140 година од Боја на Шекулару 1876 – 2016

Пише: Горан Киковић, професор историје

Један од највећих и најкрвавијих бојева на простору Горњег Полимља – Бој на Шекулару – одиграо се 29. јула 1876. године на превоју Сјекирице између Јанкове главе и Црвене стијене.

Тог дана исте године одиграо се и Бој на Вучјем долу када је потучен Осман паша и његова војска. О овом боју су сви чули и уџбеници записали, а о Боју на Шекулару нажалост нису чули ни сви Шекуларци. Зато је много важно што и на овај начин обиљежавамо овај велики догађај који се десио прије сто четрдесет година и да овим сјећањем одамо почаст јунацима Боја на Шекулару.

Како пише професор Благоје Шарић, тог дана напад башибозука из Плава, Гусиња, Ругове и Пећи у јачини од око 4 000 хиљаде добро обучених војника уследио је из правца Ругове преко планине Мокре и из Плава и Гусиња преко Приједола и Сјекирице (изнад Спалевића – Стрмењака).

Турска војска је успела да потисне Шекуларски батаљон у јачини од око 500 за пушку способних Шекулараца и да попали све што је могло да буде од користи за живот становништва. Становници и стока су на вријеме склоњени. Батаљон је пружио снажан отпор али пред осмоструко јачим непријатељем морао је да узмиче према селу. У међувремену Бучички батаљон на челу са Пантом Цемовим и Полички под командом Мира Дедовића, као и комшије из Требачког и Ријечког батаљона под вођством Радула Симова на глас да су Турци напали Шекулар, усиљеним маршом притекли су у помоћ и успјели да непријатеља одбаце на планинске превоје између Роваца и Калудре на Сјекирицу и Јанкову главу.

У исто вријеме, како пише академик др Миомир Дашић, када је на Шекулар напала турска војска из Берана се, преко Доње Ржанице и Роваца према Шекулару, упутила се и регуларна војска у јачини од око три хиљаде војника и батеријом од шест брдских топова. Ова војска је заузела положаје изнад Доње Ржанице, чекајући команду да у двије колоне преко Роваца и преко Борја и Ћетковића удари у леђа браниоцима села.

У међувремену су браниоци успели да сатјерају башибозучке снаге на Црвену стијену, гдје се одиграо завршни, драматични чин овог крвавог и по много чему необичног боја.

Бој је био заиста жесток и крвав. Обје војске су се измијешале па је борба вођена “прса у прса“ што турској војсци уопште није одговарало, јер су они били обучени фронталном начину вођења рата. У тој општој гужви и метежу највише је радио ханџар, па и камење.

Да чудо буде веће, на борце се сручила и велика непогода – олуја и киша, а пала је и густа магла што је у том камењару много више одговарало браниоцима Шекулара. Но, и поред тога, бој није прекидан све док Турци коначно нијесу савладани, поражени и приморани да безглаво бјеже према Ругови, остављајући на бојишту мртве и рањене и велику ратну опрему, која ће у будућим ратовима итекако обилато помоћи борцима.

Како даље описује професор Благоје Шарић “Шекуларци су наставили да гоне непријатеља утркујући се ко ће више да убије непријатељских војника, а Полички и Бучички батаљон је похитао да помогне Миљану Вукову у борби на Доњој Ржаници односно Побјенику али он је већ био завршио борбу са Турцима, јер су се после великих жртава повукли у Беране“.

Према писању многих аутора који су се бавили овим догађајем, бој на Шекулару не само да има велики историјски значај него је интересантан и са војног становишта.

Бој је вођен на релативно уском простору, каналисаног правца, са малом могућношћу за маневар тако бројне непријатељске војске која је гомилом упала у Шекулар, што су шекуларске вође итекако вјешто искористиле. На тај начин, Турци су као на тањиру изложили своје главе храбрим браниоцима свог огњишта и да их на стотине исијеку уз своје минималне губитке.

Према за сада доступним званичним подацима у боју на Шекулару погинуло је 640 Турака, док лакше и теже рањених је било далеко више. Према казивањима становника села који су претраживали терен наилазили су на доста умрлих од тешких рана у вртачама и под боровима. Интересантно је поменути да су браниоци први пут применили Женевску конвенцију о забрани одсијецања глава турским војницима, што им је веома тешко пало. Турци нијесу поштовали ту Конвенцију и успјели су да посијеку и однесу у Пећ 18 српских глава гдје су их набили на коље да застраше српски народ у Метохији. Пећки Срби су те главе откупили и сахранили код Патријаршије. Према казивању старијих Шекулараца, умјесто одсијецања глава устаници су одсијецали Турцима носеве, како би доказали својим старјешинама колико су убили непријатељских војника, и да су са бојног поља донијели више од хиљаду носева“.

У боју на Шекулару погинуо је и брат Миљана Вукова па се од тог боја Црвена стијена или Масларски крш као спомен на Дмитра Вукова Вешовића, зове Дмитрова стијена.

Побједе на Шекулару и Доњој Ржаници остварене су великим пожртвовањем и храброшћу српских устаника на Лиму уз садејство батаљона црногорских Васојевића. Бој на Шекулару имао је вишеструк значај. Разбијени су и десетковани у том боју Руговци, Плављани, Гусињани и Арнаути из околине Пећи и протјерани из Лимске долине. Тако тежак пораз представљао је велику опомену, те су касније, нарочито Руговци, нерадо кретали у војне походе на Шекулар и Полимље.

Бој на Шекулару представљао је почетак трогодишњег ратовања на горњем току Лима.

Академик Миомир Дашић у књизи “Васојевићи у устанцима 1860-1878 године “ закључује: “Бој на Шекулару открио је да се и батаљони-Шекуларски и Полички с десне стране Лима, која је по одредбама тајне војне конвенције спадала у интересну сферу Србије, боре под командом Миљана Вукова. У саставу одреда остаће они до краја црногорско-турског рата 1878. године. Занимљиво је истаћи да С. Гопчевић ни послије боја на Шекулару не спомиње Шекуларски и Полички батаљон у саставу Васојевићког одреда. По њему, војвода Миљан је командовао само са 1 500 “турских Васојевића“, што је одговарало снази Бучичког, Горњо-сељског и Полимског Батаљона“.

О значају Дмитрове стијене говоре наредни подаци: Поводом смрти краља Александра у Марсељу 1934. године Шекуларци су ставили короту на Дмитрову стијену као знак жалости за својим убијеним краљем. Дмитрова стијена постала је симбол Шекулара. Према њој људи су одређивали колико је сати, кад треба пустити стоку на испашу, а кад је пријавити, када се наоблачи, да ли ће бити кише и којег интензитета, стијену прво обасја сунце и последњи сунчев зрак је грије, то је Шекуларцима оријентир и то је последњи, како пише Благоје Шарић, бедем одбране од черупања и присвајања шекуларске територије, племена и национа.

У част боја на Шекулару изграђен је Крст на Црвеној (Дмитровој) стијени у славу јунака који су гинулу “За крст часни и слободу златну’‘. Крст од прохрома је, како пише Благоје Шарић, финансирао Емило Лабудовић са синовима крст и заједно са омладином Шекулара поставио га на врх Стијене, посветивши га свим палим борцима за слободу. Млади људи из Шекулара носили су огромну конструкцију крста на својим леђима правим беспућем, камењаром обраслим жбуњем и младом боровином, једна група је крчила пролаз моторним тестерама, а неки су на коњима дотјерали шљунак, цемент и воду. Требало је само то видјети с колико пожртвовања, воље и снаге ти млади људи носе и постављају крст.

Шарић пише да је био тог дана на том мјесту, и у мислима ми је као на филмском платну прошла та чувена битка коју ни историја а ни народ нијесу достојно никада обиљежили. Међутим, природа се постарала и одредила да то буде споменик и да опомиње и подсјећа не само Шекуларце, него и многе друге на безбројне жртве које је народ поднио за крст часни и слободу свету.

Крст је постављен 29. јула 2009., а освештао га јереј Миливоје Јововић на Огњену Марију 2009.

Интересантно је поменути и то да је природа сама одредила мјесто крсту. Требало је само прочистити удубљење које је природа створила и ту забетонирати конструкцију крста висине 5,50 м са распоном крака од 3,80 м. Конструкција крста урађена је у приватној радионици у Никшићу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: