13. херцегновски Дани Књижаре Со: Да се уједини сасвим рашнирана Црна Гора

Пише: Глиго Бјелица

На херцегновском главном градском тргу, синоћ су почели 13. Дани Књижаре Со – дводневна манифестација у част обновљеног градског књижарства (од 1898) и издаваштва.

Пред препуним платоом испред Књижаре Со промовисано је бокељско издање „Горског вијенца“ – прво јубилчарно издање штампано у Црној Гори.

Почасне столице заузели су професори и професорице српског језика и књижевности који су први пут у историји, године 2005, у организацији Књижаре Со – интегрално и јавно читали „Горски вијенац“ без икаквих тумачења, у трајању од три сата.

Бокељско издање „Горског вијенца“ (Књижара Со, 2017), посвећено је чињеници да се млади Раде Томов Петровић школовао у Херцег Новом, и да је потом, као владика Петар Други Петровић боравио у Боки Которској.

Књига доноси у фотомонографском дијелу све Његошеве спомен-бисте, све Његошеве спомен-плоче, све палате у којима је боравио, и комплетну биографију Његошевих боравака у Боки и одлазака из Боке у свијет. Од 1000 примјерака чије је издавање потпомогло Министарство културе и информисања Србије, свега је 30 нумерисано – што ће порадовати библиофиле. Предговор је писао о. Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије.

Историчар Небојша Рашо зналачки је казивао откуд Његош у Херцег Новом и откуд да баш митрополит Петар Први Цетињски изабере јеромонаха Јосифа Троповића за учитеља младом Раду. Рашо је зналачки упоређивао политичка времена у Црној Гори, с паралелним политичким временима у аустријској Боки Которској, јер је Његош, како је рекао Рашо, у посланици Бокељима из доба кризе 1848, написао:

„Бока је и Црна Гора тако спојена као душа и тијело; један народ и дух, један обичај и језик, и један без другога не може ни живјети ни умријети; и зато вас ја у срцу не разликујем од Црногораца, и готов сам вазда зло и добро с вама дијелити.“

Никола Маловић, књижар, издавач и уредник едиције „Бокељологија“ окупљене је упознао с мало знаним детаљима у вези с „Горским вијенцем“. Прво издање након Беча (1847) штампано је ван Црне Горе – у Херцег Новом (Књижарница Јова Секуловића, 1913); први јавни споменик Његошу, и то Мештровићев, подигнут је у Боки Которској, 1954. г. у порти римокатоличке Жупне цркве на Прчању (захваљујући дон Нику Луковићу); прва књига која је опловила вијугаве контуре Боке Которске је Његошев „Горски вијенац“, прво интегрално и јавно читање… такође се догодило у Боки – казивао је проф. Маловић, који је публици у мало времена исциједио суштину „Горског вијенца“, препричао хамлетовску дилему владике Данила, објаснио да „Горски вијенац“ нуди објашњење за тумачење свих Црних Гора, те прочитао, у тек неколико минутах, сабране сентенце – напросто да не прође промоција без читања изворног текста. Маловић је прочитао дио Његошевог тестамента, у коме он изричито жели да буде сахрањен „у ону цркву на Ловћену“, и додао како мисли да помирења између Боке Которске и Црне Горе, или обратно, неће бити без враћања завјета који је над Боком Которском и Црном Гором оставио владика чије је спомињање данас изузетно субверзивно, а промоције његовог дјела посебно.

Испред класичне књижарске бутиге синоћ се чуло како не треба дирати у маузолеј на Ловћену, али како треба, тамо гдје је сада гувно, подићи копију Његошеве капеле, да би се ујединила сасвим рашнирана Црна Гора.

Дружење до касно у ноћ наставило се пред Књижаром Со – која с дозволом насљедика Секуловића баштини традицију нашег најстаријег обалног књижарства и издаваштва.

Књижара Со позива све заинтересоване да данас, 13. јула у 21.00, дођу на промоцију својеврсне историје Боке Которске – на промоцију књиге „Бока Которска“ дон Ника Луковића. Говоре др Бранко Збутега, предсједник београдске подружнице Бокељске морнарице Котор, и Никола Маловић, писац и књижар.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: