1914–2014.
1 min read
Покушавајући да предочи читаоцима шта Француску и Европу очекује у новој 2014. години, париски „Монд” цитирао је немачку канцеларку Ангелу Меркел у обраћању децембарском самиту ЕУ.
„Ситуација је озбиљна и не могу да се отмем утиску да је посве налик на ону пред избијање Првог светског рата, 1914. године”, рекла је Меркелова.
Немачки недељник „Шпигл” појаснио је да се Меркелова позвала на књигу аустралијског историчара Кристофера Кларка „Месечари – како је Европа кренула у Први светски рат”. При томе је заступала тезу по којој свака криза има своје аутоматизме, „растаче” оквире, ако нема спремности и правог решења за њено обуздавање.
Теза коју је Меркелова у Бриселу заступала представља окосницу Кларкове књиге „Месечари” коју је „Њујорк тајмс” сврстао међу десет најзначајнијих књига 2013. године. Кларк је као главни узрок сукоба навео неслогу међу кључним силама тадашње Европе. По њему, предуслови за избијање оружаних сукоба били су неповољна економска ситуација и нерешено питање (пре)расподеле утицаја на светским тржиштима, али и „шири стицај околности”, попут настанка и ширења националистичких и сепаратистичких покрета.
„Нема места за истицање кривице, ни за величање херојства, већ треба подсетити куда (европска) неслога може да одведе”, премиса је нове француско-немачке дефиниције ратних догађања, представљене минулог лета као концепт за обележавање стогодишњице избијања Првог светског рата.
На жалост, неки виновници су ипак именовани. Нису то више Немачка, ни Аустроугарска, ни брзоплета дипломатија Велике Британије, већ – Србија као наручилац атентата у изведби Гаврила Принципа, ког је Кристофер Кларк назвао „терористом”. Србима се, истовремено, са разних страна сугерише да са мање поноса и патоса помињу одисеју српске војске кроз албанску голготу и њен тријумфални повратак са Крфа.
За који дан ће 2014, година која ће у Европи бити достојно обележена, али и искоришћена како би кључне државе реинтерпретирале своју прошлост онако како им одговара из данашњег угла. Тако је и презаузета госпођа Меркел нашла времена да прочита књигу аустралијског историчара, који на улогу њене земље благонаклоно гледа.
Било би добро да се и Србија озбиљно припреми за обележавање стогодишњице. Не зарад завађања са европским партнерима, већ ради подсећања на српски допринос исходу тог рата, као и на решеност да опет буде значајан фактор позитивног тока европске историје. Нема Србија ни један једини разлог да са мање поноса од било које друге европске државе обележи своју историју од пре сто година, тим пре што није из те страшне кланице изашла само као победница, већ и као морална победница.
За нас почиње година у којој ћемо имати чиме да се поносимо и шта да прослављамо.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
tekst imate na sajtu Fond Slobodan Jovanovic – Milorad Ekmecici
Ćirilicu ukidali, jer je vlast obrazlagala da je to znak Istoka pred kapijama zapadne civilizacije „koju mi danas (1914) branimo“. Ponovo kamenicama lupaju table po Hrvatskoj, jer su neki od onih jadnika iz „Domovinskog rata“ još tamo preostali da žive. Trebalo bi upitati hrvatske književnike da li se hrvatski narod iznutra integriše po nekom drugom lepilu ili je to samo zlonamernost prema Srbima, koja ih kao naciju drži na okupu. Da li se tamo neko stidi što se domovinskim ratom naziva proterivanje 300.000 srpske braće, kako piše u knjizi Nikice Barića Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990–1995 (2005). Po popisu 1991, u Hrvatskoj ih je bilo 581.663, uz 106.041 Jugoslovena. Mora da ih je proterano više, pa opet bojovnici lupaju table sa ćirilicom, kao što su 1914. radili u odbranu zapadne civilizacije koju oni brane, od onih golaća što su odmaglili od te civilizacije. Svi koji su 1914. morali da oprispe Gavrila su smatrali herojem.
Američki istoričar Zeman, u knjizi o Prvom svetskom ratu i atentatu u Sarajevu 1914. citira službeno stanovište dela habzburških vlasti da treba potpuno zabraniti srpsku ćirilicu.
Gavrila su svi smatrali herojem
U crkvi u Čapljini sam se krstio 1928. Na vest o pucanju u Sarajevu, rulja drugih dveju vera je crkvu počela rušiti, odneli iz nje sve što se moglo poneti. Ponovo su je rušili i opuhali iz nje pozlaćena krsta, ripide i čirake, a onda i po treći put 1992, kad se raspala država kojoj se moj deda 1914. počeo da raduje. Ko je tada plakao i danas plače, ko je podizao palom prestolonasledniku spomenik u Sarajevu, podiže ga i danas po drugi put. Bilo je Srba koji su grdno osuđivali atentat, pa jedan u Sarajevu kod matičara promenio ime jer je bilo isto kao kod jednog od zaverenika. Nema vesti da neki danas u Beogradu pomišljaju da to urade. Strpljenja malo, biće ih. Na slici: Ruševina srpskog pravoslavnog hrama u Čapljini, više puta skrnavljenog i rušenog tokom XX veka.
U crkvi u Čapljini sam se krstio 1928. Na vest o pucanju u Sarajevu, rulja drugih dveju vera je crkvu počela rušiti, odneli iz nje sve što se moglo poneti. Ponovo su je rušili i opuhali iz nje pozlaćena krsta, ripide i čirake, a onda i po treći put 1992, kad se raspala država kojoj se moj deda 1914. počeo da raduje. Ko je tada plakao i danas plače, ko je podizao palom prestolonasledniku spomenik u Sarajevu, podiže ga i danas po drugi put. Bilo je Srba koji su grdno osuđivali atentat, pa jedan u Sarajevu kod matičara promenio ime jer je bilo isto kao kod jednog od zaverenika. Nema vesti da neki danas u Beogradu pomišljaju da to urade. Strpljenja malo, biće ih.
Ne sećam se da li je iko ikad proglasio i Miloša Obilića atentatorom, jer svaki vitez u jednodnevnom boju sanja da ubije zapovednika protivničkih strana. Nešto sam sumnjičav da će neki danas proglasiti teroristom i Pjera Bezuhova, iz Tolstojevog Rata i mira. Kad je Napoleon zauzeo Moskvu, on je pozvao jednog francuskog oficira na ručak da zaobilaznim putem sazna kuda prolazi njegov car, da ga ubije. Dobričina kakvog svet pod nebesima nije video bi danas – ako znaju za njega – bio od nekih osumnjičen da je zlonamernik iz muslimanskog podzemlja koji sanja kako da sruši još pokoji njujorški neboder. Sve sam nešto radoznao da neće u mojoj Čapljini sada ponovo neko odneti pozlaćene ripide. Ne verujem da bi to nekome smetalo, sem ponekom Srbinu koji u Čapljini još nekako tavori.
Američki istoričar Zeman, u knjizi o Prvom svetskom ratu i atentatu u Sarajevu 1914. citira službeno stanovište dela habzburških vlasti da treba potpuno zabraniti srpsku ćirilicu. Opisao sam to šire u knjizi Stvaranje Jugoslavije 1790–1918 (II tom, delovi pod naslovima Jungslawen, omladinski pokret 1903–1914 i drugo Strah od dece). Šef policije u Sarajevu, pred atentat 1914, zvanično je izvestio da u službenim krugovima postoji strah od dece. Saslušavan je dečak od deset godina, što je u školskoj klupi video lik cara na dopisnici svog školskog druga, pa vrhom džepnog nožića pokazao kako bi ga po vratu trebalo preklati. Novine su pisale da je saslušavan i dečak od 14 godina, jer je „pogrđivao cara“.