16. март или ?

Пише: Сибин

(Шта добијамо а шта губимо, кад тајкуни праве државу?)

Кад заврших са мрчењем е-@ртије, одлучих се, ипак, ово малено писаније дати на чтеније пробирљивом публикуму, дакле искључиво оном здравом ткиву које је незадовољству дало одушка у форми побуне #ОДУПРИСЕ, што је, веле ови с врха, „демократски вид исказивања грађанског става, све док се води мирним путем и демонстрира ненасилном шетњом.

“ Ударним улицама, треба ли додати. Може ли се, пита моја маленкост недорасла теми, тридесетогодишње акумулирано незадовољство нпр. исказати медитацијом? Или на начин како је то практиковао Ганди, све у сједећем положају, урањањем у контемплацију, пасивношћу на коју ни одвећ лукава и препредена империја није умјела наћи адекватан одговор, уколико га уопште има.

– Гдје је проблем господо, ријешио човјек да засједне и одпландује…

То је, е сад, уколико добро докучујемо, оностранствујући принцип: на насиље одговорити његовом супротношћу, па ће оно да се попут бумеранга врати на адресу са које је долепршало.

Зашто да не, лопова у лоповлуку окуражити, припомоћи му такозваном моралном
подршком, скандирањем са стране, контајући да ће, напослетку, кад украде државу и
докусури друштво, украсти и самог себе, будући да се такве работе саме себи обију о
главу.

Јер, добила се држава, међутим, из ње побјегла омладина, тј. њена будућност. Ко ће је, у овом вијеку, наследити? Гастербајтери љети, кад наврате да обиђу старе, и још старији и све запуштенији завичај, уклијештен на путу ка сињем мору?

Ово говорим из разлога што сам неријетко био изложен мучној ситуацији у којој би неки логичар из комоције потезао за причом како су се ови досад имали кад накрасти (ваистину и јесу), и боље их је, самим тим, задржати на власти, већ због тога што, уколико се гологузани дочепају високопозиционираних фотеља моћи, лупежлук има да доживи крајњи облик. (Логика индипендисте, па то ти је.)

Неће испарити само зграда Народни музеј, него неће остати ни камен на камену, ипак смо друштво у транзицији, а то друшкане кошта.

Некад фабрика, одскора реликвија, каткад и банка, те не остаде више ништа, скајпује покајник Ди Кеј.

Осим питања које се црно надвија над овом горштачком реалношћу: јесу ли они толико паметни, или ће прије бити да смо ми одвећ послушни? Невјероватно потчињени, преплашени и идеално подложи свакој манипулацији, од приче о спасавању државе, до оне да већ колико сјутра (у први понедељак), постајемо пуноправна чланица ЕУ, само ако се у међувремену не повампиримо, не посрбимо и не `почетничимо`…

Након шеснаестог, то би било наравоученије, не дозволимо да нам се понови петнаести март, јер се више нема времена ни за какве преговоре вођење унедоглед.

Једноставно, или и не баш тако једноставно, углавном – или/или.

Прочитајте још:

МАНС: Милово башкарење у Сен Тропеу морало је бити пријављено као поклон

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: