Аџић: Идеолошко сљепило и ненаученост г. Војина Грубача

На порталу, ИН4С, објављен је текст господина Војина Грубача, под насловом „Баханалије Броза и Пијаде у Црној Гори-злочиначки експеримент?“, који можете погледати овдје а на коjи је реаговао члан Главног одбора СДП-а, Новак Аџић.

Реаговање Аџића преносимо у цјелини.

Текст г. Војина Грубача бави се углавном и то незнавеним пабирчењем, као да је историја слагање дрва у дрвљанику и субјективистичким, селективним избором и то само комунистичких злочина у Црној Гори током рата (1941-1945). Упркос томе, неки изнесени, иначе одавно у исотиографији познати, подаци, које без научног истраживања и релевантног критичког суда колоквијално експлоатише г. Грубач, реално, нијесу спорни са становишта историјске науке и историјске литературе, али је, надасве, спорна Грубачева ноторна пристрасност, необјективност и ненаучни приступ ратним збивањима у Црној Гори тога времена.

Аутор реченог текста, г. Грубач, једнострано и ненаучно поступа, заборављајући да наведе бројне ратне злочине које су припадници равногорског четничког покрета, са циљем стварања Велике Србије, починили у Црној Гори (1942-1945), чиме г. Грубач дисквалификује себе као лице које има амбицију да јавно пише о друштвеним збивањима једнога времена. За примјер, нека нам објасни г. Грубач четнички масовни злочин стријељана у Лазинама код Даниловграда и четничке злочине почињене у Црној Гори над муслиманским/бошњачким становништвом у Црној Гори и пограничним подручјима, под командом носиоца Хитлеровог ордена Гвозденог крста капетана Павла Ђуришића?

Поштено би било да великосрпски експонент г. Војин Грубач пише о квислиншкој и колаборантској улози четничког покрета у Црној Гори и његових вођа (1941-1945) и о злочинима које су припадници тога покрета починили, супротно Хашким конвенцијама, односно, правним и обичајним правилима ратовања. Али он то не ради и неће да уради, већ му је циљ да покуша бацити блато генерално на Народноослободилачки антифашистички покрет, којег су предводили партизани и комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом и његовим сарадницима. Није спорно да се г. Грубач бави ратним комунистичким злочинима према доминантно бјелашима током рата (1941-1945), али је знанствено неприхватљив његов приступ да он, у својој фабули, изоставља, поред осталога, и комунистичке злочине над зеленашима, односно, заговорницима самосталне и независне Црне Горе под егидом Сила Осовине.

У овом реаговању, објављујем податке о учињеним злочинима од стране револуционарних комуниста над зеленашима (црногорским федералистима и суверенистима, који су колаборирали са окупатором од 1941. до 1945), са циљем да јавност треба о њима и да зна и медијским путем, те са након да настојимо да се Грубачев пристрасни приступ макар мало објективизира и да он, ако хоће и може, изађе из копрене и чаура идеолошке заслијепљености, те да опет макар мало своје сазнајне хоризонте прошири, ако је у стању и ако му то дозволи модел великосрпског национал-шовинизма и монизма, чији је евидентно заробљеник.

Коректност би била ако би, у својој колумни убудуће, Војин Грубач ствари промислио на тај начин да опише четничке злочинине над црногорским народом у ратном периоду (1941-1945), и злочине над комунистима и њиховим симпатизерима, а надасве и над црногорским зеланашима, а они су били масовни, али он то засигурно, како је ћорскокак одаво ушао, неће урадити, јер му то не одговара идеолошки. То јасно значи да његов присуп није научно поштен, није критички историографски, већ идеолошки и дневно-политички, чиме себе само додатно дискредитује за озбиљног саговорника о релевантим повијесним темама. Међутим, унаточ свему, ево неколико провјерљивих и утврђених чињеница о злочинима и комуниста и четника над црногоским зеленашима у рату 1941-1945 на црногорском простору, па нека господин Грубач научи да не може бити историјска истина оно што почива на једностраности, а он је класичан егземплар једноумног погледа на новију прошлост Црне Горе, према чему исказујем отпор и чињеничку негацију таквог ваннаучног и политиканског, т.ј. неозбиљног концепта и праксе.

Професионални сам историчар и знам да је рат у Црној Гори (1941-1945) имао неколико својих димензија- ослободилачку (антифашистичку и антинацистичку-свијетлу и подвижничку борбу против окупатора), револуционарну (бољшевичку под егидом московског идола и патерналисте југословенских, а тиме и црногорских комуниста-према којој сам у научном смислу посве критички настројен и диференциран); контрареволуционарну (четници, љотићевци, недићевци, с једне стране, и зеленаши-црногорски федералисти, с друге стране), те да је тај унутар-црногорски конфликт имао све карактеристике грађанског рата. Критички се, са дистанце, односим и према свим снагама контрареволуције, нарочито према тамном и злочиначком четничким покрету и другим великосрпским војно-политичким и идеолошким структурама, али, надасве, критички перципирам и анализирам и историју зеленашког покрета током другог свјетског рата (то се јасно види из рукописа моје докторске дисертације из области историјских наука), иако су ми, истини за вољу, зеленаши због њихове привржености и страдања у борби за Црну Гору, њену државну сувереност и слободу, по много чему блиски и одајем ми лични и повијесни пијетет, упркос критикама које повијесно заслужују.

Не спорим да су бројне зеленашке вође из врха и форума Црногорске странке (федералиста), током другог свјетског рата колаборирали с италијанским и њемачким окупатором, али сам мишљења да они по свом дјелу нијесу били квислинзи и ратни злочинци (али јесу колаборанти). Чињеница је да су се опредијелили за сарадњу с окупатором из невоље, у границама националне и личне части, вјерујући да тиме раде за добро Црне Горе и за биолошки спас црногорског народа. Генерал Крсто Зрнов Поповић је симбол тог избора невољне сарадње са премоћним окупатором, чињене због спашавања у биолошком и егзистенцијалном смислу Црне Горе и Црногораца, његовог настојања спрјечавања познате повијесне праксе међусобног убијања Црногораца из разних идеолошких и других порива, те пружања помоћи и заштите прогоњенима, и, најзад, борбе за успоставу црногорске државности. Из те комплексне црногорске ратне драме извире и реална историјска чињеница која вели да се генерал Крсто Зрнов Поповић често према комунистима и партизанима понашао неријетко обазриво, сентиментално и пружао им често заштиту и помоћ, у границама својих објективних и субјективних могућности. Историјски, зеленаши су били и остали, због избора погрешног савезника и ратног губитника (спољних патерналиста и савезника-иначе, све сукобљене стране у Црној Гори имале су тада своје менторе са стране), на пораженој и „погрешној“ страни историје; били су у стварној и правној заблуди, вјерујући у илузију да се под жезлом окупатора и њихових бајонета може обновити (бруталном силом 1918. године отета и уништена) независна црногорска држава (како зеленаши под вођством Крста Поповића, али и зеленаши које је предводио др Секула Дрљевић). Зашто су се зеленаши борили рјечито говори и зеленашка заклетва, објављена и растурана у форми летка током 1942. године, која гласи: „Заклињем се Свемогућим Богом, Славом и Чашћу Црногорске Отаџбине, да ћу свим својим снагама и средствима бранити право црногорског народа на живот. Да ћу тако исто радити на успостави црногорске државе, како би Црногорац могао сам опредијелити своју судбину, и да ћу без поговора слиједити изабрано политичко вођство организације“ (Види о томе: Др Данило Радојевић, „Др Секула Дрљевић-„Политичка мисао“, Подгорица, 2007, стр. 70-71). Међутим, чињеница је да бројни зеленаши и њихово вођство у Црној Гори сноси субјективну и објективну одговорност за бројна интернирања, поједине логоре у Црној Гори на територији коју су они контролисали, бројна затварања, предаје Италијанима припадника и симпатизера НОБ-а, које су Италијани држали у логорима у нехуманим условима, које су стријељали или послали у ропство. Зеленаши су објективно и субјективно одговорни и за један број убистава припадника НОБ-а. Међутим, треба, прецизно, раздвојити појам у ратном сукобу жртава насталих у борачком строју, од смртно страдалог, рањеног или мученог неборачког становништва. За прве не постоји ни субјективна ни објективна кривично-правна одговорност, док се у другом случају ради о кршењу правила и обичаја ратног права (ратном злочину). Али, зеленашком покрету, у цјелини, с оградом да је било појединачних и таквих случајева, не могу се приписати ратни злочини убијања неборачког (цивилног) становништва, а камо ли инкриминисана дјела која припадају другим врстама тешких ратних злочина. Великосрпском четничком покрету може се рећи да је био геноцидног карактера, али зеленашком црногорском покрету само би луда или тотално незнавена и злонамјерна особа ту лаж могла приписати. И у комунистичкој оптужници Крсту Поповићу стоји да су његове „жртве ратних злочина непознате“, као што је чињеница да у оптужници др Секули Дрљевићу стоји инкриминација за оно што се може назвати „вербалним деликтом“ у усмјеној и писменој форми (оптужба за његову новинарску и публицистичку дјелатност током рата).

Зеленашки покрет, под вођством Крста Поповића, у националном и религијском смислу није био шовинистички, него националистички (патриотски) у одбрамбеном смислу, иако му се могу упутити бројне и не мале замјерке. Али, не треба апстраховати из вида историјску чињеницу да су од четничког погрома и прогона на простору под командом и контролом оружаних снага Крста Поповића током потоњег рата били заштићени и спасени бројни комунисти и активни припадници НОБ-а, те да је скоро сва Крстова зеленашка војска приступила НОП-у и партизанима и значајан дио официра и војних комаданата његове „Ловћенске бригаде“. И историјски стоји као чињеница да су Крсто Поповић и његови зеленашки сарадници током другог свјетског рата, успјели својом умјешношћу и интервенцијама код Италијана и Њемаца, да се из затвора и логора у Црној Гори ослободе бројни грађани, који су били затворени као припадници и симпатизери НОБ-а.

Бројни зеленаши су, након 22-годишњег великосрпског ропства Црне Горе и након ужасних прогона које су доживљавали током постојања КСХС/Краљевине Југославије, вјеровали да је 1941. године наступио моменат, да распадом Југославије у ратном вихору, дође до ускрснућа независне и слободне Црне Горе и зато су прихвати да на Петровданском сабору 12. јула 1941. године на Цетињу, под егидом Италијама, покушају, из племенитих мотива, али и велике заблуде, учине све што је било у њиховој моћи да се пониште одлуке Подгоричке скупштине из 1918., укину Видовдански устав (из 1921.) и Септембарски устав (из 1931.) и васпостави независна и слободна Краљевина Црна Гора. Мислим да посланици Петровданског сабора 12. јула 1941. године нијесу били издајници Црне Горе, нити да су његови посланици показивали ништа мање љубав према Црној Гори и црногорском народу, којима су припадали, него учесници историјски свијетлог 13-јулског устанка 1941. године. Један од посланика Петровднаског Сабора 1941. године, стари зеленаш, устаник, емигрант и комитски вођа, један од првака Црногорске странке, командир Тодор Милов Борозан са Бокова, одјевен у црногорску националну ношњу, с капом на глави, испред „Зетског дома“ тада, скинуо је капу с главе и потом ускликнуо, према свједочењу очевидца генерала и народног хероја Јова Капичића, „Живјела Црна Гора, макар била као дно од ове моје капе“. То говори да су посланици Петровданског сабора рачунали у датим околностима: боље икаква но никаква Црна Гора. Било је то тешко, мучно, вријеме и зато све историјске појаве морамо посматрати „у контексту своје епохе“ (Ернст Нолте). Поред тога, чињеница је да Петровдански сабор Црној Гори и Црногорцима није донио ни нанио никакво зло (његове одлуке нијесу жаживјеле), као што је чињеница да су његови посланици били и они зеленаши из редова Црногорске странке, који ће приступити потом НОБ-у и постати високи комунистички и црногорски и југословенски државни функционери (генерал мајор ЈНА Саво Челебић, професор и теолог Мило Капичић -отац комуниста и припадника НОБ-а: Јова, Влада и Павла-, Михаило Вицковић-министар у влади Блажа Јовановића, командир и свештеник Филарет Копривица). Са идеолошког и правног асптекта КСХС/Краљевине Југославије и комунистичке Југославије Крсто Поповић и др Секула Дрљевић су „издајници“ класичним политичким одлукама без судске пресуде, али са становишта свог дјела, досљедности и племените борбе за независну и слободу Црну Гору, са свим својим истинама и заблудама и промашајима, по мом историографском суду, и Крсто и Секула су црногорски патриоти. Са становишта 21. маја 2006. године, Крсто Зрнов није исто што и у удбиним документима (1945-1947) и политички острашњеним одлукама Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Тако слично и др Секула Дрљевић, премда треба у много чему направити значајну разлику између Крста и Секуле.

Комунисти су се сами хвалили у бројним својим документима, али и у појединим својим пјесмама да су по Црној Гори „побили зеленаше“. И то су побили многобројне зеленаше, најчешће и нарочито током 1941-1942 (док су у Црној Гори комунистичком револуцијом управљали Милован Ђилас и Иван Милутиновић) у остварењу „друге фазе револуције“, борбе против „класног непријатеља и петоколонаша“, и то ван борбених окршаја, тако да је „црвени терор“, чињен по узору на јакобинце и бољшевике, у суштини, био само друго име и еуфемистички параван за ратни злочин и тешке повреде правила и обичаја ратовања утврђеним Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. године. „Играли смо се људским главама као да су биле од купуса“ у рату- сам је признао Божо Љумовић у својој „Аутобиографији“. Ђиласова одговорност у томе је неспорна као идеолога, наредбодавца и извршиоца партијске директиве ЦК КПЈ, али у томе се највише доказао Иван Милутиновић, који је у Колашину 1944. године у говору показао да црногорској нацији оспорава самосвојну историјску индивидуалност и самониклост, реченицом у свом говору: „Ко није добар Црногорац, тај није ни добар Србин“. „Лијеве грешке“ , а заправо, „црвени терор“, однијео је ликвидацијом политичких противника као „сумњивих лица“, наводних „петоколонаша“ и „класних непријатеља“, без праведног и законитог суђена, током 1941. године 117 живота, а до априла 1942. број невино убијених износио је око 800 људи. Међу њима, били су и бројни истакнути зеленаши, прваци, чланови и присталице Црногорске странке (федералиста). До краја рата и послије ослобођења, како комунисти, тако и четници осудили су на смрт и убили, стријељали у Црној Гори и ван њених граница, стотине зеленаша, а многобројне су комунисти осудили на вишегодишњу робију. Комунисти су најчешће путем силе, физичким ликвидацијама, затварањима и суђењима, истребљивали (и на крају рата истријебили) зеленашки покрет под оптужбом за „квислинштво“, „колаборацију с окупатором“ и „петоколонаштво“.

У рукопису моје докторске дисертације налазе се поименично сва имена страдалих зеленаша (1941-1945): убијених, осуђених на смрт и стријељаних и оних осуђених у својству политичких криваца на временске затворске казне и принудни рад итд.
Број смртно страдалих црногорских зеленаша од руке комуниста и четника стално се повећао у времену: 1943-1945. Комунисти су убили бројне зеленаше, прваке и чланове Црногорске странке и припаднике њихових фамилија, међу којима и сљедеће (наводим само дјелимични списак имена зеленаша које су убили комунисти и четници): командира црногорке војске, старог зеленаша архимандрита Никодима Јањушевића (1941); поручника црногорске војске Бошка-Мусу Петрова Вуковића (убили су га комунисти и монархисти пуковника Баја Станишића, док су били у коалицији, 13. октобра 1941. године); Сава Газиводу комунисти су убили код Додоша 23. новембра 1941; Митра Вукмановића и Мила-Бећа Пламенца из Црмнице убили су 1941. године; Ђока Краљевића и Лазара Петричевића из Ријечке нахије (1941); посланика Петровданског сабора адвоката Тома Кршикапу из Ускока и његовог возача Османа Мандића (отети су 5. децембра 1941., убили су их и њихове лешеве бацили у јаму у Пиперима). Крајем 1941. године убили су и мајку Блажа Кусовца са Љуботиња. Комунисти и партизани из Полимске партизанске чете новембра 1941. убили су официра Батрића Божовића (посланика Петровданског сабора 12. јула 1941. и члана Црногорске странке) и официра Васа Лабана и официра, старог зеленаша и гаетлију Милана В. Булатовића из Роваца. Мохархисти, великосрпски четници Баја Станишића (који су били у коалацији с комунистима још од избијања 13-јулског устанка, па су се раздовјили крајем 1941. године) убили су крајем 1941. и почетком 1942. зеленаше и федералисте: браћу Паовиће, Драга Капу, Радована Радонића и Мата Радовића. Комунисти су убили децембра 1941. године и старог зеленаша, комиту, устаника и федералисту Блажа-Бања Крулановића из Жупе Никшићке, чији су леш потом бацили  у Котар јаму. Комунисти (и будући четници) убили су у мјесту Стуба код Никшића 9. новембра 1941. године старе зеленаше браћу Тома и Марка Почека, Марка Николића, Марка Милошева Никчевића (синовца командира Живка Машанова Никчевића), Радојицу Радова Никчевића (он је жив ухваћен и убрзо стријељан у Горњем Пољу). Комунисти су убили старог комиту, устаника и зеленаша Илију Кецојевића у Пиви 1941. године. Ликвидирали су на прагу свог дома командира црногорске војске, устаника, комиту и зеленаша Илију Новичина Дамјановића у Броћанцу 6. јануара 1942. године. Комунисти су убили почетком фебруара 1942. године у Конаку код Цетиња потпоручника црногорске војске, зеленаша, комиту и гаетлију Бутора Батрићевића. Убили су на Грахову 8. марта 1942. племенског капетана, командира црногорске војске Петра Пајова (Сердарева) Ковачевића, старог зеленаша, комиту, устаника, гаетлију, члана Црногорске странке и посланика Петровданског сабора на Цетињу 12. јула 1941. године (поједини његови синови били су умијешани у то убиство). Комунисти су ликвидирали и сљедеће зеленаше: 2. априла 1942. године убили су Митра Караџића, федералисту, а потом и брата му Мићуна, а предходно су ликвидирали и старог федералисту Мињу Караџића.

Командира Јована Белова Вујовића из Добрске жупе (1943), зеленаша, који је, био посланик Петровданског Црногорског Сабора одржаног на Цетињу 12. јула 1941. године и официра Димитрија Никчевића, комунисти су убили из засједе на Љуботињу 18. јула 1943. године, кад су се враћали са једног парастоса који се одржавао на Прекорници. Официра Бошка Танова Вучинића у Рогамима у сопственој кући убили су половином 1943., да би у Пипремима исте године ликвидирали и зеленаше и официре црногорскоке восјке, припаднике Крстове „Ловћенске бригаде“ браћу Ђорђија и Томаша Грујовића. Комунисти су из засједе у Бољевићима 28. новембра 1943. године убли капетана и црногорске војске и зеленаша Петра Вулековића, који је био командант црмничког батаљона »Ловћенске бригаде« Крста Поповића. Убили су 1943. агронома Ива Калуђеровића из Улциња). На Чеву (Бијеле Пољане) комунисти су убили 3. августа 1943. године старог зеленаша, комиту, устаника и федералисту Павла Јованова Гардашевића, да би касније убили и два његова сина: Ђорђија (фебруара 1945) и Илију (10. октобра 1947. у Пјешивцима). Ликвидирали су командира црногорске војске и зеленаша Илију Петрова Вујачића у црмничким Брчелима 9. децембра 1943. Године, да би 1944. Године убили и командира Ђока Дрецуна, команданта Ријечких зеленашких трупа и члана штаба Крста Поповића. Комунисти су 1944. године стријељали у Орасима и зеленаша и официра црногорске војске Петра Гајова Радовића из Косијера. Комунисти су отели из воза половином 1944. године и убили и бацили у Скадарско језеро у близини Крњица Јована С. Пламенца, бившег црногорског министра и предсједника црногорске владе у егзилу (1919-1921) и вођу Божићног устанка из 1919. године. Убили су и командира црногорске војске и једног од зеленашких вођа Душана Станкова Вуковића, команданта Катунских зеленашких трупа и једног од најближих сарадника убили су у одметништву у Леперићу 16. фебруара 1947. године, да би у одметништву ликвидирали 7. марта 1947. и поручника црногорске војске и свјештеника зеленаша Милоша Маркова Турчиновића и коначно убили су из засједе генерала Крста Зрнова Поповића 13/14 марта 1947. године у Бојањем брду у Цуцама.

Да о овом приликом не говорим о бројним смртним пресудама зеленашима изречених од стране војних судова од 1945. до 1947. године, као и о пресудама комунистичких власти бројним зеленашима који су осуђени на вишедеценијске и вишегодишње затворске и друге казне у периоду од 1945-1948., а ради се у највећем броју случајева о политичким и идеолошким суђењима од стране побједника побијеђенима.
Црногорски суверенисти, зеленаши, предвођени Крстом Поповићем су, у периоду од 1941 до 1945. године сматрали за највеће непријатеље Црне Горе и црногорског народа припаднике војно-политичког равногорског четничког великосрпског покрета Драже Михаиловића, који су у Црној Гори починили масовне ратне злочине, злочине против човјечности, злочине геноцида, злочине против цивилног становништва, болесника, заробљеника, рањеника итд.

Равногорски четнички нацистички и шовинистички покрет Драже Михаиловића имао је у Црној Гори своје војно-политичке структуре и снаге, чији су најпознатији команданти били генерал Блажо Ђукановић, пуковник Бајо Станишић, потпуковник војвода Павле Ђуришић и мајор Ђорђе Лашић.

О њима и њиховој злочиначкој и антицрногорској активности су црногорски зеленаши, суверенисти и националисти позитивног типа (одбранбеног профила: ради се о појму национализма схваћеног у смислу патриотизма, онако како га објашњавају Парсонс и Ајнштајн) оставили мноштво писаних трагова, од којих овом приликом издвајам сљедеће:

Генерал црногорске војске Крсто Зрнов Поповић, војни вођа Божићњег устанка јануара 1919. године против српске окупације и насилне анексије Црне Горе и лидер Петровданског устанка јула 1919. године, подигнутог опет против српске војске, жандармерије и бјелаша, човјек и официр који је био врховни командант свих црногорских комита од 1919. до 1922. године, када је емигрирао у Аргентину, био је од почетка 1942. до друге половине 1944. године, као представник умјереног крила црногорских индипендиста, на челу црногорске националне зеленашке војске и команднат њене »Ловћенске бригаде«. Генерал Крсто Зрнов Поповић (који по идеолошким увјерењима није био комуниста, нити се слагао са револуционарним и стихијским »црвеним терором« за којега се не може спорити да је вршен у Црној Гори од 1941. до 1945. године) је црногорске четнике сматрао највећим непријатељима Црне Горе и њене слободе.

Генерал Крсто Зрнов Поповић је 6. марта 1942. године на Цетињу, на формирању »Црногорске националне команде« и Штаба »Ловћенске бригаде« одржао политички говор у којему је истакао и ово: »Опет организујемо црногорски покрет да не дозволимо поновну анексију Црне Горе од стране издајничке југословенске владе у Лондону, што она хоће да оствари преко свог војног министра Драже Михаиловића, команданта српско-црногорских четника-бјелаша. Браћо моја, позвао сам Вас на овај скуп да Вас упознам са ситуацијом, па Вас сад позивам да одлучите-хоћемо ли да дозволимо новим Бесарабићима и Вукановићима да поново пале и жаре по Ловћену као 1918. године или ћемо се томе одупријети«. Ове ријечи Крста Поповића забиљежио је у својим »Мемоарима« Блажо Марковић, командир старе црногорске војске из Пипера, који је током другог свјетског рата био, у рангу пуковника, начелник Штаба »Црногорске националне команде« и »Ловћенске бригаде«.
Генерал Крсто Зрнов Поповић је током другог свјетског рата, политички преферирајући обнављање независне државе Црне Горе и њену неутралност у међународном ратном сукобу (што је била у тадашњим околностима немогућа мисија и романтизам) говорио својој војсци и присталицама и ово: »Није вељи рат за мале народе. Мали су губитници и кад су на страни побједника. Нама је Црна Гора најважнија. Учинимо све да је спасимо. Будите Црногорци и мислите Црногорски. Спас народа је изнад свега«.

У току четничке кампање и мобилизације за поход на Босну децембра 1942. године, црногорски зеленаши-националисти, окупљени око оног крила војно-политичког вођства Црногорске странке у домовини, и »Ловћенске бригаде«, вршили су агитацију и пропаганду против ове акције. Фебруара 1943. године црногорски зеленаши отворено су иступили против похода на Босну и жестоко су напали и осудили четничко вођсво. Црногорски зеленаши одбили су да иду у Босну да се боре против партизана и аплаудирали су партизанској побједи и слому четничке војске у бици на Неретви. Фебруара 1943. године генерал Крсто Поповић, бивши црногорски министар Михаило Ивановић, академик проф. др Новица Радовић, бивши црногорски министар Петар Пламенац, бивши црногорски генерални конзул др Иво Јовићевић, адвокат др Божо Вуков Кривокапић, бивши црногорски министар Перо Вучковић и други обзнанили су један проглас, којег су растурали по Црној Гори у форми летка, у којему су јасно рекли што мисле о четничким вођама у Црној Гори: Блажу Ђукановићу, Бају Станишићу и Правлу Ђуришићу. У томе прогласу они су енергично осудили чентички поход у Босну, покоље и друге злочине које су над Муслиманима у Санџаку извршиле четничке оружане формације, као и генералну политику југословенске владе у емиграцији и равногорског покрета. Против четничког похода на Босну црногорски суверенисти, окупљени око генерала Крста Поповића, одржали су и неколико јавних протесних зборова. Под зеленашки барјак Крсто Поповић је примао све оне који су се склањали од четничког терора и погрома, као и оне који су избјегавали четничку мобилизацију за поход на Босну. Тада су се многи припадници и симбатизери НОП-а и партизана склањали на територији коју је контролисала војска генерала Крста Поповића и били под његовом зашитом.  У манифесту црногорског зеленашког вођства окупљеног око генерала Крста Поповића, поводом четничке мобилизације у Црној Гори за поход на Босну, истиче се и ово:

»Црногорци, из изложеног Ви видите и искусили сте на својим животима, чашћу и имању ко се све крије под именом националног покрета. Блажо Ђукановић, Бајо Станишић и Павле Ђуришић и њихови плаћеници, они желе да помоћу терора под окупатором да приморавају народ за остварење својих циљева, успостављањем онакве државе, проституисане, лупешке Југославије, са трговачком династијом Карађорђевића која је у остваривању својих жеља загазила у недјела равна најобичнијим злочинима. Можете мислити каква би била држава у којој би били министри равни Ђукановићу, Станишићу и Ђуришићу и њима сличним злочинцима.  Увијек имајте на уму да сте Црногорци и мислите црногорски. Групишите се и сложно одбијте од себе издајничку пропаганду Драже Михаиловића и његових помоћних агенета којих је препуна Црна Гора«.

Генерал Крсто Поповић је приликом сусрета са италијанским окупационим гувернером Црне Горе армијским генералом Алесандром Пирцијом Биролијем на Цетињу 19. октобра 1942. године одбио његов захтјев да стави 1000 Црногораца на располагање Италијанима и четницима ради похода на Босну. Тада је Крсто Поповић рекао Пирцију Биролију: »Ниједнога Црногорца не дам. Ја сам формирао Црногорски покрет против издајничке југословенске владе у Лондону, односно, њеног министра на терену Драже Михаиловића. Главу дајем-Црногорца не дам«. На то му је Пирцио Бироли одговорио: »Господине ђенерале, Ви сте компромитовани. Цетиње не смијете напустити« (О томе видјети поменуте »Мемоаре« Блажа Марковића).

Главни политички савјетник генерала Крста Зрнова Поповића од краја 1941. до друге половине 1944. године био је проф. др Новица Радовић из Мартинића. У записнику са саслушања др Новице Радовића, које је вршено пред Војним судом на Цетињу 31. децембра 1944. године, стоји и то да је вођство црногорских зеленаша (суверениста): Крсто Поповић, др Иво Јовићевић, Петар Пламенац и Новица Радовић било против четничког похода на Босну, због чега су у Милочеру од стране Италијана били интернирани Новица Радовић, Иво Јовићевић и Петар Пламенац, а Крсто Поповић био у својеврсном заточењу (кућном притвору) на Цетињу. др Новица Радовић наводи да је тада заступнику окупационог италијанског гувернера генералу Менстати рекао да би »црногорски зеленаши били плаћеничка војска ако би пошли да се боре на туђој земљи« и зато су одбили да учествују у походу на Босну (О томе вијдети: Записник са исљеђења Новице Радовића, приредио Славко Бурзановић, часопис »Матица«, број 15/16, јесен /зима 2003, страна 283).

О команднату црногорских четника Блажу Ђукановићу је др Иван-Иво Јовићевић, бивши генерални конзул Краљевине Црне Горе, црногорски федералиста између два рата и члан Штаба »Црногорске националне команде« Крста Поповића и један од његових главних политичких савјетника, на исљеђењу 14. октобра 1944. године, рекао и то да је 1918. године »Блажо Ђукановић издао слободу црногорског народа, па ће као стари издајник, мислили смо ми, радити на томе да слобода Црне Горе никада не васкрсне«. О четницима из Црне Горе др Иво Јовићевић је зборио и ово: » Ми смо црногорски федералисти знали што значе четничке организације за слободу црногорског народа, али на жалост нијесмо могли спријечити њихово формирање, иако смо на разне начине код Италијана покушали да спијечимо четничке организације«. О односу између војске Крста Поповића и четничке војске која је била под командом Блажа Ђукановића, Иван- Иво Јовићевић је говорио: »Организација Блажа Ђукановића и организација Крста Поповића једна другу гледале су крвничким очима, јер су њине идеологије стајале у потпуној супротности, будући да је прва имала за циљ уништење црногорске слободе, а друга, напротив, за циљ слободу црногорског народа«. Иво Јовићевић истиче и ово: »Четници су долазили у масама на Цетиње, у аутомобилима на којима су се налазили пушкомитраљези, њихова црна застава са мртвачком главом, а они сви са четничким капама, на којима су биле мртвачке главе, наравно, сви брадати, црни и страшни, црњи и страшнији и од самих фашиста, тако да улијевају страх и трепет код народних маса и да докажу народу да су они сила, да су они власт у Црној Гори и да народ мора прилазити њима и никоме другоме«. Иво Јовићевић наводи да је Крсто Поповић одбио све притиске Пирција Биролија да пошаље припаднике своје војске у поход против партзизана у Босну. У вези са с тим он тврди: »Блажо Ђукановић и компанија били су разјарени, па су предложили Биролију да одмах ухапси Петра Пламенца и мене, а тако исто и Новицу Радовића, будући да је он Крстов главни савјетник , па кад Крсто остане сам, без савјетника и без помагача, да ће онда можда и попустити. И тако су нас тројицу послали у Милочер, али са тим нијесу ништа добили, јер Крсто Поповић је остао чврсто при донесеној одлуци, то јест да се не шаље ниједан војник из његове бригаде у Босну. А кад смо у Милочер дознали да су партизани потукли четнике и Италијане то је за нас била велика радост и те вечери су Петар Пламенац и Новица Радовић добро  понапили вина, а ја га уопште не пијем« (Документа са исљеђења Ива Јовићевића, Новице Радовића, Јова Поповића и Душана Вучинића налазе се у Одјељењу за сређивање и обраду архивске грађе-нови период-Подгорица, ради се о ранијем Архиву Историјског института Црне Горе у Подогирци, заведена су под сигнатуром бр. 1163/7а-1(44). Саслушање др Ива Јовићевића више пута је објавила мр Јадранка Селхановић, која је и истражила грађу о његовом исљеђивању).

Ова прича је од значаја због бројних заблуда и опсјена, које се везују за лик и дјело Крста Поповића, поготово због оних који још нијесу успјели да диференцирају црногорски државотворни и национални зеленашки покрет Крста Поповића од четничког великосрпског покрета бројних гаулајтера Драже Михаиловића у Црној Гори. Ту постоји, у историјским чињеницама провјерљива, јасна феноменолошка дистинкција, како у идеолошком, тако и у државотоворно-националном, војном, политичком, менталитетском и другом погледу. Бркати појмове, мијешати војске, њихове команде, устројство, приписивати Крсту злочине који су починили други ван његове субјективне и објективне, формалне и стварне одговорности неприхватљиво је, како у знанственом, тако и у моралном и политичком погледу.

Равногорски великосрпско-монархистички, четнички покрет, под командом, најприје ђенералштабног пуковника, а потом бригадног, дивизијског и армијског генерала Драже Михаиловића, министра војног југословенске емигрантске Владе у Лондону и команданта њене војске у земљи, таргетирао је, на својим списковима за одстријел (физичку ликвидацију, убиство) под ознаком четничког великог слова „З“ (што начи заклати, убити клањем), поред осталих, и неколико вођа Црногорске странке (црногорских федералиста, зеленаша), које је Дражин покрет сматрао „сепаратистичким“ и „издајничким“.

Штаб Драже Михаиловића је, према српским емигрантским и љотићевским изворима, стављао под велико слово „З“ и достављао влади у Лондону спискове лица које треба ликвидирати, убити клањем (или застрашити, с поруком да ће их стићи казна), а што су требале реализовати „црне тројке“, чији је врховни шеф био по сопственом призању сам Дража Михаиловић. Под четничким великим словом „З“ потпадали су и неки истакнути прваци Црногорске странке (црногорских федералиста). Било је предвиђено и намјеравано да се без судског поступка изриче политичким и војним противницима из идеолошких разлога- смртна казна. Под „Слово З“ од стране четничке организације Драже Михаиловића стављени су неколико црногорски федералиста. На једном списку за ликвидацију (под „З“), од укупно 25 имена, који је достављен југословенској влади у Лондону током 1942. Године, стављена су и сљедећа имена. Под бројем „1. Анђелић Милисав, адвокат из Бијелог Поља, потпредседник црногорске Скупштине од 12. јула 1941 (бр. 621, 12 септембар)“, под бројем „4. Бурић Богдан, свештеник из Никшића (бр. 539, 1. септембар)“, „6. Вучинић Душан, адвокат из Подгорице, Дрљевићев МУД (број 620, 12 септембар)“, „8 „Дрљевић Др Секула, (бр. 621, 12. септембар)“, „10 Јакшић Анто, свештеник из Никшића (бр. 539, 1. септембар)“, „11. Вујовић Белов Јован из Ријеке Црнојевића“ (бр. 620. 12. септембар)“, „13. Ломпар Петар, Дрљевићев министар (бр. 620. 12. септембар)“, „18. Перовић Данило-Тунгуз, професор из Берана, Дрљевићев министар (бр. 620. 12. септембар)“, „20. Пламенац Петар, Дрљевићев министар (бр. 620. 12. септембар)“.

Четнички командант капетан Јаков Јововић убио је са својим друштвом капетана, зеленаша Јована Рамовића у Загарчу 10. августа 1943. године, да би 1944. године Јововићеви четници ликвидирали у Катунској нахији Ћира Каменаровића из Котора. Четници су убили су на Цетињу 11. новембра 1944 учитеља Ђура Ђуришића, зеленаша и једног једног од првака Црногорске странке (федералиста). Подсјетићу на чињеницу да је Михаило Ивановић, предсједник Црногорске странке и предсједник Петровданског сабора 12. Јула 1941. године (бригадир Крсто Зрнов Поповић је од 1943. био члан Привременог вођства Црногорске странке, заједно са др Божом Кривокапићем, кога су убиле четничке тројке Павла Ђуришића у Котору 2. јула 1944. године, те Пером Вучковићем) када му је 1944. године речено од једног пријатеља у Херцег Новом да се склони у Дубровник јер је донијета одлука од стране четника да га ликвидирају, одговорио: „Нећу тражити заштиту од Анта Павелића па да бих десет глава а не ову једну изгубио“ (Виђи о томе: Дневник Сава Милуновића 1941-1941, који се налази у Државном архиву Црне Горе на Цетињу). Четници под командом Драже Михаиловића, а Блажа Ђукановића, Баја Станишића и Павла Ђуришића су, осудили на смрт бројне вође зеленаша били због њихове политичке идеологије и државотоворног и националног Црногорства.

Током 1944. године четници су били изрекли смртне казне и Крсту Зрнову Поповићу, Михаилу Ивановићу, др Новици Радовићу, Петру Пламенцу, др Иву Јовићевићу, Блажу Богићевом Марковићу, Душану Вучинићу, Благоти Мартиновићу, Душану Станковом Вуковићу, Тодору Борозану и другима, али они су успјели да избјегну извршење те четничке пресуде тако што су отишли у шуму, привремено избјегли из Црне Горе и на друге начине. Многи зеленаши осуђени на смрт од четника, међутим, нијесу се успјели спасити. Тако су четници убили зеленаше: Јована Рамовића у Загарчу 1943. године, Стева Перишина Почека, припадника „Ловћенске бригаде“ Крста Поповића, унука по мајци Новака Рамова Јововића и његову жену на Цетињу 26. новембра 1943.године, а тада су ранили и њихово мало дијете (сина) Тома, те Богдана Шаковића и адвоката Вучету Дрљевића (синовца др Секуле Дрљевића: док су Вучетину мајку Милеву комунисти убили у властитој кући 1941. у Колашину) и Василија Радичевића у Подгорици 1944. године; 11. јула 1944. четници су су у Момишићима убили сина и кћер зеленаша пуковника Шћепана Лазовића, а учитеља Ђура Ђуришића, једног од првака Црногорске странке четници су убили на Цетињу 11. новембра 1944, да би крајем 1945. године у Јунендербу убили др Секулу Дрљевића и негову супругу Марију, а у Клагенфурту официра Бошка Аграма, док су у Словенији четници маја 1945. године убили Богића Булатовића, Душана Павловића и Бранка Дрљевића итд. Четничке ликвидације зеленаша биле су мотивисане идеолошким и политичким разлозима, а један од њих била је и перманентна четничка оптужба зеленаша под вођством Крста Зрнова Поповића да су сарадници партизана и „комунисти преубучени у зелено“. И Дража Михаиловић, Блажо Ђукановић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић и Јаков Јововић често су истицали (нарочито након четничког војног слома у Босни, кад су зеленаши одбили да иду да се боре против партизана) да је требало и да треба ликвидирати зеленашки покрет и њихове вође. То су историјски факти, који се лако могу провјерити у историјским документима.
Пожељно би било да господин Војин Грубач научи оно што је још давно рекао римски историчар Амијан Марцелин: „Историчар који свјесно прећуткује догађаје врши свјесну обману, као и онај што пише о ономе што се није догодило“. Господин из Москве, Војин Грубач, дакако је показао да му је прећуткивање чињеница из прошлости, са циљем пропаганде и агитације и обмане, мотив и политикански циљ, те од њега није ни очекивати да, кад се осврће на историјске теме, пише сагласно постулатима медологије историјске науке. Јер он то просто не зна, а незнање, њему иманентно је „цар зла свакојега“ (Његош). Овим текстом, на којега реагујем, г. Војин Грубач из, путиновске, а епигонске, подложне политичке и геостратешке визуре, показао је огромни степен властитог публицистичког посрнућа или, боље рећи, фијаска на отвореној, јавној сцени. Но, свако има право на дебакл, па будући да без слома нема ни опоравка (без падања нема ни дизања), оставља се г. Грубачу могућност да се покуша опоравити и подићи из кала у којему се дави, а који је свјесно или несвјесно упао, пишући о ономе и онако како му насумице пада на памет, или како га неко савјетује, подучи, научи или како му неко заповиједа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: