НАТО у црногорској скупштини

Дјела Милована Видаковића, првог српског романописца, одавно се не читају. Основна карактеристика Видаковићевог романа била је што се у њему истовремено преплићу личности из различитих историјских епоха, народних пјесама, па чак и легенди. Управо због спорног стила, критика његовог дјела имала је неупоредиво више читалаца него саме књиге. У данашњој историји и теорији књижевности Видаковићева дјела имају искључив знакај као основ, који је послужио првој књижевној критици на српском језику.

Године 1817. у рецензији романа “Љубомир у Јерусалиму“, Вук Караџић је о Видаковићу написао: “не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни реторике… не зна ни шта је морал, ни учтивост, не зна ни карактера народа нашега, ни ништа.“ Два вијека касније група од 50+3 посланика црногорског парламента, поимајући морал, историју, географију и логику на исти начин као и Милован Видаковић, усвојили су резолуцију подршке уласку државе у НАТО пакт.

Излагања подржаваоца спорне резолуције у реторичком смислу нијесу одмакла даље од Видаковићевих романа. Потпору својим ставовима покушали су наћи у крајње селективној статистичкој компилацији одређених економских показатеља, карактеристичних за потпуно различите временске периоде и геопололитичке прилике у свијету. У својим статистичким манипулацијама наши НАТО посланици ослањали су се на економске параметре из далеких 1999. и 2005, упорно заобилазећи рецимо 2009 годину.

Баш те године НАТО пакт је дошао на наше границе, примивши у чланство Хрватску и Албанију. Умјесто реалне компаративне анализе “бенефита“ чланства у НАТО-у за ове двије, нама најупоредивије сусједне државе, посланици црногорског парламента одлучили су се за лутање по неким прошлим временима и далеким земљама. Колико је чланство у НАТО и ЕУ помогло Хрватској да се избори са економским проблемима на најбољи начин илуструје изјава премијера Зорана Милановића да је 2014, четврта година чланства у НАТО-у и прва у ЕУ: “Најтежа од рата“.

Хрватска такође представља конкретан примјер да чланство у НАТО пакту не може бити никаква гаранција повећања страних инвестиција. Поредећи интервал од 2005-2009 са периодом од 2010-2014, запажамо да су током првог четврогодишта хрватског припадања НАТО алијанси стране инвестиције смањене више од 4 пута, са 17,4 на мање од 4 милијарде долара. Током прве године стране чланства у ЕУ стране, ниво инвестиција у Хрватској достигао је тек 10% годишњег просјека из интервала 2005-2009.

Не само да чланство у НАТО пакту није никаква гаранција раста инвестција, већ као што је то показао примјер Бугарске, може да представљати баријеру за инвестиционе пројекте највећег значаја. Управо економски напредак Румуније и Бугарске у првој години чланства (далека 2005.) био је полазна тачка статистичких манипулација наших НАТО посланика. Никоме од вајних НАТО реторичара није пало на памет да презентује осврт на садашњи тренутак ове двије државе, трагичан по много чему.

Из револта због немогућности да током плате рачуне за струју, у 8. години бугарског чланства у НАТО пакту, 8 грађана ове земље током фебруара и марта 2013. само-запалило се на софијским трговима. Шесторо је смртно страдало, а двоје су остали доживотни инвалиди. Трагична енергетска криза у Бугарској могла је бити у значајној мјери разријешена реализацијом пројекта Јужни ток, кога би пратила изградња више гасних електрана. Међутим овај инвестициони пројекат, највећи у последњих неколико деценија у том дијелу Европе и спасоносан за просјечног бугарског грађанина, стопиран је само зато што није одговарао стратешким интересима САД и НАТО-а.

Економска ситуација једнако је трагична и у Румунији, гдје су анкете из 2013. показале су да већи број грађана има боље мишљење о бруталној Чаушескуовој диктатури, од актуелног европског и НАТО “благостања“. Умјесто инвестиција и просперитета, НАТО је Румунији и Бугарској донио галопирајући раст јавног дуга и масовне емигирације незапослене омладине, коју на западу чекају најтежи физички послови.

Ни у тумачењу географије наши НАТО посланици нијесу одмакли даље од поимања Милована Видаковића. Тако сугеришу да ‘‘У НАТО морамо, јер смо окружени НАТО земљама“, а готово 70 % државне границе дијелимо са Србијом и БиХ, односно Републиком Српском, које никада неће постати чланице НАТО алијансе.

Ограниченост новинског простора ми не дозвољава да се детаљиније позабавим једнако бесмисленим тумачењима историје од стране наших посланика и осталих НАТО промотера, као и да се осврнем да бестидно релативизовање жртава НАТО агресије, како оних директних, тако и оних који су умрли, обољели и који ће нажалост још дуго умирати и оболијевати због дејства осиромашеног уранијума. 

Уздајући се у здрав разум и слободарски дух црногорског народа, остаје  нада да недавно усвојена НАТО резолуција никада неће доживјети своју материјалну примијену. Такође вјерујем да ће њен историјски значај бити сразмјеран књижевном значају дјела  Милована Видаковића, а да ће у политичкој теорији остати упамећена као јединствен примјер бруталног ниподаштавања већинске народне воље од стране корумпиране парламентарне већине.

Аутор: Игор Дамјановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: