210 година Његоша: Бесједа Жељка Чуровића

( Свечаност 210 година Његоша: Ум и душа славјанска одржана је у Руском дому, 14. децембра у 19 часова. У име организатора, говорио је Жељко Чуровић, предсједник Савеза Срба из Црне Горе, чију бесједу преносимо интегрално).

„Часни оци, даме и господо,

Част ми је да вас поздравим у име Савеза Срба из Црне Горе са сједиштем у Београду, као организатора вечерашњег собрања, баш у једино топлом дому за српски род ван своје отаџбине, у Руском дому.

Савез Срба из Црне Горе је организација која се бави традицијом, културом и идентитетом српског народа. Наша програмска начела је благословио блаженопочивши митрополит Анфилохије. Није прилика да набрајамо резултате нашег рада којих је било заиста доста за ових четири ипо године од оснивања, то остављамо као извјештај за нашу скупштину. Морам напоменути да наш рад подржавају институције државе Србије.

Циљ вечерашњег сабрања је да се окупимо око свевременог Петра другог Петровића Његоша, најумнијег српског сина, чијим писаним и непролазним дјелима је успостављена вертикала нашег постојања.

Да ли смо у тој вертикали остали усправни и исправни, питање је за све нас.

Облачећи монашке ризе, Раде Томов је примио и круну Немањића, преузимајући духовни и световни престо црногорски.

Није се Његош могао одвојити од духа свога народа, већ је са њим срастао пером, градећи свој пјесмотвор, остао вјечно да живи као изданак слободе.

Управљао је државом и народом из столице Светог Петра цетињског умом великог генија живећи скромним животом, како је живио и његов народ. Имао је визију живота и после физичке смрти. Дао је завјет црногорцима, кад премине овоземаљски живот да га сахране у Капели на Ловћену, коју је подиго као завјетну црквицу.

„Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену…То је моја потоња жеља коју вам иштем да је испуните. И ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит, како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“

Од времена када је завапио са врха Ловћена: „А ја што ћу али са киме ћу, мало руках малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирјак тужни без иђе икога!“ Или онај који надодаје у свом болу „Да је иђе брата у свијету да пожали ка да би помога!“

До данашњег дана судбина српског народа се није промијенила, као да и након безмало двјеста година од Његошевог вапаја живимо у истом еху, који се чуо до неба и не престаје до данашњих дана, већ допире до нас и опомиње својим болом, без наде да ћемо се дозвати док се не испуни Његошев завјет. Од Косовског усуда до данашњег дана, молимо Бога да нас не одрине, да нас пригрли и спаси, као једина нада за опстанак народа и државе, јер немамо друге наде и у другог уздања „сем у Бога и у своје руке“ како каже сам Његош. „Надање је наше закопано на Косову у једну гробницу“ поручује нам „тајновидац“ ловћенски.

Гледајући из данашње перспективе модерног гламура, тешко је разумјети Његоша и његово схватање живота обликовано у духовним, моралним и витешким подвизима. Када је Вук Караџић хтио да објави превод Новога Завјета, затражио је благослов од Његоша. Али по тврђењу Милорада Медаковића владика му је дао одговор:

Нијесу моји посли, да рукујем писмом,

Овдје књиге пишу крвљу и оловом,

Што имасмо слова у метке излисмо

Због плавети неба над нашијем кровом.

Зато, излио сам мелеме свих ријечи,

Ко за браћу буде Вуче, стао на бојиште,

Од јарма проклетства што га већма гњечи,

Нека дође к мени благослов да иште,

Владика сам Вуче, само за бојиште!

Некад смо се васпитавали на косовском завјету, вјерујући да је памћење темељ нашег опстанка!

Данас смо приморани да се повинујемо свему ономе што је сурогат без људске постојаности.

Примјер нашег бешчашћа је однос према Његошевом завјету.

Наши непријатељи су добро знали снагу Ловћена са Његошевом духовном громадом на њему. Зато су и послали наредбу из Беча 1916. године да се мора срушити кров српства! Под командом генерала Аустро-угарске војске (Саркотића Хрвата), која је окупирала Црну Гору, ојачане са 5000 бошњака, освојен је Ловћен и порушена Његошева капела. Команда из Беча је прогласила Саркотића ослободиоцем не Црне Горе већ Ловћена додајући му титулу „Ловћенберски“. Седам Његошевих сахрана говоре о борби добра и зла. Зло вријеме се над нама навило од кад трајемо. Схватили смо зло вријеме и окупацију 1916. године и разумјели злочин аустро-угара, то је посао сваког окупатора, да пороби, понизи, поислами или покрсти, на све смо навикли. Али нас је снашло наше зло, кад су нас убиједили да смо у слободи и да је велика пријатња Његошев гроб и његова капела. На примједбе највећих интелектуалаца тога времена, од Петра Лубарде, преко Меше Селимовића до Митрополита Дајковића остали су глуви партијске комитетлије. Стигла је наредба из комитета, да се капела мора срушити а Његош утамничити у фараонску гробницу из које и данас проклиње свој род због претурања његових моштију и понижавања васцијелог српског народа. Једини кога смо препознали као достојног човјека а који је био у прилици да ради оно што су злочинци радили, који је имао храбрости, части и образа да баци крамп и одбије наредбу да неће да руши ничију светињу, био је Исо Махмутовић из бјелопољске Бистрице. Остали су засукали рукаве и с пјесмом ударили крамповима по светињи.

И ми данас чекамо са добром да нам се врати!?

Кад се покајемо и испунимо завјете наших предака, тада ће нам сванути сунце са Ловћена и Копаоника, са Динаре и Романије, а на Авали ћемо запјевати Његошеве стихове: „Весели се витешки народе, права дико рода словенскога!“

Опрости владико, опрости господару, што реметимо твој мир након више од два вијека Твога рођења.

Као да си и данас међу нама! Као да нијеси ни одлазио! Кад изговоримо Твој „пјесмотвор“ из онога времена, све сам више у убјеђењу да нијесмо ни стопу крочили напријед, већ да смо копали у мјесту, као да смо сами себи гроб копали. Једино што смо сигурни у двовјековном трајању, да смо постали гори него што смо били.Твој завјештани гроб смо раскопали да би подигли нешто, што не приличи Твоме имену, ни вјери православној, нити Твоме народу. Газећи завјештања, згазили смо себе владико!

Дошло је потоње вријеме, да би спасили душу, да Те призовемо у помоћ, за спас рода својега, да испунимо Твој завјет и да Те вратимо на Твоје вјечно почивало, одакле ћеш нас гледати и опомињати. Ваљда ћемо и ми бити бољи кад Те будемо могли видјети од куд год погледамо ка крову српства.

Опрости Владико! Завела нас је слана рука и празна обећања, која су била преча у нашој празнини од Твога завјета, заборавили смо и Тебе и Твоје пјесмотворје. Лутамо недостојни српског постојанства. Зато смо се вратили на почетк, одакле смо мислили да смо кренули.

Благослови Владико!Помилуј господару! Опраштај гријех наш неопростиви!“

Жељко Чуровић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: