2025, и да ли ће?

Јер, папа Урбан Други, године 1095, уочи Првог крсташког рата, објављује истинитост чуда Светог огња који се преко двије хиљаде година на науци и невјерујућима необјашњив начин појављује у цркви Светог Гроба Христовог у Јерусалиму. Али само на молитву православног патријарха. Биће зато, због бескорисности римокатоличким молитава, године 1238, папа Григорије Девети одлучује да оспори аутентичност чуда.